SR / EN
  • aktuelno
    23.04.15.
    Kako su suspendovani zakoni
    momcilo-grubac

    Realizacija Sporazuma o saradnji između vlada Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata praćena je nizom već sklopljenih ugovora i posebnih zakona, koji su svi, kao i sam Sporazum, neustavni.

    U članu 6 Sporazuma predviđeno je da svi ugovori, programi i projekti koji budu zaključeni u skladu sa njim ne podležu javnim nabavkama, javnim tenderima, javnim nadmetanjima ili dugom postupku predviđenom zakonodavstvom Republike Srbije. Sporazumi, ugovori, programi i projekti, podrazumeva se i njihovi potpisnici, ne podležu čak ni “drugom postupku predviđenom zakonodavstvom Republike Srbije”, dakle, ni zakonima o parničnom postupku, o izvršenju i obezbeđenju i dr. Prema tome, u odnosima sa Vladom Ujedinjenih Arapskih Emirata, odnosno sa fizičkim i pravnim licima koja ta vlada odredi, Vlada Republike Srbije ima potpuno odrešene ruke, tj. ne vezuje je nijedan propis domaćeg zakonodavstva. Celokupan pravni poredak Republike Srbije u tim slučajevima je suspendovan. Ne zna se koliko će tih slučajeva u budućnosti biti jer je Sporazum “krovni” akt na osnovu koga se mogu sklapati brojni ugovori različite vrste. To je suprotno odredbi člana 3 Ustava, prema kome je Republika Srbija pravna država u kojoj vladaju pravo i zakoni, a vlast je dužna da se povinuje Ustavu i zakonima. U pravnoj državi nema mesta suspenziji nacionalnog zakonodavstva voljom izvršne vlasti, kao što je to predviđeno članom 6 Sporazuma. Suspenzija nacionalnog zakonodavstva koju predviđa odredba člana 6 Sporazuma suprotna je i odredbama Ustava koje proklamuju otvoreno i slobodno tržište i zabranjuju svaki akt kojim se, stvaranjem monopolskog ili dominantnog položaja, ograničava konkurencija. Isključenje nacionalnog zakonodavstva (o javnim nabavkama, javnim tenderima, javnim nadmetanjima i drugim postupcima) ima cilj da partneru sa kojim se sklapa sporazum obezbedi, ako ne monopolski, onda bar dominantan položaj na tržištu. Suprotno Ustavu, taj segment tržišta Republike Srbije na taj način postaje zatvoren i nepristupačan za bilo kakvu konkurenciju. To se ne slaže sa osnovnim načelima ekonomskog uređenja Republike Srbije među kojima je slobodno i otvoreno tržište osnovno (član 82 stav 1 Ustava).
    Pored ostalog, Sporazum predviđa kupoprodaju i dugoročni zakup imovine u domaćim poljoprivrednim kompanijama koje su u državnom vlasništvu što je protivustavno iz već navedenih razloga. Već sklopljeni i budući ugovori o kupoprodaji, dugoročnom zakupu i dr. sklapaju se mimo javnog oglasa, nadmetanja i mogućnosti da im pristupi bilo ko drugi osim državljana UAE. To je suprotno odredbi Ustava da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu (član 84 stav 1) i predstavlja kršenje ustavne zabrane ograničenja slobodne konkurencije i stvaranja monopolskog ili dominantnog položaja jednom kupcu, odnosno zakupcu (član 84 stav 2), u ovom slučaju pripadniku UAE. Ta odredba je i diskriminatorska jer prodajom i ustupanjem imovine bez tendera jednom kupcu, koji se tako dovodi u povlašćeni položaj, ostali građani i pravna lica iz Srbije i stranci iz EU, kojima to nije ponuđeno, nemaju jednak položaj, čime se krše odredbe člana 21 Ustava o zabrani diskriminacije. porazumom se nudi prodaja, zakup i dr. “imovine u poljoprivrednim kompanijama u državnom vlasništvu”. Prema izjavama građana koje nisu demantovane, u toj imovini nalaze se i zemljišta koja su u postupku restitucije, pa od donošenja Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ta zemljišta pravno više nisu u “državnom vlasništvu”, već u privatnoj svojini. Faktičko je i tehničko pitanje što tom imovinom do kraja postupka za povraćaj privatnom vlasniku upravlja državni organ, ali ta imovina od donošenja tog zakona više nije državna. Vlada daje u zakup, pa čak i prodaje tuđu imovinu, što predstavlja tešku uzurpaciju privatne svojine suprotno odredbi člana 86. Ustava koja joj garantuje pravnu zaštitu i izjednačava je sa ostalim oblicima svojine. Zbog toga je i pomenutim Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju zabranjeno otuđenje i opterećenje te imovine do kraja postupka za njeno vraćanje.

     

    Sporazum je suprotan i duhu Ustava Republike Srbije koji nesumnjivo ne dozvoljava zloupotrebu i izigravanje zakona. Cilj Sporazuma je upravo u tome, da se izigra domaće zakonodavstvo. To je neskriveno rečeno u odredbi člana 6. Sporazuma, a vidljivo je i iz njegovih drugih odredaba. Sama ideja o sklapanju jednog takvog međudržavnog ugovora motivisana je namerom da se na taj način “doskoči” preprekama koje sadrže domaći zakoni (Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji zabranjuje prodaju poljoprivrednog zemljišta stranom fizičkom ili pravnom licu, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, koji zabranjuje otuđenje i opterećenje podržavljene imovine), budući da ratifikovani međunarodni ugovori po Ustavu imaju veću pravnu snagu od zakona.

     

    Tu mogućnost, da sklapanjem jednog međunarodnog ugovora, mogu staviti van snage skoro celokupni pravni poredak Republike Srbije, domaći potpisnici Sporazuma su znali, ili su morali da znaju, pa su zbog toga odgovorni za svesnu i neprikrivenu sabotažu nacionalnog zakonodavstva. U vremenu do ratifikacije Sporazuma Vlada Republike Srbije je postupala protivzakonito, a ratifikacija Sporazuma predstavljala je nelegitiman put za izigravanje domaćeg zakonodavstva. To je suprotno odredbi člana 198. stav 1. Ustava prema kojoj pojedinačni akti i radnje državnih organa moraju biti zasnovani na zakonu.

     

    Slična argumentacija stoji i kod svih drugih ugovora, već sklopljenih i budućih, na osnovu tog međudržavnog sporazuma. Na osnovu ugovora sa kompanijom “Etihad airways”, prema BIRN-ovom istraživanju, Srbija se obavezala da plati višestruko veći iznos za formiranje i rad novoosnovane firme, “Air Serbia” nego njen arapski partner, iako je njen vlasnički udeo neznatno veći (51% : 49%). Srbija je ta sredstva isplatila iz budžeta po osnovu Zakona o kontroli državne pomoći, a problem je u tome što je sve to obavijeno velom tajne, iako je pomenuti zakon donet baš zbog toga da bi se zaštitila sloboda konkurencije na tržištu i obezbedila transparentnost u dodeli državne pomoći. Iako je više puta obećavano, posebno u izbornoj kampanji, da će biti obelodanjeni svi ugovori sa kompanijom “Etihad airways”, to se do danas nije dogodilo. Čak ni Komisija za kontrolu državne pomoći nije objavila te podatke iako je bila dužna da ih objavi jer Zakon, koji je donet da bi raspolaganje sa javnim sredstvima bilo u potpunosti transparentno, nikakva odstupanja od principa javnosti nije predvideo. Pozivanje na poslovnu tajnu u ovom slučaju je potpuno deplasirano.

     

    Ovih dana je na redu bilo sprovođenje već sklopljenog ugovora o izgradnji Beograda na vodi čija realizacija zahteva donošenje posebnog zakona. Taj je zakon po hitnom postupku odavno trebalo da bude na dnevnom redu Narodne skupštine, ali je intervencijom predsednika Vlade vraćen u redovnu skupštinsku proceduru. Usput, ta intervencija pokazuje kako je reč moćnog pojedinca u Srbiji jača od svih pravnih pravila o postupku donošenja zakona. Vlada se i ovog puta poslužila nekom vrstom trika; kad naiđe na neku zakonsku prepreku ona zaključuje međunarodni ugovor koji je prema Ustavu stariji od zakona ili donosi lex specialis. Ovog puta Vladi je smetala precizna definicija javnog interesa data u Zakonu o eksproprijaciji, pa je odlučila da posebnim zakonom odredbu toga zakona stavi van snage. Lex specialis će javnim interesom proglasiti oduzimanje tuđeg zemljišta i drugih nepokretnosti uz naknadu iz državnog budžeta i radi izgradnje poslovno-stambenog i turističko-zabavnog kompleksa za račun stranog investitora. Do sada eksproprijacija nije bila moguća za te namene već samo kad je potrebna iz razloga stvarnog javnog interesa, kao što su obrazovanje, zdravstvo, odbrana, kultura, socijalna zaštita i dr. – ne i radi turizma, zabave i gradnje ekstra luksuznih stanova. Pitanje je i zašto troškove opremanja zemljišta u Beogradu treba da snose svi građani Srbije i zašto ne padaju na teret investitora. Ako se tako krene, onda se sve i svašta može proglasiti javnim interesom. Na taj način izvršna vlast može da radi sve što joj je volja. Pravne prepreke za nju više ne postoje. To je veoma opasna pojava jar se tako stavlja van snage čitav pravni sistem i celokupno pravo, da bi Vlada na osnovu procene celishodnosti ostvarivala svoje pragmatične ciljeve. Zakoni upravo i postoje da bi to sprečili. Ako bi se ovo nastavilo izvršna vlast bi vladala apsolutno, bez zakona i njena moć bi bila iznad zakona. Taj je postupak suprotan ustavnom pojmu zakona i zakonitosti. Zakon je opšti pravni akt, i nesvojstveno mu je da bude prilagođavan potrebama jednog slučaja, jednog investitora, jednog kupca, jednog okrivljenog itd. On se donosi za neodređen broj, unapred individualno nepoznatih slučajeva. Druge, stručne razloge koji izazivaju nepoverenje u taj projekt treba videti u dobro argumentovanoj analizi Akademije arhitekata.

     

    Momčilo Grubač, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union

     

    Preuzeto sa Danas online, deo I i deo II.

    Podelite ovaj članak