SR / EN
  • aktuelno
    30.08.17.
    Braćo Srbi, mi vas volimo
    sloboden_pecat-1

    Koliko se sećam 2013. i 2015. održani su zajednički sastanci makedonske i srpske vlade na zajedničkom evropskom putu.

    Onda smo slušali premijera Aleksandra Vučića kako u vreme “šarene revolucije” i masovnih protesta u Skoplju protiv vlade Nikole Gruevskog govori kako taj scenario neće biti ponovljen u Srbiji. Tako je bilo i u toku radničkih štrajkova u Sarajevu i posebno Tuzli, gde su svi koji su o tome pisali bili optuživani za izazivanje takvog scenarija u Srbiji – destabilizaciju Srbije.

    Danas me put naveo na Slaviju, gledam raskopano sve, a u centru te raskopanosti nedavno “puštenu u rad” svetleću fontanu, pa se pitam kako je dosledno i u skladu sa čudovišnim “identitetskim” instalacijama (Skoplje 2014) i pored pada režima Nikole Gruevskog u Makedoniji, u Beogradu nastavljena “estetizacija” protiv koje je ustala “šarena revolucija”, baš kao što to čini Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd.

    Nikada neću zaboraviti gospođu Nadu Gligorov, koja je uveravala Hilari Klinton na jednom ženskom skupu u Sofiji, negde pre Nato intervencije 1999, da kaže svome mužu da nikako ne bombarduje Beograd, jer su joj deca tamo, jer je to i njen grad.

    Radila sam u Dramskom teatru u Skoplju osamdesetih, dramaturg na predstavi “Karamazovi” Dušana Jovanovića u režiji Paola Mađelija. Jednom nacionalno nadahnutom kritičaru palo je na pamet da postavi pitanje otkud dramaturg iz Beograda. Tada je Slobodan Unkovski rukovodio jednom pokaznom vežbom Narodne odbrane, pa je tako i moj “slučaj” uključen u vežbu, bilo je to nadasve duhovito, i smehom ismejano.

    Imam i prijatelje i rođake, i saradnike stare i nove, u Makedoniji. I mislim da svako ko zna Makedoniju, ko je po njoj hodao, kome su na srcu i narod i zemlja makedonska, ne može da preduzima tako brahijalne korake kao što je to učinila srpska vlada povlačeći čitavu ambasadu, o nediplomatičnosti takvog gesta da ne govorimo. I da ta količina arogancije, uostalom ne samo prema Skoplju, odaje zabrinjavajuću inferiornost. Predsednik ima običaj da investitore i međunarodne političare naziva imenom i svojim prijateljima koje moli da pomognu što mu oni i učine. Međutim, prema onima koje drži za “slabije”, a to su oni “iz okruženja” i svima onima u zemlji Srbiji koji ga “ne vole” postupa kao sa neprijateljima. Kojima otvaranje “Ikee” u Beogradu “zadaje udar”. Zašto “udar”, kome udarac.

    Đavo se, naravno, krije u detaljima. Ti detalji su prave šifre za razumevanje govora predsednika Aleksandra Vučića. U svom intervjuu na RTS-u povodom povlačenja celokupnog sastava ambasade Srbije iz Skoplja, Nikolu Gruevskog naziva gospodinom, “Gospodin Gruevski”, dok je gospodin Zoran Zaev samo Zaev. Kada se tome doda predsednikov odgovor na pitanje o zahtevu Edite Tahiri da se Srbija izvini za zločine počinjene na Kosovu, predsednik će reći da o tome neće da razgovara i da je on njoj rekao da “izađe napolje”. Da li ju je oslovio imenom, ili sa “gospođo Edita Tahiri”, to nismo čuli. Istovremeno, predsednica vlade Ana Brnabić kaže da ćemo videti kako će se Zoran Zaev ponašati. Da li će dobiti ocenu tri ili pet, hoće li proći ispit ili će na njemu pasti.

    Pre dvadesetak dana sarajevski portal “Avangarda” objavio je anticipativni intervju sa Vladimirom Milčinom, profesorom na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju, mojim kolegom sa klase režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i aktivnim učesnikom studentskih demonstracija 1968, što mu je u vreme režima Gruevskog donelo lustraciju, omiljenim profesorom, kako sam to videla na seminarima u Berovu u Makedoniji, gde smo zajedno učestvovali u razgovorima sa studentima o kulturi i politici. Rediteljem mnogih predstava, te i navalom nacionalističke desnice i “paramilitaraca” prekinute predstave, “Sveti Sava” Narodnog pozorišta iz Zenice u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu 1990. godine, i dugogodišnjim direktorom Fonda za otvoreno društvo, “sorosoidom” kako ga je “častila”, i ne samo njega, propaganda Gruevskog, baš kao što “takve” počašćuju u Mađarskoj i u Srbiji, jer je izbor Zorana Zaeva između ostalog narušio transverzalu Orban, Gruevski, Vučić. Zna Milčin šta je desnica i zato u intervjuu datom Tamari Nikčević kaže: “VMRO-DPMNE je vojnička partija u kojoj je slepa poslušnost vođi bila obezbeđena čak i menicama. Pukotine su se otvorile, danas ima i onih članova partije koji glasno traže reforme i odlazak Gruevskog. U pokušaju da parira, Gruevski je rekonstruisao najviše rukovodstvo, ali njegov rođak, bivši šef biroa državne bezbednosti i kontraobaveštajne službe Sašo Mijalkov, ostao je po strani, izjavivši da će zamrznuti sve svoje političke funkcije.”

    Milčin Tamari Nikčević govori “o političkim promenama u Makedoniji, Nikoli Gruevskom, koji je bio ubeđen da će uz Vladimira Putina i Donald Tramp i nova američka administracija stati iza njih, što ih je potaklo na političko nasilje u Sobranju, ulozi Srbije, odnosno prisustvu agenata BIA-e u Sobranju u vreme aprilskog nasilja, o mogućnosti novog rata na Balkanu, te kako sve do ulaska Bugarske, a zatim i Crne Gore u NATO, Rusija praktično nije obraćala pažnju na Makedoniju. Tek pošto je izgubila Bugarsku i Crnu Goru, odnosno izlazak na Mediteran, time i trasu pravoslavne transverzale, Rusija se setila Makedonije”.

    Kako biste ocenili trenutnu situaciju u Makedoniji, pita Tamara Nikčević.

    “Demontaža režima Nikole Gruevskog ni izdaleka nije završena. NJegove institucije, posebno one u sudovima i tužilaštvu, još uvek efikasno opstruiraju sprovođenje pravde. Pored toga, u parlamentu i u državnoj administraciji koalicija koju predvodi premijer Zoran Zaev svakodnevno se suočava sa opstrukcijama proceduralne prirode koje usporavaju ili koče preuzimanje vlasti. Te opstrukcije ponekad dobijaju dimenzije političke sabotaže. Nažalost VMRO funkcioneri su kao zaštićene mečke, čak i u slučajevima kada su razotkrivene njihove uzurpacije i zloupotrebe… Ukratko do pobede je bilo teško, posle pobede – još teže.”

    Da su ovdašnje vlasti uistinu demokratske i da je Aleksandar Vučić na tragu Zorana Đinđića onda bi se našlo načina da se mladoj demokratiji sa Zoranom Zaevom na čelu pomogne u prevazilaženju napetosti unutar zemlje i njenom dramatičnom spoljnopolitičkom položaju. Moglo bi se uvažiti šta sve Makedoniju muči.

    U svakom slučaju teško da to može biti prisluškivanje Srbije, srpskih vlasti i obavezno predsednika Vučića. Biće da se posle znamenitih akcija Gruevskog sa prisluškivanjem i objavljivanjem “bombi”, prisluškivanje smučilo novim vlastima i Zoranu Zaevu.

    Na pitanje zašto zvaničnom Beogradu toliko smeta premijer Zaev, Milčin odgovara: “Prvo, Zoran Zaev nije tipičan balkanski političar – ne koketira sa nacionalizmom, ne manipuliše, naprotiv. Zaev je na poslednjim izborima dobio podršku značajnog dela albanskih građana Makedonije; pokazao je državnost kada se okrvavljene glave suočio sa nasiljem u Sobranju. Za razliku od nekih drugih, Zaev nije izašao iz šinjela iz koga je izašao Milošević i njegovi sledbenici. To što sukobi i nasilje nisu deo njegovog arsenala neki smatraju njegovom slabošću.

    Vama to ne smeta?

    Naprotiv – Zaev u tom smislu podseća na predsednika Kiru Gligorova, koji je zastupao politiku ekvidistance u odnosu na susedne države, sa tom razlikom što se Zaev ne zadovoljava retorikom i ne ostavlja za sutra ono što se treba napraviti danas.”
    23. avgusta slobodne novine iz Makedonije, “Sloboden pečat”, objavile su na svojoj naslovnici faksimile naslovnica neslobodne beogradske štampe:
    “Bratko Zaev zabio nam nož u leđa” (Alo)
    “Makedonske službe pratile i zastrašivale diplomate iz Beograda” (Blic)
    “Skandal, Makedonci prisluškuju čak i Vučića” (Informer)
    “Makedonci ‘slušali’ zvaničnike iz Srbije” (Večernje novosti)

    “Novi udar na Srbiju iz Makedonske vlade” (Politika)
    “Zaev objavio rat Srbiji” (Srpski telegraf)
    Nadnaslov u “Sloboden pečat” glasi: Skoplje smireno odgovara na provokacije iz Beograda.
    I naslov: “Braćo Srbi, mi vas volimo!”

    Možda pet tačaka koje saniraju “situaciju” između Skoplja i Beograda dobro svedoče kako stvari koje bi trebalo da budu normalne postaju nenormalne i vanredne, kao što vanredne i nenormalne stvari postaju normalne. To pokazuje poremećenu ravan između stvarnosti i politike. Pokazuje, naime, kako se arbitražno konferencijama za štampu i sukladnim medijima proizvodi haos, da bi se bilo zaslužno za unošenje reda i za smirivanje koji bi inače bili normalna pretpostavka političkog života u zemlji i “regionu”. Sasvim obrnuto od garantovanja stabilnosti.

     

    Preuzeto sa Danas online. 

    Podelite ovaj članak