31.januar 2012.

     Zorica Jevremović

     "Jugosferom" u vrata

     (integralna verzija teksta objavljenog u dnevnom listu DANAS, 28.01.2012.)

     Oktobarski sajamski dani su davno prošli kada je jedne večeri u Centru za kulturnu dekontaminaciju upriličen svojevrsni sajam knjiga „Biblioteke XX vek“. Sve je bilo kao na sajmu, elita grada, intelektualci regije, deca, starci, ljubitelji knjige, ali i oni bez kojih se ništa važno ne može dogoditi. Izgledalo je sve kao nekad, kao pre poslednjeg rata, kada se intelektualni svet okupljao u čast ostvarenja najprestižnijih. I govori prisutnih koje je izdavač za ovu priliku izdvojio, bili su po meri izdavačkog dela Ivana Čolovića i alternativnog mesta u kome se ovaj kulturni događaj zbio. Bilo je za očekivati da prisustvo mnogobrojnih kolumnista garantuje obilnu recepciju. Pogotovo jedne knjige, knjige Dubravke Stojanović „Noga u vratima“, dvestote po redu u brilijantnom kulturoloskom prosedeu „Biblioteke XX vek“, knjige koja  zaokružuje ono najbolje što je  biblioteka donela kulturnoj javnosti grada, regije, koliko i pojedincima.        

     Ali, kritika, odgovarajući esej o ovoj knjizi je naišla na odziv jedino na jadnom portalu, iz regije, tačnije sa hrvatskog kulturološkog tla. Na jednom mestu u svojoj knjizi Dubravka Stojanović govori o prednostima interneta u plasiranju ideja autora i njihovih knjiga „Biblioteke XX vek“. Na primeru recepcije njene poslednje knjige možemo saznati gde se i kako pisalo o njoj: Katarina Laketić u tekstu „Strategija malih otpora“ iscrpno analizira doprinos biblioteke kulturnoj javnosti regije, i sveta, jer je „Biblioteka XX vek“ objavljivala sve bitne, nove i stare, strane autore iz oblasti lingvistike, antropologije, etnologije, sociologije, psihologije, kao i regionalne mislioce poput Slavoja Žižeka, slovenačkog filozofa.

     Pišući o značaju studije Dubravke Stojanović, Laketićeva s pravom u svom naslovu ističe autorkinu ideju o potrebi „malih otpora“ tekućim metodama društevene represije. Mogli bi se lako složiti sa njima dvema, autorkom knjige i njenom kritičarkom, da je osama iza pojedinačnih sudbina  kreativnih intelektualaca poput Čolovićeve, njegovog iskoraka u budućnost bila ne samo više vidljiva nego i s novim, nazovi demokratrskim dobom, prevrednovana kao neumitno kulturlološko blago. Dubravka Stojanović se i ambiozno latila ogromnog idejnog korpusa ove biblioteke da bi nekako zaokružila bitne smernice rasta bibilioteke u četiri decenije. Kroz dvestotinak kratkih recenzija svih objavljenih knjiga, Stojanovićeva naoko lako zaranja u obilno tkivo bibliotečkog višedecenijskog rasta ne prezajući da ispiše ne samo pojedinačne mene kroz koje prolazila biblioteka i njen tvorac, već opisujući Čolovićevu borbu za opstanak svog koncepta kao borbu Davida protiv Golijata. I zaista, istinito, razgrejane bodlje varošarije  strpljivo su istrajavale na onemogućavanju Čolovića da opstane na svom internacionalnom kursu. Samo intelektualac internacionalista po svom duhu mogao je da prebrodi i godine s kraja osamdesetih, i devedesete, a i prvu deceniju novog veka. Jer, u mnogo čemu sto se prihvatanja kulture tiče nije promenilo, kao što se ni država nije mnogo promenila a društvo je postalo vidno razgrađeno, sa naznakama samopustošenja. U pitanju je civilizacijski kod – varošansko društvo je samo sebi dovoljno i ne  ostavlja mesta za druge, za pojedinačnu akciju. Sledeći misao Erika Hobzbuma o kratkoći XX veka, Čolović svoju biblioteku oseća kao „dugi XX vek“. Po istini, osim postmoderne šta je u kulturi doneo novo XXI vek? Problematizovanje regionalne saradnje kakvu neguje Ivan Čolović decenijama, ovdašnja javnost procenjuje i u trećem milenijumu kao tek ishitreni hir samoljubivog čoveka koji ne zna šta mu je  činiti prvo i osnovno u Beogradu – veličati srpske ljude.

     Da li je vredelo? Da li je vredelo biti uporan, dosledan i neporeciv u okolini tako sklonoj muljanju...Na to pitanje pokušava da odgovori Dubravka Stojanović. I odgovara po meri tvorca biblioteke. Što je vrlo retko i u širim, bogatijim kulturama – da istoričar pristupi materiji obrađujući je na takav način da je ne samo vredan puke hvale, već vodi zaključku da ispoljen istraživački zahvat postaje paradigma tekućoj istorijskoj nauci. Da, ništa tako strasno, upečatljivo verujuće nije izašlo iz pera nekog ovdašnjeg arhiviste, istoričara ili kulturologa od autorke višekomplementarne studije „Noga u vratima“, unatrag godina, sve do „Filozofije palanke“ Radomira Konstantinovića.

     Pitanje lične slobode je po autorki bitno pitanje kojim odiše razrast biblioteke. U više navrata Stojanovićeva ističe potrebu ostvarivanja „kruga slobode“, osvojene unutarnje teritorije više pojedinaca koji će oslanjajući se jedan na drugog svojim autorskim idejama razvlastiti vlastite sujete, prevazići uskoću fizičkih teritorija, preinačiti fobične motive vlastite i tuđe istorije, granice etosa  pretvoriti u domete etike. Za zemlju, i kulturu,  u kojoj se živi i dela, važno je naći modus kojim će se ovaplotiti „krug slobode“. I kako na jednom mestu citira misao Ranka Bugarskog „da je sve u jeziku“, Stojanovićeva trpeljivo razrešava imenovanje te mentalne sile koja će postati ključ za objedinjavanje intelektualaca teritorije koja se nekad zvala jugoslovenskom, pa posle ratova iz devedesetih ex jugoslovenskom, da bi se ustalila reč „regija“. Izdvajajući termin Tim Džuda „Jugosfera“ kao najprikladniju za imenovanje teritorije bivše Jugoslavije na kojima sada deluju nekoliko država, Stojanovićeva ne preza da ovu kovanicu nastalu prevashodno kao imenovanje ekonomskih kooperacija označi kao primerenu za kulturne „kooperacije“. Međuregionalna saradnja koju sve vreme ostvaruje Ivan Čolović, objavljujući autore iz Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije,  koliko i prevode evropskih autora, autorka upućuje na razumevanje Čolovićeve biblioteke kao ostvarivanje „male Jugosfere“. I tu negde se ukazuje sekularizovan procep u socijalističkoj kulturnoj istoriji ovog tla XX veka - o pozorištu i est/etičkoj akciji KPGT se ne zna u drugim oblastima, prosto književnici, izdavači, primerice, nisu pratili pozorišna događanja  sedamdesetih godina. Misao „jugoslovenski kulturni prostor“ je prvi izkazao 1977. godine Ljubiša Ristić i otada je višehiljaditi put ponovio, obrazložio, ukazao na bitnost stvaranja ovog pozorišnog projekta sa internacionalnim obeležjima višejezičkog i multikulturnog preplitanja dometa glumaca, pisaca i reditelja sa tla Druge Jugoslavije. Režije Ljubiše Ristića će možda s godinamna gubiti na značaju, ali kulturološki doprinos projekta Kazalište-Pozorište-Gledališče-Teatar  ne može se zaobići.

     Može se reći da je Ivan Čolović 2011. godine u Ljubljani  govorio o „kulturnom sećanju u kome se neki fakti kulture iz prošlosti vrednuju na nov način, u novoj optici, u novom poretku sistema vrednosti...u tom poretku vrednosti ima više jugoslovenskog prostora i više jugoslovenskog identiteta nego što ga je bilo u komunističkoj Jugoslaviji“ – sa stanovišta pojedinca a ne grupe stvaraoca kakva je bila KPGT. Do poslednjeg rata kapegeteovci su delovali kao neformalna, višenacionalna grupacija umetnika, s početkom rata su se razišli delom i mišlju. Da li su posledice ponašanja tokom rata postale u novim „jugosferičnim“ državama parametar govora o slobodi. Izgleda da jeste. I tu je Ivan Čolović primer s razlogom glasnogovornika  „novog kulturnog sećanja“. Bio je na vreme antiratno orijentisan, rečju i delom. Ne može se delati u kulturi u budućnosti bez biografskih elemenata antiratne akcije, anacionalističkih ostvarenja, bez jasnog suprostavljnja politici devedesetih.To grupa umetnika koja je činila KPGT nikad nije uradila i stoga njeno dvodecenijsko delanje deluje kao prevazidjena utopija, ne nalazi mesta u poratnom, „novom kulturnom sećanju“.

     U knjizi pisane neobičnim stilom za istoričarku, gde i nepažljivi čitalac pred gusto prepletenim na hiljadu informacija, lako zaključuje da je „Noga u vratima“ pisana kao svojevrsna dokumentarna proza. Nijedan pasus u ovoj knjizi nije tipičan za istoričarski iskaz: pred nama je darovita spisateljica koja tumači dokumente savremene istorije. Glose koje preuzbuđuju one koji pamte socijalistički birokratski iskaz – „je li počelo?“, „druga sredstva“, „front se širi“, „sve je to bila Partija“, „zloupotrebljen položaj u moćnom sredstvu informisanja“, „skreće se pažnja na opreznost u komuniciranju sa nekoliko naših saradnika“, „uvodi se princip kolektivne odgovornosti“,  itsl. –  na mesta gde je bilo neophodno opisati vreme Čolovićevog delanja sedamdesetih i osamdesetih godina, umetane su proliterarne rečenice poput - „Na uzdržanost se gledalo kao na preterani kriticizam, kao na traženje dlake u jajetu, cinizam, cepidlačenje, namćorluk i zlonamernost.“

     Dubravka Stojanović nalazi metaforu za opstajanje biblioteke: „noga u vratima“ koja postaje i naslov knjige. Poslednje rečenice „Noge u vratima“ su u tom znaku: „Tome su posvećene i knjige koje su u njoj objavljene, autori, prevodioci, recenzanti i drugi koji su sa njom sarađivali, ljudi bez kojih nje ne bi ni bilo, i svi oni koji su je u svim situacijama podržavali i javno stajali uz nju, ma koliko je to moralo da košta, i tako dorineli da „noga ostane u vratima“, i to već 40. godina. Važno je samo da se vrata ne zatvore.“

     Ali, da li je dovoljno da jedna tako živa, vibratna kulturna zajednica poput  „Biblioteke XX vek“ održava smisao cele Jugosfere? Da li je možda uputno za sve kulturne istitucije, vladine i nevladine bivše zajednićke domovine, da se ovom knjigom  zakuca na njihova još uvek zatvorena vrata. Dakle – „Jugosferom u vrata“!