SR / EN
  • aktuelno
    09.10.16.
    Glasnost
    cirilov-i-medenica-foto-jelena-jankovic

    Kako je ovih dana godišnjica 5. oktobra, rado se prisećam razgovora sa Gaborom Demskim, gradonačelnikom Budimpešte (1990-2000) u Czkdu, neposredno posle Oktobra petog, kako je posle promena u Mađarskoj nakon pada Berlinskog zida formirao savet za kulturu i šta je takvo “telo” ritualno značilo, kao nagoveštaj zastupljenih vrednosti.

    (Nije bilo lako uveriti Živorada Kovačevića, nekadašnjeg gradonačelnika Beograda, da upravo on razgovara sa Demskim, Kovačević je pristao tek kada je na pitanje zašto baš on, pored svih iskaza zasluženog poštovanja, dobio odgovor da je to zato što nosi dokolenice, te nema onog razmaka između sokni i pantalona). Demski je rekao kako se u času stupanja na funkciju zapitao čije je to knjige, samizdat, vozio po Budimpešti, te je odmah zvao Eršija, Esterhezija i drugove da ga savetuju.

    Moskva, 1978, sa Petrom Marjanovićem gost sam pozorišnog časopisa “Teatar”, njegov urednik je mladi teatrolog Mihail Švitkoj. Iz tog vremena prijatelji ga zovu Miša, a svi deminutivi odgovaraju njegovom svestranom daru, danas je on specijalni savetnik predsednika Vladimira Putina za međunarodnu kulturnu saradnju, došao je na Bitef da govori o njegovom značaju i između ostalog ispričao kako je od Beke Vučo, svojevremeno operativne na Bitefu, kamčio karte za predstave, kao urednik časopisa “Teatar”, zajedno sa ostalim koji su žudeli da gledaju predstave koje nisu nigde drugo mogli da vide.

    Unesko i Bitef i Milena Šešić Dragićević upriličili su seminar o kulturnim politikama i kulturnoj diplomatiji povodom pedesetog Bitefa, uz učešće izlagača koji su imali šta da kažu i to odasvud (i iz Sirije), i onih koji su o Bitefovom životu i tvorcima Bitefa – Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, svedočili. Iskreno se nadam da su “politike interpretacije” i “politike sećanja” komplementarne i da će ubuduće sarađivati uvažavajući kontekst u kome su kreativne snage bile pre svega umetničke i autorske.

    U Moskvi, u ona doba, ući u Klub književnika (Bulgakov) moglo se na specijalan način, privilegovan naravno, sa nekim važnim. Tako smo Petar i ja došli sa Saljinckim, u to vreme predsednikom udruženja pisaca (u njegovom stanu u koji se ulazilo takođe na specijalan način bila je mala, sasvim mala, ali još uvek slika Staljina). I sa Mihailom Švitkojem, urednikom časopisa i našim neposrednim domaćinom. (Švitkoj mi je tada pričao zašto ljudi podležu podobnosti, na primer ako si akademik, do čega se nije lako dolazilo, onda u biblioteku ulaziš sa posebnom karticom, pridržavaju ti kaput, i ideš da čitaš, a ako si student, onda ima da čekaš da pre tebe ulaze i druge važne kartice, te do čitanja nije lako doći, i to je privilegija, jedna od stvari zašto ljudi idu uz dlaku.)

    Kako sam u Klubu primetila Belu Ahmadulinu i Bulata Okudžavu, koje već znam sa Bitefa (čuveni recitali Bulata Okudžave i Danila Kiša), premeštam se za njihov sto, to malo potraje, a onda prilazi Švitkoj, džentlmenski, i kaže kako on ne bi ponovo predavao T. S. Eliota po provinciji, te me moli da se vratim onima sa kojima sam došla (“loša” navika iz našeg nekadašnjeg slobodnog Kluba književnika).

    Istovremeno, imala sam i nalog Mire Trailović da u Teatru na Maloj Broni (disidentskom) zaobiđem i preduhitrim čuvenog specijalistu za festivale Ivana Nagela (Berlin), koji će sigurno da svrati u “Kuriteljnaju komnatu”, sobu za pušenje i da odem iza scene, u glumački salon, tu sednem i čekam da mi Anatolij Efros priđe, kada proceni da je prilika, i kaže može li doći na Bitef sa svojom čuvenom predstavom “Don Žuan” – tako je i bilo. Opisa tadašnjeg konteksta radi, išla sam u posetu kod Ahmaduline, u neverovatno uzbudljiv atelje, na vrhu jedne kuće, prethodno sam se vozila taksijem po Moskvi ne bih li kupila cveće, taksista koji mi je pričao kako se magnetima kradu lutke sa proizvodnih traka ne bi li se preprodale, odveo me je na gruzijsku pijacu gde sam dala grdne pare za neki buket da bi mi Bela Ahmadulina rekla što joj nisam donela štek “kenta” umesto te muke sa cvećem. Naišao je Okudžava, koga je grdno boleo zub, ali nije bilo nikoga ko je hteo da ga primi da mu pomogne, Ahmadulina je imala neku “vezu”, onda me je on vozio po Moskvi gde smo u autu mogli da pričamo, sve do pozorišta.

    Posle oktobarskih promena 2002. godine, bila je nedelja ruskog filma u Ruskom domu, nikada ranije nisam tamo bila, ali su mi rekli da moram da dođem (Sanja Jovićević i Jovan Ćirilov) i da me tamo čeka iznenađenje. I bilo je, izložbu i nedelju filma otvarali su naš ministar kulture Branislav Lečić i Mihail Švitkoj, ministar kulture Ruske Federacije, Miša. Donela ga je Glasnost i doneo je Glasnost.

    Pre toga Mirjana Miljanić, dopisnica Bete iz Moskve u vreme Miloševićevog režima, ispričala mi je kako je sovjetski, pa ruski ministar kulture Mihail Švitkoj na televiziji govorio, pominjao, pozdravio.

    Rano je jutro na Fakultetu dramskih umetnosti, u filmskoj dvorani studenti, Milena Šešić i Ivan Medenica pozivaju ih da priđu, i najavljuju predavanje gosta Bitefa, specijalnog savetnika za međunarodnu saradnju Vladimira Putina, i navode značajke njegove biografije. Valjalo je čuti ovo predavanje. Švitkoj je govorio kako smo se, mnogi, borili za više slobode, za slobodu, i onda je pao Berlinski zid, i sloboda je došla, ali nije bilo para. Gde su pare u slobodi, ili kako to – sloboda bez para.

    U svom eseju o tajni Boris Buden piše kako je pre pada Berlinskog zida, Istok za Zapad bio tajna, a onda je sve postalo tajnom. Svet je postao tajna.

    Tada je trebalo učiniti što je više moguće za umetnost i nauku, jer su i umetnost i nauka izazov, prestup, koji vodi u budućnost, parafraziram Švitkoja. Umetnost i kultura subverzivne su u odnosu na kulturu i prosvetu, koje pregovaraju i dogovaraju, stavljaju stvari u određene društvene okvire, u prihvatljivost u širokom potezu. Eksperiment u umetnosti i nauci raskida sa poznatim i vodi sve složenijim pitanjima dobra i zla, često nepodobnim pitanjima, ka komplikovanju, a ne pojednostavljenju stvari. U tom smislu je i autorstvo Bitefa, Bitef kao umetničkog čin (Mira Trailović i Jovan Ćirilov) bio izazov, ne treba zaboraviti da su ga stvarali pre svega umetnici. A da je ovakav stav razlog neophodnosti specijalnog savetnika za međunarodne odnose u kulturi kakav je Mihail Švitkoj. Pogotovo kada nema para (novca, sredstava).

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak