SR / EN
  • aktuelno
    03.10.16.
    Kako vam drago
    bitef-2016-plakat

    Povodom četrdesetogodišnjice Bitefa, Beogradskog internacionalnog festivala novih pozorišnih tendencija, Istorijski arhiv Beograda (za izdavača dr Branka Prpa) objavio je knjigu dokumenata „Bitef, 40 godina novih pozorišnih tendencija“

    U obimnom predgovoru „Kako smo stvarali i održali Bitef“ Jovan Ćirilov hronološki i akribično stratifikuje promene i novice, istovremeno ih analizirajući tematski i problemski – odnos institucija i novostvaranih pozorišnih zajednica, udruživanja, grupa, kolektiviteta, pozorišta jednog reditelja, odnos klasične literature i novih interpretacija, dramskog teksta i pozorišta pokreta, plesa, koreodrama, osvajanje do tada pozorištem nenaseljenih prostora, unutrašnju organizaciju Bitefa, odnos kritike naše i međunarodne prema novim i inovativnim pozorišnim fenomenima, te politički kontekst koje su nove tendencije emanirale, ili su bile deo promena društvenog i političkog konteksta u kome su nastajale. Iz „izveštaja“ samo sa jednog Bitefa, petog, pominje se bavljenje „masovnim teatrom“, „teatrom provokacije“, “teatrom persiflaže“, “teatrom panike“, “laboratorijskim eksperimentom“, „teatrom spontanosti“… Rečju, istorijat Bitefa je istorijat druge polovine dvadesetog veka, te i prve decenije dvadeset i prvog, to je paralelna istorija epohe na sceni, na scenama. Istovremeno, Bitef je i ropotarnica, fundus, nasleđe ličnih istorija, sudbina, autorskih biografija, ličnih i neponovljivih.

    Umelo je da se kaže kako upravo viđeno već na nešto nalikuje, da se kaže – to je kao, ili da je u pitanju imitiranje, međutim možda je bilo inspirativnije primećivati da u određenom trenutku više stvaralaca deli određeni pogled na svet, te shodno tome i formu „telesnog teatra“, ili „magičnog realizma“… Otuda su proizilazili podnaslovi Bitefa kao obavezujući poziv na napor da se pozorišni fenomeni misle i dovode u kreativnu vezu.

    Bitef je dao ono što se ima uzeti, kao nasleđe, iskustvo; to se može činiti prateći unutrašnju, suštinsku i stvaralačku nit, a može se i eksproprisati, uzurpirati i adaptirati u odnosu na politički i svaki drugi prilagođavajući interes. Kako vam drago ili kako se može i sme. Ukratko, Nove tendencije su uvek bile izrazitije kada su bile neprilagođene, nepodobne, „nepristojne“, izvan „dobrog ukusa“, kada nisu bile „lepe“ i kada se u njima nije moglo samo „uživati“, što se nazivalo „provokativnim“ i „kontroverznim“.

    Međutim, i to je istorija, jer taj upis u Bitef slika je i prilika nas samih i ovog vremena, kao i vremena prethodnih. Može se uzeti sve što se ne bi dragovoljno dalo, osim života samog, Bitefovog života (sa njegovim tvorcima Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovom, i svim stvaraocima koji su se na njemu stekli).

    „Na pozorišnoj mapi sveta Bitef je jedna značajna činjenica i ne postoji pozorišna enciklopedija, rečnik ili leksikon da se među nekoliko međunarodnih pozorišnih festivala, pored nekoliko hiljada svetskih festivala, ne nalazi i jedinica posvećena Bitefu kao jednom od najrelevantnijih. Poljski leksikon „Rečnik savremenog teatra“ (Varšava, 1980, autori Semil i Visinjska), u jedinici o Bitefu nabrojivši najvažnije predstave i ansamble koje je naš festival afirmisao, konstatuje: “Repertoar Bitefa se poklapa sa istorijom svetskog pozorišta“. Nadamo se da bi autori i to konstatovali i u novom izdanju svoga rečnika 2006. godine. U Beogradu 1. maja. 2006“, Jovan Ćirilov, kraj teksta „Kako smo stvarali i održali Bitef“).

    Godine 2006. (Četrdeseti Bitef) Robert Vilson u NJujorku otvara za publiku „Laboratoriju za performans“ – „The Watermill Center“. Nekadašnja napuštena vodenica, velika, u velikoj šumi, rekonstruisana dugim slaganjima umetničkih godova sigurno je jedno od svetskih čuda. Kada se to vidi (na fotografijama), onda postaje jasan deo Vilsonovog predavanja i na otvaranju ovogodišnjeg Bitefa u kome on, kao student arhitekture, govori kako je za ispit nacrtao jabuku, u čijem je središtu institucija koja jabuku čini gradom, polisom, celinom. „Vodenica“ je ta nutrina i ta celina. Otvarajući pedeseti Bitef, Vilson govori o važnosti očuvanja institucije Bitefa, festivala koji je omogućavao produkciju umetnosti; bio je često u prilici da svoj san ostvari sam, te zna značaj postojanja takve institucije.

    Za sedamdeseti rođendan prijatelji i saradnici poklonili su mu monografiju o njegovom ostvarenom snu, „Robert Wilson’s Legacy“. Nasleđe Roberta Vilsona. Nikada nisam razmišljala o Vilsonovim godinama, možda zato što se bavi vremenom i prostorom, te mi se čini trajnim, ili beskrajnim. Kao i Semjuel Beket, krug oko njega bila bi još jedna moguća linija analize Bitefovih uporišnih tačaka. Vilson je otišao (u Skoplje), ali je ostavio monografiju, knjigu , monografiju „Nasleđe“(„Sa mnogo ljubavi“ u posveti piše); knjiga je prekrasna, artefakt je, deluje kao predmet, konstruisana i konstitutivna.

     

    Sa pjacete Ateljea 212 za vreme prvog otvaranja Bitefa, uvodnog, inaugurativnog, obilaska institucija koje su saučestvovale sa Bitefom, gledam preko puta Ateljea u nekakve radnje, ne znam tačno šta se prodaje u radnji na uglu Vlajkovićeve i Lole Ribara, nekada je tu bila XIII mesna organizacija SSRN Opština Stari grad, kroz velike prozore videle su se klupe. Tu je na petom Bitefu igrana predstava Teatra ITD iz Zagreba, Jugoslavija, Ivo Brešan „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, općine Blatuša“ u režiji Božidara Violića.

    Svi oni koji nisu mogli da uđu u Mesnu zajednicu, gledali su predstavu sa ulice, a između Ateljea 212, njegovog bifea, dvorišta sa kontejnerima i dekorima predstava koje će se tek igrati, vladala je utrka, slušali su se izveštaju od gledalaca sa ulice kako teče predstava unutra. Te, ili jedne takve večeri pojavio se Robert Vilson i tražio Miru Trailović. U Podrumu Ateljea 212 održao je svoj performans, iza crne zavese ljušteći luk. (Prevodio ga je Branko Vučićević). Tada Bitef nije bio u mogućnosti da isproducira njegov projekat „Planina K“, te ga je Mira Trailović „poslala“ na drugi festival, u Širas-Persepolis, kod Farah Dibe i Reze Pahlavija, tamo gde je Piter Bruk konstruisao svoj jezik, univerzalni jezik „Orgast“. Vratio se Robert Vilson Bitefu, „Pismo za kraljicu Viktoriju“ bila je Bitefova produkcija, zato su festivali bitni (Vilson), mogu ostvariti ono što je bez njih teško ostvarivo. Pogotovo danas.

    Umesto Mesne zajednice u Lole Ribara je radnja u Svetogorskoj, umesto „Nolita“ i „Jugoslovenke knjige, opet, radnja. Ne šeta se više Knez Mihailovom, već po „Ušću“ i po „Delta gradu“. „Živeo sam u četiri države“, umeo je da kaže Ćirilov. Zato često novinarsko pitanje kakav je ovogodišnji Bitef u odnosu na prethodne može da se postavi i ovako – kako je sve ostalo u odnosu na Bitef, kako smo se mi menjali, i šta se „događalo“ od Bitefa do Bitefa. Koliko se usuđujemo da budemo „kontroverzni“, ili smo prikladni, da li je u pitanju „Enlightement“ ili prosto svetli.

    Pedeseti Bitef je u toku, otvorio ga je umetnik Robert Vilson i zato je ovde reč o Bitefu i njemu. Da ga je otvorio Roberto Ćuli, bila bi to druga moguća monografija, Jirži Grotovski treća, Eudjenio Barba, Kugla glumište, LJubiša Ristić, Dragan Živadinov… sve je na svom mestu, samo ga treba tražiti i možda naći. Jubilarni, pedeseti Bitef je u toku, festival novih pozorišnih tendencija danas i ovde, nije lako ni Anji Suši, ni Ivanu Medenici.

    “Čiji grad? Naš grad!”

    Preuzeto sa Danas online

    Podelite ovaj članak