SR / EN
  • aktuelno
    02.07.17.
    Čas profesorke Radmile Marinković
    Marinkovic Neducin Radmila1

    U sredu, 28. juna, na Vidovdan, sahranjena je na Topčiderskom groblju u Beogradu profesorka Radmila Marinković, čitav život bavila se srednjovekovnom književnošću, a teško je sresti nekog drugog sa takvim razumevanjem stvarnosti, nekog toliko savremenog kao što je Radmila Marinković bila.

    Živela je gotovo čitav jedan vek, i uvek bila savremenik.

    Ma, ima ljudi koji stoje uspravnije od bilo kakvog jarbola sa zastavom, koji stvaraju ono iz čega zastave proističu, iz mogućnosti artikulacije istorije i vremena u kome živimo, iz stvaralaštva zapravo. Napisala je Radmila Marinković mnogo, istražila i učinila dostupnim svet srednjovekovne književnosti, bez ideologizacije, upotrebe, adaptacije i ostalih prevara koje su dovele do profanacije istinskog značaja i veličine. Poznato vam je da se takvi naučni napori manje cene od svakojakog interpretativnog hohštapleraja, “kakva su to autentična slova, to nikada nije postojalo”, znala je da kaže profesorka Marinković, komentarišući eksproprijatorske napade na tekovinu srpskog, i ne samo srpskog, srednjeg veka. Kada je predstava “Sveti Sava” Siniše Kovačevića u režiji Vladimira Milčina i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice, devedesetih prekinuta i bila optužena za blasfemiju, bili su upriličeni razgovori povodom tog “kontroverznog skandala” (“Večernje novosti”), u kojima su učestvovali predstavnici Srpske pravoslavne crkve; da nije bilo profesorke Marinković i njenih predavanja o Svetom Savi i hagiografijama ne bih znala kako zapravo oni koji govore o blasfemiji malo toga uistinu i znaju i razumeju.

    “Rođena je 13. aprila 1922. godine pre podne u domu roditelja, kako piše u izvodu iz knjige za upisivanje rođenih Crkve Voždovog predgrađa u Beogradu, Hrama Svetog cara Konstantina i carice Jelene, od oca Gavrila Marinkovića, pešadijskog majora i Jelene Marinković..”, navela je u početku svoga oproštajnog govora profesor LJiljana Marković, opisujući Radmilin život kao jedan od onih duboko utemeljenih i opšte iskustvo, zato što je opšte dobro smisao takvog života.

    “Jednoga dana, kada beda bude velika i kada vas okruži mnogo nesreće, shvatićete zašto smo mi, građanska omladina, pre Drugog svetskog rata postali komunisti”, zapamtila sam te reči Radmile Marinković, i uprkos sumanutim zakonima nije mi jasno kako se danas profesorke i profesori nazivaju “profesorima u penziji”, profesor je uvek profesor, takva je bila i Radmila Marinković. I ako je profesor, uvek drži čas. Imala sam sreću da mi predaju Hugo Klajn i Stanislav Bajić, Josip Kujundžić i Dušan Matić, Ratko Đurović… Ne sećam se da ih je iko zvao profesorima u penziji. I istovremeno nadevao titulom “dr”. I privilegija je bila gotovo svakodnevno viđanje sa Radmilom Marinković, vrata do vrata u profesorskoj koloniji na Banovom brdu. Ali druženje sa Marinkovićevom nikada nije bilo utešno, naprotiv, ona je uvek bila izazov, njeno razumevanje politike i inventivnost tumačenja onoga što se zbiva, bilo je uvek novo. Koliko je znala, toliko je i predviđala, mnogo.

    Dok je sprovod išao ka konačnom mestu, na Topčiderskom groblju, dan vruć, prizori iz “prošlih” života sve intenzivniji, na “žaropeku”, kako piše Anica Savić Rebac (“Smrt u Veneciji” Tomasa Mana), neko je pomenuo blizinu Isidore Sekulić. Jeste, ovaj Vidovdan je dan velikih žena, koje misle, koje su mislioci, uprkos ratovima i ratništvu, junakinje po pameti, uprkos svemu najvećem oružju, dok hor peva Opelo, kompozitor Zoran Erić kaže “uvek sam se pitao šta je to “Vječnaja pamjat”, čini mi se da sada, dok Radmila odlazi, nešto znam o tome.”

    “Profesor Radmila Marinković svojim brojnim knjigama, raspravama, studijama, autorskim izborima, zauzela je istaknuto mesto u srpskoj medijevistici. Kao dugogodišnji profesor za staru srpsku književnost na Filološkom fakultetu, svoje ogromno znanje iz ove oblasti, nesebično je prenosila decenijama generacija studenata. U tajne proučavanja srednjevekovne literature upućivala je niz svojih postdiplomaca i doktoranata, sa Beogradskog i drugih univerziteta.

    Tematska raznovrsnost njenih radova ukazuje na širinu interesovanja, kao i na težnju autorke da određene pojave temeljno i svestrano sagleda. U njenom fokusu neprestano su bili kanoni umetničkog stvaranja u srednjem veku, odnosno ove literature sa vizantijskom i slovenskom srednjevekovnom literaturom, odnosi pisane i usmene književnosti, poetika žanrova i poetika vizantijskih stvaralaca” (LJiljana Juhas Georgojevska).

    U ovom času sigurno neko sedi za stolom, čita i piše, bavi se naukom. I samo ona ili on znaju šta rade i čemu to služi. Takvi “bezrazložni činovi” su ono što čini život sa razlogom. Interesovanje za sve drugo, sem za samoga sebe. Ukoliko se takva preokupacija podrži i sopstvenim moralnim životom, kapacitetom za prenošenjem, obogaćivanjem obrazovanja, obraza i znanja, onda je to garancija kontinuiteta kolektiva. Inače će ostati samo edukacija. Edukovanih edukatora i treniranih trenera. Oni ispisuju gluposti od kojih strada sve za šta se zalažu. Razaraju nasleđeno. Jer ne mogu i ne umeju da stvore. Spajajući obraz i znanje, u obrazovanje, profesor Radmila Marinković zadala je kanone bavljenja naukom i to na osetljivom terenu, srpskom srednjem veku, periodu tako često zlostavljanom i zloupotrebljavanom. Kad Marinkovićeve se može pročitati kako stvari zapravo stoje, i bilo bi jako dobro kada bi tvorci raznih dokumenata uzeo njene knjige u šake i ne mlatarali pesnicama nacionalističke euforije i kostimiranog kiča, već se stvarno uputio u ono što tako rado koriste, u ličnu, grupnu, ili bilo koju drugu svrhu. Tako je Radmila zagradila, očuvala stvarna znanja, sa nadom da će ona jednom biti od pomoći. Nema mnogo poštovanja za takvo delo, i za tako konsekventan vrednosti predat život. Ali to nije problem Radmile Marinković i nije problem svih onih koji u ovom času rade nešto ozbiljno. To je pitanje opstanka ove civilizacije i kulture tako bedno unižavane glorifikovanjem, samoljubljem, sopstvenim projekcijama u meki i nezaštićeni trbuh istorije. Koju je Marinkovićeva nastojala da pruži neokrnjenu.

    Poslednji naš razgovor bio je o Evropi. I više sam iz tog razgovora shvatila, ako jesam, od gomile javnog blebetanja – ljudi koji stoje po strani, civili, naučnici, pesnici, više vide i znaju od eksperata i popova, zaduženih za naše fizičko i duhovno opstojanje. Možda je vreme da se zahtev za kritičkim mišljenjem, prevede u zahtev za mišljenjem.

    Vratimo se Rastku Nemanjiću, onom koji je za Radmilu Marinković bio ono što je NJegoš bio za Isidoru Sekulić. I današnjim studentima u protestu i pobuni, pred dilemom ostati ili otići. Evo šta kaže profesorka Marinković: “U stvari, razlozi odlaska su uvek isti – odlazimo da bismo nešto spasili, nešto što je trajnije od trenutka. Trenutno i telesno uvek su u službi nečeg trajnog i duhovnog. Postoji sličnost u srpskim seobama i izgnanstvima sa Rastkovim putovanjima, sa njegovim begstvima i vraćanjima. Sličnost je u tom trajnom i duhovnom. Samo, dok se Srbi sele, da bi to duhovno sačuvali, Sava se selio da bi ga stvorio. Srbi se zapravo sele da bi spasili ono što je Sava svojim seobama stvorio. A to su temelji” (“Svetorodna gospoda srpska”).

    Hvala, profesorko Marinković.

     

    Preuzeto sa Danas online. 

    Podelite ovaj članak