12.mart 2012.

NOVI MAGAZIN:Kultura : Intervju : Ivica Buljan, hrvatski reditelj.

intervju vodio: Ivan Jovanović

LJUDSKO TELO JE PROVOKACIJA

Ivica Buljan je jedan od najpoznatijih pozorišnih reditelja sa prostora bivše Jugoslavije koji je uspeo u evropskim okvirima. Kako vidi budućnost pozorišta u regionu, koji je recept za uspeh u svetu i kako političke elite vole da ih se kritikuje rekao je u razgovoru sa Ivanom Jovanovićem.

U Centru za kulturnu dekontaminaciju je 2. i 3.marta gostovao slovenački Mini teatar sa predstavama “Magbet posle Šekspira” Hajnera Milera i “Ma i Al”, dramskim kolažom tekstova Dž. D. Selindžera i B.M.Koltesea. Obe predstave je režirao hrvatski reditelj Ivica Buljan, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih reditelja sa prostora bivše Jugoslavije. U pitoresknom teatarskom kafeu CZKD-a nazvanim “Garaža” Buljan je govorio o predstavama koje su gostovale u Beogradu, kulturnom prostoru regionu, i o svom radu koji diže prašinu u konzervativnim kulturnim krugovima Hrvatske i Srbije.

1. Predstava “Magbet posle Šeksipira” je dobila Borštnikov zlatni prsten i još jedna je od Vaših postavci modernih dramskih pisaca. Koja je rediteljska koncepcija predstave?

Veliki deo publike poznaje šekspirovog “Magbeta“, ali oko ovog teksta, pisanog 1971., bilo je dosta dilema. U mnogim antologijama i sabranim delima Hajnera Milera ovaj tekst se nije ni spominjao jer se smatralo da je u pitanju lagana dramaturška adaptacija Šekspira, a ne originalni dramski tekst. Tek su postdramske pozorišne tendencije utvrdile da su i ovakvi tekstovi u opusima velikih autora jednako važni kao njihovi revolucionarni tekstovi, na primer „Hamlet mašina“ kod Milera. Promene u odnosu na original „Magbeta“ su veoma male, ali jako bitne. Za razliku od Šekspirovog srednjovekovnog Magbeta po nijansama u tekstu možemo da zaključimo kako se ovaj Magbet dešava u komunističkoj Evropi sedamdesetih godina prošlog veka. Miler je odbijao tumačenje da se ovim tekstom analizira zloćudni sistem komunističkih diktatura i tvrdio je da isti takav model postoji i u kapitalističkom sistemu. Pre nastanka teksta je izašao film Stenlija Kubrika „Paklena pomorandža“ koji je dijagnostifikovao represivno stanje nastalo nakon oslobađajuće '68. Hajner Miler, iako naizgled analizira političke totalitarističke sisteme, puno više govori o intimnoj strani Magbeta i pita se : „Šta bi se dogodilo svakome od nas kada bismo dobili jedno malo parče moći i vlasti“ pogotovo ako smo to dobili sa imaginarnim, iracionalnim objašnjenjem. Tekst je o tome dok se rediteljski postupak svodi na fizički teatar. Osam glumaca plus Milena Zupančič. Glumci su u vreme nastajanja predstave tek završili akademiju dok je Milena Zupančič simbol slovenskog, ali i jugoslovenskog, teatra tako da je ovo metateatarski dijalog između različitih generacija, različitih estetika mada Milena u ovoj predstavi funkcioniše kao da ima dvadeset godina.

2. Vaše predstave često izazivaju zgražavanje društveno-političke elite i malograđanskog kulturnog establišmenta (ponajviše „Kiklop“ sa LET 3, pa Senekin „Edip“, „Garaža“). Koliko su kulturne elite sa ovih prostora alergične na bilo kakvo kritičko sagledavanja i kolektivnih društvenih odnosa i ličnih koje smo videli u Vašem “Magbetu”?

Mislim da su puno alergičniji na pokazivanje intimnog pre nego kolektivnog. Problem demokratije je to što ona isključuje ideologije. Pogledajte šta se događa u ovim našim, pomalo primitivnim, zemljama, ali i u društvima sa snažnijom kulturnom tradicijom. U demokratiji je dozvoljeno kritikovati sve i vlasti to jako dobro koriste jer neka snažana kritika koja može biti snažna, argumentovana, zasnovana na racionalnim, filozofskim čak i ekonomskim načelima biva vrlo brzo poređena sa nekom banalnom kritikom koja se pojavi u žutoj štampi. To služi kao odličan argument : “Mi smo tu, možete da nas napadate, pišite, pravite šta god hoćete, ali to spada u demokratski folklor i vaš rad ništa neće promeniti”. Jedini preostali model snažne provokacije i stida postoji u ljudskom telu što je paradoks s obzirom koliko se društvo oslobađa i koliko god politička korektnost pokušava da drugačije modalitete ponašanja uvrsti u katalog političke prihvatljivosti. Mislim da moje predstave, sem političke kritike, mnogo više provociraju na nivou ljudske telesnosti koja može, itekako, biti politična. U krajnjoj liniji, u marksističkoj interpretaciji proleterijat izaziva svojom fizičkom pojavnošću. Moje predstave puno više govore o pitanju individualnih sloboda u društvu, a to se vrlo često prikazuje kroz hipertrofiranu, prenaglašenu telesnost. Mene realistički teatar ne zanima već teatar po uzoru na moje duhovne učitelje, Antoana Artoa i Bertolta Brehta

3. Dobili ste i Prešernovu nagradu kao prvi ne-Slovenac koji je osvojio. Koliko je teško biti prepoznat u svojoj, kulturno-umetničkoj sredini, a slavljen na nekom drugom mestu?

To je jedna zanimljiva stvar koja je dokaz da je mnogo lakše biti prepoznat u drugoj sredini. S druge strane, ne gledam na Sloveniju kao na drugu sredini, radio sam puno predstava tamo. Ali ova nagrada mi je bitna jer je po prvi put izbrisala granice i govori o svesti slovenske kulture, ne zato što je baš meni dala nagradu, nego zato što je donela odluku da neko ko nije slovenske nacionalnosti dobije najprestižniju nacionalnu nagradu. Komisija je u obrazloženju naglasila da je ono što sam poslednjih godina radio u slovenskom teatru značajno u širem kulturološkom i estetskom smislu. U Hrvatskoj je ekvivalent ovoj nagradi Nazorova nagrada koju ni u snu ne mogu da očekujem što je, kada malo bolje pogledam, srećna okolnost. Tamo i dalje imam status alternativnog reditelja što je fantastično : biti alternativac sa 47 godina. S jedne strane biti u “mejnstrimu”, a s druge strane na ivici alternative je krajnje šizofrena situacija, ali za umetnika je jako pozitivna.

4. Jel’ kulture malih zemalja nastalih raspadom mogu da opstanu jedna bez druge što su političke elite, nastale ratnim zbivanjima, pokušale da nametnu poslednjih 15 godina?

Ne mogu da opstanu. Ljudi sa ovih prostora koji se stvarno bave umetnošću,i kulturom u širem smislu, mogu da se pitaju kakav bi bio njihov umetnički i kulutrni “bekgraund” da nisu videli filmove Slobodana Šijana, da nisu slušali Ekatarinu veliku, da nisu videli slike Milene Pavlović, da nisu čitali Crnjanskog. Govorim o nekom životnom poimanju kulture, da ja nisam video sve ove stvari sigurno bih bio drugačija osoba. S druge strane, vi uvek možete da prisilite ljude da žive u zatvorenom prostoru i da ništa ne znaju tako. Mislim da je moj zadatak, moja umetnička misija, a to je jedan od razloga ovog gostovanja, da mladi ljudi, kao što su ovi glumci koji igraju kod mene, gostuju u Beogradu i Zagrebu, upoznaju druge kulturne modele, požele da pogledaju neku srpsku predstavu, da upoznaju ljude i požele da rade sa njima. Naravno, ključno je da zainteresujem publiku da vidi srpske predstave i srpske glumce iako sam upadam u klopku da definišem stvari po nacionalnom ključu iako se ne vodim time kada biram glumce za svoje predstave. Ključna stvar je jezik, činjenica da jedna prosečno obrazovana osoba sa ovih prostora može da razume sve slovenske jezike. Ostaje samo da li to želimo ili ne želimo. Moja misija je da probijem nacionalne barijere.

7. Kao osnivač Mini teatra i kao bivši direktor drame splitskog HNK kako vidite budućnost pozorišta na ovim prostorima? Ona i dalje zavise od državnih dotacija

Etika i estetika Mini teatra bila da radimo ne-repertoarske tekstove i predstave kao što su ovaj Magbet koga je teško zamisliti u bilo kojoj instituciji, pa opus Elfride Jelinek, do performansa po poeziji slovenačkog pesnika Tomaža Šalamuna i adaptacije kratke priče Hermana Melvila “Prepisivač Bartlebi” koju je režirao Miloš Lolić, reditelj iz Beograda. Kada smo razmišljali ko je u Beogradu naš estetski, duhovni i moralni partner to je Centar za Kulturnu Dekontaminaciju. Nismo se ni obraćali institucionalnim pozorištima ni velikim kućama. Ovakva mesta kao CZKD, ne kažem slučajno “mesto” jer ovo nije samo pozorište baš kao što nije ni Mini teatar gde se održavaju čitanja romana, koncerti, razgovori, tribine, su budućnost pozorišta. Potvrda ove tvrdnje je Borštnikova nagrada u Sloveniji : poslednje dve glavne nagrade je osvojio Mini teatar u konkurenciji tri nacionalna teatra uz ostale gradske koji su dotirani. Ja kao šizofreni umetnik koji radi i u institucionalnom i u alternativnom teatru znam da je budžet jedne moje institucionalne predstave veći od godišnjeg budžeta Mini teatra ili, npr, CZKD-a. Mi uspevamo sa daleko manjim sredstvima da napravimo vitalniji, življi, provokativniji repertoar od institucionalnog pozorišta. Ovo naše je zasigurno budućnost i zato što iznad sebe nemamo kontrolu niti cenzuru. Pod cenzurom ne mislim na spoljašnju već na cenzuru unutrašnjeg tipa. Cenzura je, na primer, kada direktori pozorišta stavljaju lektiru na repertoar, to je cenzura uslovljena ekonomskim razlozima tipa : “Ako stavimo gogoljevog “Revizora” , tu predstavu će pod prisilom da gledaju srednjoškolci, biće tolika prodaja, pa ćemo da zaradimo toliko i toliko”. A šta je to nego cenzura i kastriranje onoga što bi publika, pa čak i srednjoškolska, radije gledala u pozorištu?

8. Vaše predstave su imale jako mnogo uspeha na inostranim gostovanjima i scenama, a mi, opet, insistiramo na nacionalnim kulturnim prerogativima. Kako uspeti u inostranstvu sa svojim radom?

Postoji puna aspekata s kojih se može posmatrati ovo pitanje. S jedne strane, nakon raspada Jugoslavije, se otvorio prostor za mnoge umetnike na različitim festivalima. Festivali pozivaju po jednog predstavnika iz svake zemlje, a onda oni zovu, na primer, jednog predstavnika iz Nemačke i jednog iz Srbije, Slovenije, Hrvatske, Makedonije i tako dalje. To je prednost jer je jednak fokus i na velikim i na malim zemljama. S druge strane, mi neuporedivo više nosimo beleg nacionalnog od drugih. Taj beleg je nekada smešan jer umetnici iz Velike Britanije, Nemačke, Francuske nose svoje ime, a mi konstantno nosimo svoju naciju. To je apsurdno. Mene često u hrvatskoj štampi nazivaju “hrvatskim rediteljem”. A čiji sam reditelj? Nisam sigurno iz Azerbejdžana, ali neprestana potreba da se čak i u unutrašnjoj komunikaciji dodaje nacionalni epitet postaje zapanjujuća i užasno ograničavajuća. Ja se puno bolje snalazim u međunarodnom kontekstu jer ne moram da branim ničije boje niti da se identifikujem. U Francuskoj dugo godina radim kao pedagog i taj rad je bacio teret nacionalnog i regionalnog sa mojih pleća. U komunikaciji sa studentima od 18 do 25 godina sve stvari su relativne u odnosu na pitanja koja oni postavljaju o umetnosti, svetu, i to me stalno tera da preispitujem svoj rad i drugačije ga kontekstualizujem. Stalno istražujem i to me čini mladim.

9. Da li ćemo i kada videti neku Vašu režiju u srpskom pozorištu?

Bilo je puno, na žalost, nespretnih slučajeva i nesrećnih slučajeva. Na primer, dugo sam dogovarao jedan projekat sa Sonjom Savić vezan za dramaturgiju Elfride Jelinek. Na žalost, Sonja je umrla, ostao je na konceptualnom nivou iako se meni često čini da smo ga, na neki način, realizovali. Moje predstave gostuju, ali nikada nisam dobio zvaničan poziv ni od jednog teatra da radim. Ja bih radio, ali mora da postoji zainteresovanost sa obe strane.

ANTERFILE

O PREDSTAVI “MAGBET

Rendi Gener, njujorški kritičar, teatrolog i profesor uvrstio je predstavu “Magbet posle Šekspira” među deset najboljih pozorišnih predstava u svetu u 2011. godini i u svojoj kritici je rekao :

"Izuzetno fizička, mišićna i glasna Buljanova minimalna produkcija postavlja Makbeta u golu, krvavu i amoralno opustošenu pokrajinu, u kojoj nasilje rađa nasilje bez konca i kraja. Smešteni smo u svet, u kome nasilje vladajuće elite prožima sve do običnog čoveka, u kome se okrutna i surova vojnička klasa predaja orgijama, piću i razuzdanosti, sa ispadima divlje i krvave pohote. Niko nije nedužan, niko netaknut“,

ANTERFILE

Ivica Buljan rođen je u Sinju 1965. Za vrieme studija sarađivao je kao novinar u »Poletu«, »Studentskom listu« i „Startu“. Nekoliko godina stalni pozorišni kritičar u »Slobodnoj Dalmaciji«. Član uredništva u uglednoj pozorišnoj reviji »Novi Prolog«. Suosnivač teorijskog kazališnog časopisa „Frakcija“. Saradnik je međunarodnih pozrišnih revija „Primer acto“ (Madrid), „Ubu“ (Pariz, London), Maska (Ljubljana). Kao dramaturg radio je u Hrvatskoj, Francuskoj i Sloveniji i sarađivao na više od dvadeset međunarodnih projekata s rediteljima kao Vito Taufer, Matjaž Pograjc, Christian Colin, Pierre Diependaele, Jean-Michel Bruyere, Krizstof Warlikowski, Eduard Miler, Ivan Popovski, Robert Waltl. Režirao je preko trideset predstava koje su gostovale na međunarodnim festivalima u Portugaliji, Španiji, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Turskoj, Austriji, Grčkoj, Belgiji, Francuskoj, Profesor je na Nacionalnoj pozorišnoj akademiji Saint Etienne u Francuskoj. Dobitnik je »Vjesnikove« nagrade »Dubravko Dujišin« za 1996. i »Petar Brečić« za 1999. godinu, nagrade kubanskih kritičara za najbolju predstavu prikazanu na Kubi u 2005. godini, „Art Tempus“ u Slovačkoj 2006, tri Borštnikove nagrade za najbolje predstave u Sloveniji 2004 i 2006, dva „Zlatna lava“ u Umagu za najbolje predstave 2005 i 2006. Bio je direktor Drame Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu od 1998. do 2002. godine. Prvi put učlanio je jedno hrvatsko pozorište (HNK Split) u Europsku pozorišnu konvenciju 1999. godine. Suosnivač i umetnički savetnik Mini teatra u Ljubljani.Osnivač Novog kazališta u Zagrebu. Član je međunarodnih udruženja ETC u Bruxellesu, Instituta za Mediteransko kazalište u Madridu, ITI-UNESCO u Parizu.S Dubravkom Vrgoč osnivač i umetnički direktor Festivala svetskog kazališta u Zagrebu od 2003.