SR / EN
  • aktuelno
    08.01.16.
    Čišćenje snega i leda
    FoNet/AP-VREME-SNEG

    Znam ja dobro da je svako pominjanje snega i leda, a kamoli pisanje o tim prirodnim pojavama, nikako katastrofičnim, uvek delikatno od kada ih je obrađivala M. Marković. Davno je to bilo, ali se pamti. Međutim, interpretacija politička, okrivljavanje nebesa, i „preispitivanje“ (to piše u gotovo svakoj pozorišnoj kritici, to da je reditelj nešto ili nekoga „preispitivao“) iznenađenja koje nam je priređeno, kada pada sneg, nije nikada prestalo u ledeno doba demokratije, da li su „službe“ i „tela“ spremni, za čišćenje snega spremne, za čišćenje zemlje, gradova i sela od snega i leda, ne nikako za etničko čišćenje.
    Od kako se „čišćenje“ vezalo za etničko, tako su i ponestajale cisterne, koje stariji pamte, cisterne sa crevima, i ljudstvom, radnicima, koje ih vuku „u procesima“ čišćenja ulica, to jeste „transparentnom“ polivanju u noćno doba uglavnom. Dobro se sećam tih „događanja“ barem na Terazijama u vreme kada smo izlazili iz pozorišta po kafanama ili po kućama. A i lopatanja, čišćenja snega lopatama (to je oruđe za rad koji se sve manje drži u rukama, što se vidi po načinu na koga ga drže današnji ministri; lopata je postala više grobljanska nego radna sprava), koje se odvijalo zimi ispred robne kuće „Beograd“, a dobrose sećam privatizacije i skandala u vezi sa robnim kućama „Beograd“, kako tih robnih kuća više nema, tako nema ni čišćenja snega.

    Uverenje da će jednoga dana kada prodavnice i frizeraji budu privatni, onda grad biti bolje očišćen, da će svako nastojati da mu ulaz u sopstveni objekat bude što lepši, predstavljalo je zabludu. Sada je sve mnogo gore, ljudi se sve više klizaju, postaju sve izbezumljeniji, sve više padaju, sve više na sve pristaju, šta je taksi služba prema sudskom sistemu, šta je zdravstvo prema školstvu, šta je sneg prema svemu drugom. Baš pada, sada.

    Dobro reče Velimir Ilić, ministar za nepodopštine, sa kojim se ovoga puta moram složiti. „Dok ne nabavimo mašine koje mogu da bacaju dalje sneg (videla sam to u američkim filmovima), ništa nema od ovih koje guraju sneg levo i desno“. Zadivljujuće je i zaprepašćujuće, i svi to vide, samo što misle da je uzalud da kažu kako kod nas postoje džipovi (zbilja ih je teško podneti, bilo da su crni ili beli, nalaze se svuda), ali mašine i mašinska vozila ne postoje. Kako Vladu i poslanike nije sramota da se parkiraju ispred Skupštine, tik do ulaska, uz travnjak, da popločaju automobilima i šoferima čitav plato oko Skupštine, a da nemamo mehanizaciju za sneg kakvu bi Velja Ilić hteo. Ne znam šta on vozi i čije je to što vozi, ali ako je državno („državno“ ), onda to neka razmeni za mašinu za čišćenje snega, propisnu, pa ako je malo, neka se i doplati.

    Ovako je to bilo, trećeg januara, u četrnaest i trideset ispred Skupštine nije bilo očišćeno, i ništa nije bilo očišćeno, Kneza Miloša bila je svečano bela, davno to nisam videla. To je bila nedelja, sa čišćenjem snega „krenulo se“ (vlast obožava tu reč „krenulo se“, premijer Vučić –„Krećemo“,“idemo“, „idemo“ uvek kao poklič) „idemo“ sa čišćenjem snega. Uveče je ministarka Mihajlović izjavila da je „ponosna“ na sve putare i na njihov rad na čišćenju snega.

    Ovaj slogan o ponosu „ponosim se“, „sa ponosom“ postao je neka vrsta štita od svega što bi se moglo uzeti za zlo, to jeste za kritiku. Na svaku primedbu se kažeprvo da su oni prethodni bili mnogo gori, a onda da se sadašnjim stanjem on ili ona ponose. I šta da kažeš kada su ljudi „ponosni“, ponosni što rade „svoj posao“.

    I drugi verbalni istup jeste „ozbiljno i odgovorno.“ „Ozbiljno i odgovorno“ vladanje za dobro građana Srbije. I tačka. Dakle „ponosim se zbog sopstvenog ozbiljnog i odgovornog ponašanja i vladanja za dobro građana Srbije“.(Premijerje, 7. januar, u svečanom intervjuu, na svečanoj sceni, nekoj vrsti ploveće lože, kao na balkonu, oko koga voda teče,na „Pinku“ izjavio kako u ovoj zemlji nema sposobnih ljudi. Citirajući impresivne svetske autore i pominjući Kalvina koji je umro za mašinom, Premijer je rekao, i to mladi ljudi treba da znaju (ko što to „treba da znaju građani Srbije“) da sposobnih i vrednih u ovoj zemlji nema. Neće da umiru za mašinom koje nema. Istina je samo da sposobni nisu u SNS-u, u Premijerovoj neposrednoj okolini, tuda kuda njemu pogled seže.

    Dogodovštinu sa lopatanjem Aleksandra Vulina i „angažovanim“ nezaposlenima kao trajnim ljudskim stanjem već je opisao Dejan Ilić.

    Sećate se kako se u vreme demonstracija 1996/97, zima je bila, govorilo na izveštaje Miloševićevih medija i ljudi da se malo ljudi skuplja po ulicama, „šačica“, odgovaralo „Otvorite prozor i vidite šta je to malo ljudi, kakva je to „šačica“.

    „Ukroćena zloća“ Viljema Šekspira u prevodu Danka Anđelinovića, Trifuna Đukića, dr Huga Klajna, Borivoja Nedića, Sime Pandurovića, Aleksandra Petrovića, Živojina Simića, Branimira Živojinovića i Velimira Živojinovića

    „Petručio:Mili bože, kako mesec jasno sja!

    Katarina: Mesec! To je sunce, nema mesečine.

    Petručio:Kažem da to mesec tako jasno sija.

    Katarina:Znam da sunce tako jasno sija.

    Petručio:Sina mi moje majke -to sam ja-

    To će biti mesec, zvezda, ili ono

    Što mi je volja , ili neću ići domu tvoga oca.“

    Sa ponosom kažem da su svi trotoari i kolovozi suvi.

    O Boru, Užicu i vodi… Bilo bi dobro da sada građani Užica zapitaju svoju poslanicu iz SNS-a koja je tako bezuslovno zastupala u Skupštini leks specijalis za Beograd šta je sa njihovom vodom. Ali kako izgleda da činjenice života ne menjaju odnos građana prema vlasti, izgleda da sve to skupa sa vodom, uključujući i sneg, nema nikakve veze sa stanjem u neprekidnoj izbornoj kampanji.

    I još jedna scena. Čistim sneg u Bulevaru revolucije, Bulevaru mira, Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića, rad je bolji nego šetnja, prolaznik impozantne visine i ljubaznosti reče „Zar nema nekog mlađeg da to radi?“. „Ima, kažem, ali ja to volim“.“Ja ću peške do Slavije“, „Rade autobusi, kažem, upravo je jedan prošao“. „ Neka rade. Idem, odlazim, nemam više živaca. Radio sam u GSP-u dvadeset godina i plata mi je bila četrdeset pet-šest hiljada. Sada ne mogu da namaknem ni trideset i pet, toliko o prevozu, sada trčim iz američke ambasade, do Slavije, predao sam dokumenta, daće bog i sudbina da dobijem vizu i da idem.“

    Srećom, na Badnji dan, po julijanskom kalendaru, otopli, te se sneg otopi.

    Bilo kako bilo, ali ne i „šta god to značilo“(još jedna formulacija od koje se diže kosa na glavi) toplo ili hladno (ima ih i uglavnom su na vlasti koji razlikuju samo ta dva stanja, kao i meko ili tvrdo, crno ili belo), po snegu ili bez snega i leda, dođite na Kolarčev narodni univerzitet, na Kolarac (još nije promenio ime) da vidite i čujete „Filosofiju palanke – Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“, u ponedeljak, 11. januara, u 20 časova.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak