SR / EN
  • aktuelno
    07.04.14.
    Hip hop u Nišu
    diskriminacija

    U Nišu već godinama radi Jurom centar, glava mu je Osman Balić, sa mnogo ruku, on i njegov centar artikulišu mnogobrojnu romsku zajednicu ne samo u Nišu, pitanja opstanka, biološkog, telesnog, životnog, ne samo romske zajednice – ona pitanja koja inače partije u predizbornim kampanjama falsifikuju kao “egzistencijalna” (šifra: nova radna mesta).

     

    Zato Osman Balić govoreći o ljudskim pravima kaže kako je Niš hiljadu devetsto dvadeset i osme godine imao dva romska predstavnika u gradskoj upravi, a danas se demokratijom naziva manipulacija Romima i na lokalnom i na višem nivou. Osman Balić, inženjer, sportista i aktivista, sigurno je romaneskna ličnost, ne zato što je obavljao i što obavlja mnoge zadatke, kao predsedavanje Ligom Roma, i Dekadom Roma, već zato što je stvarni autoritet, svojom vrednošću, kompetentnošću i nadasve ljudskim kapacitetom, on živi ono što radi. Retko se može pronaći odgovoran čovek (zato što je odgovoran, a ne zato što “preuzima odgovornost”) u toj meri da ste oprezni prilikom svakog dodavanja posla ovom pregaocu, izuzetne kulture i talenta da imenuje stvari onakvim kakve jesu, dakle, iskrenosti i hrabrosti.

     

    Osmana Balića prvi put sam srela na beogradskom aerodromu negde u toku rata na povratku iz nekog zavereničkog belog sveta, ni on ni ja nismo imali nikoga ko bi nas do grada prevezao, drugi su se već bili snašli, neki i pomoću šofera, padao je sneg. Negde posle promena, na čas, dok je vladalo “revolucionarno” raspoloženje, Osman je bio potpredsednik Skupštine grada Niša, primio je karavan “Žena koje prelaze granice” – nisu bile sve iz “Žena u crnom”, ali takve su bile. Tada je bio intenzivan rad i predsednice za rodnu ravnopravnost, ta institucija prva je ustanovljena u Nišu, gradu koji je, kao što znate, bio jedan od pogona promena dve hiljadite (građanski parlamenti, izložba Makija u galeriji Srbija, rad Gradske biblioteke, nezavisne televizije), nezaobilazni Zoran Živković i pre i posle 5. oktobra. Dve hiljade i četvrte u toku rada jednog skupa i igranja predstave “Medeja, Hamletmašina” Nade Kokotović i Neđa Osmana, Osman Balić je bio jedan od koautora formulisanja kulture Roma kao – Romanipe. Ukratko, uvek kada sretneš Balića, to je susret sa snagom, pouzdanošću i prijateljstvom, milo ga je videti.

     

    I prošle subote u Nišu, u Regionalnom centru, koji je građen pod Osmanovim rukovodstvom (i vidi se, sve funkcionalno i nepokradeno, već čvrsto, belo i prostrano), u radnim prostorijama (sobe za spavanje ugodne i uredne su na gornjim spratovima), u dvorani sa nekih sto mesta koja se daju formirati po potrebi (gde je bio pre mesec dana i uvodni skup “Studija konteksta”, te i predstava u nastajanju “Neprijatelj naroda”, po Ibzenu i Brehtu u režiji Zlatka Pakovića), ponovo smo se svi skupili u Studijama konteksta, prošlog i budućeg konteksta. Prvo smo čuli predavanje namenjeno niškim hip hop muzičarima i onima koji žele time da se bave: predavanje Grega Dekjura o hip hopu kao metodu, njegovom nastavku i putu od Los Anđelesa do Njujorka, od osamdesetih, preko devedesetih do današnjih dana, i njegovom potencijalu za sve, pa i u Nišu. Potom smo imali prilike i da gledamo KUD “Alija Jašarević”, zatim i grupu Ponos pod vođstvom Meda Bajramovića, sa predstavom “Kad se vrate Garavom sokaku”, uz video-produkciju Romaworld Turkijana Redžepija, i na kraju aktivnosti organizacije “Indigo”, grupe za decu i mlade, njihove pozorišne radionice i forum teatar koji vodi Tamara Simonović (tražim reči da izbegnem iskaz karakterističan za napise o pozorištu gde stoji “režiju potpisuje”). U svemu što smo videli niko ništa “ne potpisuje”, i da mi je neko rekao da ćemo svi sedeti šest sati, gledati se i razgovarati, dok je proleće napolju, teško da bih poverovala u takav zaokupljujući intenzitet, bez malograđanske operative “pristojnosti, tolerancije”, već sa intenzitetom saznavanja i uvažavanja.

     

    Dekjur za kraj svoga izlaganja ostavlja pesmu Tupaka, heroja hip hopa i afroameričke zajednice Amerike i sveta, ubijenog 1996. u Las Vegasu (Barak Obama pobeđuje na izborima za predsednika SAD 2008). Tupak u dva-tri minuta, koliko pesma i “spot” “Brenda je dobila dete” traje, u priči o afroameričkoj devojčici od dvanaest godina, kondenzuje tragediju društvenog konteksta u kojem se ona zbila. Tragediju na đubrištu u fizičkom i metafizičkom smislu.

     

    Rana udaja je i tema forum teatra, i tema romske svadbe i tema potlačenih grupa na margini, koje onda i same postaju iznutra represivne po slabije, žene, devojčice. Tema je i korupcija u zapošljavanju, u predstavi “Sokak”, u kojoj samo dobitak na lutriji može spasiti romsku zajednicu. Ne incident, već pravilo sred “civilnih slugu” koji samo “izvršavaju svoja naređenja” ili “sprovode ono što im je rečeno”.

     

    I ovde je, posle sučeljavanja umetničkih artikulacija, klimaks radnje došao na kraju. U ispovesti onih koji svedoče o radu mladih Roma u kulturi. U kulturi, jedna od njih, devojčica, čuva dvanaestoro dece i stara se o njima, kada nije na probama. U kulturi, dečak, koga smo upravo gledali u predstavi, pre neki dan je napadnut na ulici i pretučen.

     

    Te su me njihove ispovesti podsetile na naše babe i dedove koji su, i kada im je bilo nemoguće živeti, učili i školovali se, i formirali se u ljude sposobne da delaju za opšte i svoje dobro.

     

    “Tolika beda i sirotinja, sve je uzela politika i bogataši, šta da radim Rom sam, ne stidim se, za naše pravo borimo se, zašto nas prave budalama, prolazimo kroz teške dane, nema pravde, a pravda je samo Bog, u celom svetu smo degradirani, naši snovi da budemo poštovani u našim romskim životima, idem, idem, iza mojih leđa slušam šta narod priča, kako će da bude, ko će koga da laže, ko će više koga da krade (dva puta refren) “đelem đelem lungone dromesa mala dilem corore romesa”, ja sam srpska noćna mora, što se bori za čovečanstvo naše, a niko nas ne ferma, idemo u korak, u budućnost, jer narod ne vidi ko je u pravu, a pravo ne postoji, svetski dan Roma godišnje po jednom slavimo, i po jedna stranka se stvori, a niko ne vidi siromaštvo, svako drugo dete gladno ili umire, više nema gde da bude, dekada Roma, samo svoje džepove pune, psihoza, dramatika, velika problematika … (refren dva puta) “đelem đelem lungome dromesa mala dilem corore romesa” (Kastro Brijani, deo pesme sa novog albuma “Đelem”). Rep, Tupak i Kastro.

     

    “Liga Roma pokrenula je inicijativu da republička skupština usvoji Zakon o legalizaciji romskih naselja, kao dopunu Zakona o legalizaciji koji je usvojen oktobra prošle godine. U Ligi Roma ističu da nijedan od četiri zakona koji su u poslednjih 13 godina usvojeni u Srbiji ne pruža mogućnost da se legalizuju romska naselja.” (Osman Balić)

     

    Zato će Velimir Ilić da legalizuje preko milion objekata divlje gradnje i vikendica, uključujući i ono kod Knića koji su nazidali Kragujevčani i ostali, gde pecaju ribu, kupaju i sunčaju se, e ne bi li otrovali još jedno jezero, dočim, Kragujevac nema drugi izvor vode za pijenje kao Užice, recimo. Tako će sve, i vazduh i voda, postati “zakonito” (u prevodu: privatizovano).

    I šta mislite, šta je kultura. Zakon i pravda. I da li da (Zlatko Paković) predložimo kulturnim udruženjima Roma da svi skupa uđemo u prodavnice i uzmemo taj oteti hleb, ili da nastavimo rad na predstavama. Šta bi zapravo bile “studije konteksta”.

    Podelite ovaj članak