SR / EN
  • aktuelno
    09.05.16.
    Bageri mešalice nemešanja
    Rušenje-Savamala

    U noći između 24. i 25. aprila grupa od oko trideset nepoznatih osoba, uz pomoć bagera, srušila je nekoliko privatnih objekata u Hercegovačkoj ulici, u Savamali.
    Srušila je i Miksalište.

    Što se Miksališta tiče, izgleda da je to deo jedne sveobuhvatne akcije čišćenja, za sada delova grada od nepoželjnih i izbeglica. Kao da se ostvaruje san glavne junakinje iz teksta Natalije Dević (“Danas”) o pravu “starosedelaca” da šetaju pse po “svojim” parkovima i da ih pri tome ne uznemiravaju nepoznati stranci spavači po klupama, ne videći da će i ona na kraju biti nepoželjna.

    “Ostala je samo naša kućica, u čitavom parku pored železničke stanice, u novembru mesecu, kada smo bili suočeni sa dolaskom izbeglica, bila su se uhodala i dva štanda Crvenog krsta, sa kojima je ubrzo uspostavljena zajednička veza, tako da se moglo sinhronizovano pomagati, i u to vreme, i nadalje, bilo je moguće davati neophodna uputstva izbeglicama, gde i kako mogu naći poštu, lekara, i kako da se snađu, sada isključivo delimo hranu i piće onoliko koliko prikupimo”, kaže Gordan Paunović, u svoje lično ime i u ime fonda B92. Došlo je do promene politike, ali istovremeno i do čitave sive ekonomije koja počiva na izbeglicama, švercu ljudi, i prelasku granica organizovanog od strane kriminalaca koji, naravno, ne mogu operisati bez znanja i pomoći predstavnika države.

    To je u Vukovaru 1991, pa nadalje, izgledalo tako da jedni, sa jedne strane čuvaju stražu dok oni, sa druge strane kradu, i obrnuto.

    Kada izlazite iz Beograda, ili kada se fatalnom Ibarskom magistralom približavate Beogradu, naići ćete na potencijalni ček point kod Lipovačke šume, podignut još u stara vremena de-beovskom “sigurnosnom” potrebom, preživeo ja taj ratove, i ne samo to, već se iza njega, u šumi nalazila logistička baza Jedinice iz koje je izašao kamion na Ibarsku magistralu, iz Kule su izašla na Gazelu, što je bio uvod u ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Već je tri godine bilo kako je ubijen Ivan Stambolić i bačen u kreč, a šesnaesta je godina kako stojimo u haustoru u kome je ubijen Slavko Ćuruvija, i u kome se svake godine daju obećanja kako će se saznati ko ga je počinio i ko ga je naredio. Službeno niko nije znao otkud kamion na Ibarskoj magistrali, i šta je sa Ivanom Stambolićem, gde je.

    Službeno, niko ne zna ko su ljudi u fantomkama koji ruše po Savamali – centru Beograda. Beograda kome se izgleda sprema da bude na hlebu i vodi, ili možda baš samo na vodi. Niko ništa nije znao ko su ljudi sa kukuljicama, tetoviranim ružama na vratu, beretkama, niko ništa zvanično nije znao ko operiše po terenu, ko ubija, ko krade, ko laže. Bile su to paramilitarne jedinice, paramilicijske i paravojne grupacije, nekontrolisane grupe. Jedinice, za koje oficijelno niko nije znao, i niko nije bio nadležan za njihove “patriotske” aktivnosti. LJudi sa fantomkama. Neki “Škorpijoni”, neke “Žute ose”, neke patriotske snage. Koji su imali bagere, borna kola, kamione, helikoptere, oružja i oruđa za rat i rušenje, za čišćenje terena i problema. Pucali su i bili “nezavisni” od Vukovara do Đakovice, u sve što šušne i što se miče,” nezavisni” i koordinisani. A bageri su bili tu da dodatno razmeste i upakuju ceo taj mrtvi ljudski nered. Sanacija i asanacija terena.

    Kako glasi poruka Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije – “Nastavi da se interesuješ za ljude u fantomkama i srešćeš se sa njima”. To je odgovor na pitanje poverenika “Zašto ni posle sedam dana nemamo nikakve informacije u vezi sa rušenjem objekata.”

    Nema zato što su tajna, a tajnom se vlada. I izaziva strah. Predviđeno je da se ne zna. A sve je poznato, samo se ne imenuje, kao i u sudskim procesima koji traju godinama. “Nastavi da se interesuješ za ljude sa fantomkama i srešćeš se sa njima.” Oni su ti priredili “Sobu sto jedan” i čekaju da ti kažu da dva i dva nisu četiri, nego pet. I reći će da ozbiljno, odgovorno i sa ponosom tvrde da nemaju nikakve veze sa “događajima koji su se dogodili”.

    Pa da je tridesetoro ljudi sa fantomkama i bejzbol palicama samo prošetalo gradom Beogradom, bilo bi nepodnošljivo, a kamoli da su na tako jeziv i rušilački način “samo izvršavali naređenje”, naređenje nepoznatog ili samoinicijativna akcija “oslobađanja” terena.

    Istina, mi smo na konferenciji za štampu ministra policije, videli neke pripadnike nekih snaga pod fantomkama, ali su oni imali oznake.

    Šta da radi građanin ukoliko u pola belog dana, što je moguće, ili u pola noći bude presretnut od grupe ljudi, ili samo jednog sa fantomkom na glavi, i to bez ikakve oznake. Koja su u tom času njegova prava, i obaveze?! Pravo tu ne obitava. Obaveza je otpor.

    Akcija rušenja izvedena je u izbornoj noći, nastavlja se rasprava oko rezultata izbora, međutim ono što sve opredeljuje i ono što svi učesnici navodno političkog procesa ne spominju jesu ljudi sa fantomkama i rušenje hercegovačke ulice, to je političko pitanje koje jeste stvarnost i koje opredeljuje javni život. To je naša stvarnost i iz koje će stići odgovor. Iz nje potiču i govor i opredeljenje i plan i program. I po zauzimanju stava o noći 24. na 25. april građani biraju.

    Jedino izborno mesto 24. aprila bio je 25. aprila Hercegovačka ulica, Savamala, Beograd.

    Kakve parole, pa rad pi-ar službi, propaganda, veština, profesionalizam, vođenje kampanje, sve to bez jednog osnovnog – politike.

    Gradonačelnik je izjavio je da se nije raspitivao o noćnom rušenju više zgrada u Savamali jer ne želi da se meša u rad nadležnih organa koji istražuju slučaj ljudi sa fantomkama. “Niti grad Beograd, niti bilo koja institucija grada Beograda nije u tome učestvovala, i to je ono za šta sam ja odgovoran”.

    Dakle, nisam odgovoran što takav čin nisam sprečio, nisam ni znao, nisam bio informisan, kako je sve ovo tako prokleto poznato i banalno da će ljude ostaviti nemima, jer ni oni ne mogu da se “mešaju” u nešto što je tako očigledno jasno da jasnije ne može biti.

    I evo sada vrhunca kapacitiranosti za logično rasuđivanje, ili zaista utvrđivanja da su dva i dva četiri, a ne pet.

    Gradonačelnik na pitanje da li se oseća bezbedno odgovara: “Ja se apsolutno osećam bezbedno s obzirom da niko još nije ni utvrdio šta se tamo dešava, a kada nadležni organi utvrde šta se tamo desilo, onda ćemo znati da li smo bezbedni ili nismo.”

    Šta reći, da bi bilo logično da se ne osećamo bezbedni dok se ne utvrdi šta se “tačno desilo”, da nismo bezbedni jer ne znamo šta se dogodilo, da nema odgovornih, da je Hercegovačku pojeo mrak, da je nema, da je nestala, da je oteta, da se to svaki čas svakome može dogoditi, da ga mogu presresti ljudi sa fantomkama: to je izvor straha. Nečinjenje – “Kada nadležni organi utvrde šta se tačno desilo, onda ćemo znati da li smo bezbedni ili nismo” je izvor straha. Šta da radimo u prisustvu ovakve izjave i ljudi sa fantomkama – samo otpor je legalan i legitiman.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak