SR / EN
  • aktuelno
    17.07.16.
    Čiji grad, naš grad
    ne davimo bgd

    “Beograd nije Mali”. Ništa tačnije od toga

    Kada dobro pogledaš sve okupljene, reći, sve izašle, došle na protest Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd”, a i kada saslušate šta sa scene (ne sa “stejdža”, svaki put kad čujem “stejdž” i “red karpet” uhvatim se za.., a treba biti pristojan i tolerantan), sa pravom se možemo upitati kako je došlo do toga da njima vladaju, da nama vladaju, da nad nama vladaju, da na vlast dođu (i ne samo u ovoj državi), takvi kakvi su danas na vlasti – “Beograd nije Mali”.

    Ništa tačnije od toga, jer Beograd nije mali, Beograd je veliki grad, narušena metropola, nije mali, ljudi u njemu nisu svi mali, ni samo koristoljubivi, ni samo nasilni, ni samo uzurpatori, ni bez solidarnosti, ni bez prijateljstva, ni bez ljubavi, jedni za druge i svoj grad. I nije to samo tako u Beogradu, čini se takvim jer su gradovi i zemlje oteti od građana i to je ono što se moglo čuti juče na demonstracijama, i pre toga, i čuće se još – da građani hoće svoju zemlju nazad. “Čiji grad, naš grad”. Čija zemlja, naša zemlja.

    Pre dve nedelje Patka je bila kod SIV-a, velika žuta patka, do nje se dolazilo preko Brankovog mosta, koji se, kako je na društvenim mrežama izveštavano, ili bolje rečeno svedočeno, tresao od koraka, od koračanja, kretanja. Teško je zaboraviti veliku zelenu površinu ispred SIV-a, pokošenu i hiljade ljudi po njoj u sumrak, i sa pesmama i sa razgovorima, bio je to osećanje prostora i slobode.

    “Zbog slobode” – jedna je od parola na protestu, o kojem, koliko sam videla, na “vestima” nije bilo ni reči. Ali zato se besomučno izveštavalo o tome kako je gradonačelnik Siniša Mali posetio sve uglavnom zadovoljne i privikle radnike po velikim vrućinama, one koji peku pljeskavice, one koji “održavaju grad”, one koje nije posetila Komunalna policija da im porazlupa sredstva za rad i život, bile to glave ili lubenice.

    Što se protesta tiče, ništa se nije dogodilo. Zbilja na nivou medija (čast izuzecima, kao i “Danasu” čiji se broj posvećen inicijativi “Ne da(vi)mo Beograd”, akcijama, i mišljenjima građana juče na protestu i delio), ne mogu da razumem ni one koji naređuju da se ćuti, a ni one koji slušaju ta naređenja, da se takva situacija može održati. I pored nepodnošljivog postojanja državnika i ministara sa lažnim diplomama, i pored te bruke koja, uprkos toj fundamentalne laži, svako jutro oblači odelo, veže kravatu i uskače u cipele sa šnirom (to su naučili), ipak su mogli čuti negde, od nekoga iz neke TV emisije iz istorije, da je takva situacija, da postoje realni događaji i protesti koje skrivaju da se ne bi uvećali, da to ne može biti krajnja situacija, i da to ne može doveka potrajati. “Tragovi vam smrde nečovještvom”, još jedna parola. I da “šačica” ljudi nije “šačica” i da “dva i dva nisu pet”, i da dođe čas i dan kada to postaje jasno, kada laž ne može da pokrije istinu, ma koliko puta bila izrečena.

    “Verica Barać je još 2004. godine opisala tranzicionu Srbiju kao poredak u kome postoje dve vrste vlasnika, oni čija se imovina štiti više no što to zakon predviđa, i oni koji ne mogu da ostvare ni minimum prava koje im zakon izričito štiti”, piše u Biltenu sa samoobrazovanje i društvena pitanja (Učiteljneznalica), podlisku “Danas”, Ivan Zlatić u polemičnom tekstu koji svakako treba pročitati “Nepodnošljiva daljina socijalizma”. “Bez takve konstrukcije, zar bi Vučić mogao da kaže “Ako mene pitate (a to kaže i kada ga niko ne pita, prim. B.P), ja mislim da onaj ko bi to uradio, a da je želeo da uradi bilo ko iz vlasti, da je taj kompletni idiot, jer to treba da uradi u po bela dana, jer su u pitanju bespravni objekti, koji su ružno izgledali i od kojih su korist imali samo oni čiji su bili.” Ako to još nekome nije jasno, Vučićeva vlada je trenutni vrhunac, a ne korak unazad u liberalnim reformama i evropskim integracijama Srbije”.

    “Nismo mi opozicija Vučiću , već celom sistemu”(“Ispovest Patkice, “Ko stoji iza građanskih protesta”), Nušić je veliki pisac, nije baš da svi to znaju, ali ipak, i u gradu koji ima tri spomenika Nikoli Tesli, kao vrhunac i kao dokaz da zbilja živimo u vremenu i u sistemu, i pod gradonačelnikom, i premijerom koji zbilja ne znaju šta im je činiti, uprkos njihovog postojanja u kontekstu analize Ivana Zlatića, Nušićev Aleksa Žunjić i pitanje “Ko stoji iza njih” tradicionalno je krucijalno pitanje politike u Srbiji. Ne, možete li zamisliti, niko ne stoji iza njih, iza njih stoje samo oni koji stoje ispred. Ti koji su ispred su i oni iza njih. Zamislite, vredni ljudi, imaju ideju, samoorganizovani ljudi, ljudi sa misijom, ljudi koji hoće, žele, moraju, znaju. I koji, očigledno smatraju da je borba protiv straha, “do slobode”, temeljno ljudsko pravo i obaveza. Jednom je Bata Čengić “nadrljao” zbog ironične pesme, mislim da je to bilo u filmu “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” (Bora Ćosić -“Plovi patka, plovi guska, ova zemlja biće ruska”, ironično, znači, neće biti). “Čiji grad?! Naš grad”.

    Čiji grad, naš grad, “Poezija je peticija. Peticija je poezija. “Pisci i spisateljice učestvovanjem u ovoj peticiji pridružuju se zahtevu za grad ljudi, a ne uskih interesa. Istovremeno, na ovaj način se pružaju podrška protestima jedne inicijative, nas kojima sve više ljudi beskompromisno diže svoj glas.” To. “Beskompromisno diže svoj glas”, Književni protest/kontrast izdavaštvo, kupite za 500 dinara i učestvujte, stanite “iza njih”. Ko stoji iza njih.

    Srbijanka Turajlić je pozvala da se ona protestima i formira, da se institucije države i akademska elita izjasne o protestima da se oglase o svom postojanju, kao i tužilaštvo. Maestralan govor i retorski odličan uvod Ksenije Radovanović, ljudi znaju da govore kada imaju šta da kažu, to kako se na protestima govori ne možete čuti ni u Skupštini, ni na presicama.

    No, ono što je reditelj Srđan Keča izgovorio čini mi se da u potpunosti odgovara njegovom zaključku”Ovo je politika”, da, u potpunoj depolitizaciji zapravo to što smo, po četvrti put protestovali, to je politika.

    “Mi danas nismo ovde zato što je rušenje u Hercegovačkoj bila neka greška u sistemu.. Nismo ovde zato što je Beograd na vodi izuzetak od pravila. Da je tako jedan protest bi bio dovoljan , palo bi par ostavki, neki bi se našli pred sudom, i gotovo. Ovde smo zato što je projekat Beograd na vodi , i sve što se oko njega vrti, najočitiji odraz sistema, odraz sprege krupnog kapitala i političke klase koja već dve i po decenije kroz razne “projekte od nacionalnog značaja” silom otima sve što je javno, sve ono što pripada svima nama.”

    Ruta protesta Inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” sa podnaslovom “Beograd nije Mali”, završavala se na “Mestu zločina”, kod nesretnog Geozavoda dodeljenog inače Zaštitniku građana za rad, pa “preuzetog” za Beograd na vodi. Idući ka Geozavodu, prošli smo pored hotela “Bristol”, u kome još uvek živi general Vlado Trifunović, bez stana, general “žive vojske”, na čijem “slučaju” se slama nepolitičnost svih vlasti, nikada nisu znali ko su, odakle su i zašto su tu, i nikada nisu prepoznali “ko stoji iza njih”, koja politika, mirotvoračka ili ratnohuškačka, nacionalistička i partijska ili borba za narod i državu.

    Prošli smo i pored izbeglica ispred Ekonomskog fakulteta, kakva ironija, da ima ekonomije ne bi bilo izbeglica, mahali su, mahali smo im, vruć dan, bitan dan.

    Preuzeto sa Danas online. 

    Podelite ovaj članak