SR / EN
  • aktuelno
    19.04.16.
    Jugoslavija kao otpor
    corax kvadratna

    Koraks ne bi bio Koraks kada ne bi u ovom času najnovije povjesti i istorije ili “trajnog prošlog vremena” (“Trajno prošlo vreme: hronologija 1990/2001″, kako glasi naslov knjige njegovih karikatura u izdanju Alexandra Pressa, promovisane u CZKD-u) naslikao jasenovački Cvet Bogdana Bogdanovića sa laticama koje padaju, sa ranjenim krilima.
    Sedi Koraks pre neko veče na promociji knjiga Dragana Markovine “Povjest poraženih” (Naklada Jesenski i Turk, Zagreb) i “Jugoslavenstvo posle svega” (MostarArt, Zemun, za izdavača Dragan Stojković, što je sasvim posebna priča o Draganu Stojkoviću, izdavaču i uredniku iz Zemuna u kome je živeo i zapamtio svaki pokret etničkog čišćenja devedesetih i nadalje, nadalje do Ivana Barbalića, koji nikada nije vraćen u svoj stan, ni u vreme nijedne vlasti pre, posle i nadalje od 5. oktobra, a kako bi tek danas, ili možda bi, baš zato što prethodno ne bi), sluša Koraks šta imaju reći Dubravka Stojanović, Branka Prpa, Viktor Ivančić i Dragan Markovina, istoričar čija je snaga ravna njegovoj nežnosti i empatiji prema ljudima i zemljama, ne državama stvorenim posle primordijalnog greha, “U porazu Jugoslavije svi su naši drugi porazi”(Dubravka Stojanović). Upravo zato, sa znanjem i osećanjem Dragan Markovina može da kaže da su za taj slom odgovorni, a i za život posle sloma, i život svoje dece, svi oni koji su glasali za nacionalističke strane. Nije lako ovo izgovoriti sred tolikih amnestija građanstva u prilog odgovornosti političara, elita i uticaja međunarodne zajednice. Veoma je važno ovo čuti upravo u ovoj zemlji u kojoj su izbori 24. aprila, ove godine, vanredni izbori na koje se pristalo, a nije trebalo da se pristane (Teofil Pančić). Dragana Markovinu slušala sam prvi put na jednom skupu u Zagrebu; nije bilo lako, baš zato što je bilo jednostavno, teško je podneti takve “kontroverze”, to može da podnese i otrpi samo Zoran Pusić. Naime, tu se ispostavila ideja da je jugoslovenstvo omogućilo represiju, kako nad hrvatskim narodom, tako i posebno nad žrtvama odvajanja od SSSR-a i zatočenicima Gologa otoka. To jeste da je antifašizam NOB-a odgovoran za fašizam. Ova teza sasvim je odgovarajuća za tezu iz poslednjeg rata, a ona glasi da su antiratni aktivisti krivi za rat, jer da njih nije bilo, ne bi ni rata bilo. (Docnije prilikom posete Jasenovcu dala se čuti i “istina” kako su komunisti baš tu zatvarali i mučili antikomuniste, to jeste dala se čuti ideja o Trećem Jasenovcu. Pri tome su kustosi u muzeju šaputali kako bi se istina nekako ipak čula). Dragan Markovina nastupio je sa razumevanjem, tiho, odlučno i beskompromisno. Obavio je ono što je prilikom promocije njegovih knjiga u Beogradu pre neko veče Branka Prpa formulisala kao zadatak istoričara, da nam kaže – šta se zapravo dogodilo. Što u velikoj meri onemogućava savremene integrativne evropske trendove i politike sadržane u poravnanju, izjednačavanju “svih totalitarizma”, a misli se prvenstveno na “komunističke zločine”, da se osude, budući da su nacistički već osuđeni, bez obzira na jačanje desnice, svuda i u svakom času (čast izuzecima), i veliku borbu unutar Nemačke za kontinuitet procesa denacifikacije, za koji mnogi misle da je prošao, dok sve što ima soli u glavi, što je kritički nastrojeno, misli da upitanost i budnost treba uvek da postoje. Što je danas, i u našim prilikama, veoma složen zadatak, zato što su istoričari istovremeno i protagonisti vremena, subjekt onoga o čemu govore i pišu, čemu su posvećeni u svom izučavanju “trajnog prošlog vremena” (Branka Prpa). U Rovinju, u Istri, o kojoj su sledećeg dana nakon promocije knjiga Dragana Markovine govorili nezaboravno, kao što je to i Istra, Dragan Velikić i Saša Ćirić, a u povodu izlaska Izabranih dela Milana Rakovca, (VBZ) prisutnog, nadahnutog, autora koji imponuje, delom i ličnošću, kome je Mirko Kovač, u Rovinju probudivši ga: “Blago tebi, ti spavaš na svojoj zemlji”, u Rovinju, u Istri nagrada “Mirko Kovač” dodeljena je, u septembru 2015. Draganu Markovini kao najboljem mladom autoru za knjigu “Između crvenog i crnog” (“Plejada”, Zagreb). “Iako se u društvenom imaginariju, već duže vrijeme, kada je reč o historiografiji, barata tvrdnjom kako povjest pišu pobjednici, na primjeru hrvatskog društva mogli bismo otići i korak dalje. Ovdje, naime, pobjednici znatno više brišu nego što pišu povjest.” (Dragan Markovina, “Povjest poraženih”). Setite se knjige Ante Lešaje “Knjigocid”, promovisane u CZKD pre dve godine, po izlasku (Profil, Zagreb). A ovde brišu od Draže Mihailovića preko Cvetnog trga, do Nedića preko Pevca, Slavije i premeštaja Dimitrija Tucovića. Jugoslovenski kulturni prostor postoji (nikada nije prestao da postoji). On, naime, postoji po udruživanju nacionalističkih i autokratskih, i lopovskih političara i elita (tranzicija vlasništva i političkog sistema ratom), kao što i postoji zajednički kulturni prostor, “povjest poraženih” čije je postojanje, a posebno udruživanje, veoma dramatičan problem za elite novih država, te ga zato do te mere gaze, upotrebljavajući ono što misle da većina ne želi da čuje o videti, a to su Jugosloveni, i komunisti, u šta je, sasvim logično, “transcedentirala” optužba za izdajništvo. Povjest poraženih izgleda, dojmljuje se, kao povjest koja ne da mira povjesti pobednika, konačno i zato što je ona jedini preduslov “pomirenja”, izbljuvane fraze upotrebom pobednika i njihovi teoretičari i istoričari. Izgleda, dojmljuje se, kao da je povjest poraženih stvarnost, a i moguća budućnost, i zato je njena krucifikacija veliki zadatak Države i Crkve, e ne bi li bile u miru božjem. Povjest poraženih je nemir. Zanimljivo, i čini se sasvim novo, i zasvim “prestupničko”, ili ako hoćete, subverzivno. Prilikom razgovora o knjizi Dragana Markovine niko nije govorio “bivša Jugoslavija”, “na teritoriji bivše Jugoslavije”, “propala Jugoslavija”, “na ovim našim prostorima”, govorilo se o Jugoslaviji. Bez straha da će se to izvrgnuti u nostalgičarsku reviziju Jugoslavije kao zbira uspomena na brendove detinjstva. Drugo, postaje jasnom još jedna, i ograničavajuća i neproduktivna floskula o “čišćenju u svom dvorištu”, nastala zbog “prebacivanja lopte”, preko “crvene linije”, ili izjednačavanje svih zločina, ili iz učenja demokratije, i demokratskih načela, tolerancije i pristojnosti, baš kao što govorimo i razumemo se na četiri jezika. I koliko su stvari kao vidljive posve nove govori i činjenica da na promociji “Povjesti poraženih” niko nije pomenuo Dobricu Ćosića. Da nije Viktora Ivančića ne bi bilo krležijanskog kritičkog kapaciteta, a ne bi bilo ni takvog mlađeg Olivera Frljića. Izuzetno je važno što su u ovim časovima povjesti i istorije u kratkom vremenu u Centru govorili Boris Dežulović, Predrag Lucić i Viktor Ivančić (Uz poštovanje prema saradnji sa Forum ZFD (Nataša Govedarica, Vjera Ruljić)), a Slobodan Šnajder imao promociju knjige “Doba mjedi”, kao i Milan Rakovac sa svojim “Izabranim delima”. Stabilni ljudi u nestabilnim vremenima, a stabilnost je ono što najviše treba svim narodima, čitavom narodu. Otpor. Staloženost i oštrina Viktora Ivančića, kontra između njegovog asketizma i literarne, kritičke raskoši, mira i maksimalnog uzbuđenja nad fenomenima stvarnosti. Govorio je zašto je teško danas biti Jugosloven, naveo je da u Hrvatskoj živi svega 341 Jugosloven (U ratu su dislocirani milioni ljudi, mnogi od njih su Jugosloveni), Jugoslaveni će uvek ostati avangarda. To nije čudo, jer je u Hrvatskoj prisutan lov na komuniste i Jugoslovene. Te se Jugoslavija javlja kao vid otpora. Nije nikakvo čudo što je neko u izveštaju sa ove “tribine” napisao da se odigrala u Centru za kulturnu i prosvetnu dekontaminaciju”. Dodatak ovog “prosvetnog” je za ponos.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak