SR / EN
  • aktuelno
    10.10.16.
    Kradu li nacionalisti jezik?
    krokodil-2

    Ko kome krade jezik – bila je jedna od tema regionalne konferencije na kojoj je bilo riječi o ideologiji, manipulaciji…

    U Beogradu je 5. i 6. oktobra/listopada održana (posle Podgorice i Splita, sledi sarajevska) treća regionalna konferencija pod radnim naslovom Jezici i nacionalizmi. Prvog dana govoreno je o tome ko kome krade jezik, a narednog o ideologiji ispravnog jezika.

    Na konferenciji (u Centru za kulturnu dekontaminaciju) zborili su i odgovarali na pitanja prof. dr. Ranko Bugarski, doktorantkinja iz Podgorice Ksenija Rakočević, dr. Boban Arsenijević, pravnik, publicista i prevodilac iz Zagreba Vuk Perišić, Nikola Vučić, novinar i voditelj iz BiH, antropolog, etnolog, publicista i izdavač iz Beograda Ivan Čolović i hrvatska lingvistica dr. sci. Snježana Kordić koja je vešto moderirala divan/razgovor.

    Obrazlaganjem teme Ko kome krade jezik govornici su ušli u nepreglednu političku, ideološku i nadasve mitološku sferu jezičke baruštine na bivšim jugoslovenskim prostorima koju su zagadili lingvisti politikanti dajući prednost upravo ideologiji i mitologiji.

    Boban Arsenijević tvrdi da je teško staviti granicu između južnoslovenskih jezika, uključujući tu i slovenački i bugarski, i da se raspravlja samo o jednom, standardnom (skup pravila zabeleženih u nekim priručnicima) “kojim niko ne govori”.

    Posle raspada zajedničke države južnoslovenskih naroda u svakoj od novonastalih državica (u famoznom “regionu”) kod stanovništva se brzo raširila svest da svaki narod govori drugim jezikom. Bez obzira na činjenicu da svakodnevna komunikcija pokazuje da se svi koji su nekad govorili srpsko-hrvatski, odnosno hrvatsko-srpski i dalje sporazumevaju gotovo besprekorno.

    To je znano i izvan granica bivše zajedničke države i tako nemački lingvista Bernhard Grešl navodi da su u svakom od četiri “jezička” naroda (srpskom, hrvatskom, crnogorskom i bosanskoercegovačkom) najglasniji filolozi koji one druge optužuju za krađu jezika.

    Kult nacije i jezika kao svetinje

    Nakon razlaza, mržnje i ratova na sceni su prepirke zbog stalnih nacionalnih polaganja prava na temelje Vukovog koncepta jezika. Hrvatski filolozi prigovoraju da je Vuk za svoj rečnik iskoristio starije hrvatske rečnike, Bošnjaci se drže teze da je Vuk zapravo “normirao bosanski”, a  srpski jezički nacionalisti drže da su im Hrvati ništa manje nego ukrali srpski standardni jezik.

    Da sve završi kako dolikuje balkanskoj kaljuži, na kraju su s crnogorske strane stigle optužbe na račun “zlih” Srba da su uzurpirali Vukov crnogorski materinski jezik. Otuda pomenuti Nemac kaže da nije ni čudo što pri tako izraženom uzajamnom sumnjičenju za kleptomaniju između govornika štokavskog neki inostrani lingvisti gube uvid.

    Ivan Čolović vidi Snježanu Kordić kao dostojnu naslednicu Dubravka Škiljana (hrvatskog lingviste, Zagreb, 1949 – 2007, koji je tvrdio da je “nemoguće dokazati da su hrvatski i srpski dva različita jezika”), a nacionalizam – kao političku religiju! On posebno naglašava ulogu mitova u čijem središtu je kult nacije kao svetinje i kult jezika kao svetinje i citira Matiju Bećkovića koji kaže da je jezik “naša nevidljiva crkva”.

    Za profesora Ranka Bugarskog tema (o krađi jezika) na prvi pogled zvuči veoma bizarno jer “jezik nije novčanik da se ukrade”. Ipak, on na skriva da vredi razgovarati o tome da se jezik može ukrasti. Bugarski, pak, za nekdašnji zajednički jezik kaže, slično Škiljanu, da se “može utvrditi da je srpskohrvatski standardni jezik u lingvističkom smislu nesumnjivo jedan jezik, da je iz sociolingvističkog ugla reč o jednom jeziku sa varijantama”.

    Ističući da ima mnogo nesrba koji se služe srpskim jezikom, Bugarski se zalaže (o tome govori i iskustvo) da jezici pripadaju svojim govornicima i da je to mnogo ispravnije nego ga stavljati u vlasništvo bilo kojoj naciji. Kada pominje ćirilicu i latinicu kaže da je pogrešno ta pisma vezivati za narode i da ona pripadaju narodima “koji njome pišu” i da je ta “ćepenjačka” psihologija rasturila Jugoslaviju.

    “Jezik jeste ukraden, ali svima nama ponaosob od strane nacionalista”, mišljenja je Vuk Perišić i predlaže da oko ovog pitanja ne treba da se polemiše s nacionalistima. Zato što “oni ne žive u realnosti već u strasti”. Ako odem u trgovinu, veli Perišić, moram  da pazim da li ću da kažem tisuća ili hiljada, odnosno hoću li da tražim ulje ili zejtin.

    Zbog svega su građani ex-Yu prostora poslednjih dvije-tri decenij izgubili slobodu. Jezik nije nacionalno pravo i nije konstituens nacije koje su, inače, imaginarne. Perišić se vraća u nešto bližu prošlost i pominje novogovor Orvelove 1984 i apostrofira (u srpsko-hrvatsko-bošnjačko-crnogorskom regionu) da se rečeno pitanje neslobode više odnosi na misli nego na govor i pisanu reč.

    Sredstvo manipulacije

    U Bosni i Hercegovini je specifična situacija, jer je jezič(k)no trojstvo zvanično propisano Ustavom i zakonima. Stoga Nikola Vučić, mladi novinar i voditelj, kaže da je naziv jezika problem i kada bi neko pisao nacionalistički manifest – ex-Yu zemlje bi mu bile neiscrpna inspiracija. Osim škola na višejezičnim programima, slična situacija je i u bosanskohercegovačkim medijima, gde u većini njih lektori prilagođavaju tekst prema nacionalnoj pripadnosti autora, strogo pazeći da ne promakne nešto iz “stranih” jezika.

    Bosanskohercegovačka posebnost je u sve većim podelama na svim nivoima koje su, za nevolju građanima, zvanično verifikovane. Pogledajte tablu na obnovljenom mostarskom mostu, izborni glasački listić ili nedavni na Dodikovom referendumu. Uostalom, skupštinski materijali parlamentarcima tiskaju/štampaju se, verovatno zbog “uštede” narodnih para, na jezicima nacionalne pripadnosti.

    Crna Gora je sve do 2007. godine odolevala priključenju trojcu (Hrvatska, Srbija, BiH) i tada se i kod njih pojavio “državni” crnogorski jezik. Politički oponenti večnog izgleda crnogorskog šefa Mila Đukanovića izborili su se za (Nikšić) studij srpskog jezika, a vlada je podržala osnivanje “fakulteta za jotovanje” kako kaže Ksenija Rakočević (zvanično Fakultet za crnogorski jezik i književnost), koji ima godišnji budžet u iznosu od 700.000 evra za 23 zaposlena i sedamdesetak studenata. Tu se forsiraju glasovi koje bih lakše izgovorio nego napisao, a mlada doktorantkinja (Rakočević) uz jedak osmejak reče da je crnogorski “jedini jezik na svijetu kod kojeg standardni jezik odgovara narodnom jeziku” i kao prilog crnogorskoj fenomenologiji dodaje činjenicu da na istoj katedri predaju čak četiri jezika.

    Jezik je, kaže, sjajno sredstvo manipulacije, a nagrada za crnogorske izmišljenice (po ugledu na Hrvatsku, gde jedan književni časopis nagrađuje za izmišljene reči) je – fakultet za jotovanje na Cetinju. I ovo: crnogorski jezik je izgnanik koji zahtijeva da vrne doma, gdje mu je i mjesto!

    Ispravnost jezika i ideologija

    Jezik i idelogija? Otkud tu ideologija i zar ne treba da se samo pazi na ispravno i neispravno u jeziku! Problem nastaje kada “odozgo” stižu veštačke regulative i kada se neke reči proganjaju jer nisu “domaće”, sve u “službi treniranja nacionalizma”.(Snježana Kordić)

    Kada se govori o razlozima odstupanja od standardnog jezika, Arsenijević kaže da postoji i svesno odbijanje ispravnosti, a Snježana Kordić da pravila i norme u jeziku nastaju “kao prečice u parku”. Izgleda da smo dobro izgazili park(ove).

    Ideologiju u jeziku Ivan Čolović vidi u sadejstvu sa mitologijom ispravnog jezika. Postoji veoma stari (i noviji!) primeri gde je jezik zloupotrebljen za opravdavanja nekih veoma opasnih scenarija.

    “Jedan lingvista iz Republike Srpske svojevremeno je izašao s predlogom da se na toj teritoriji imena svih toponima koji asociraju na turcizam preimenuju (Foča u Srbinje /kasnije vraćen stari naziv/, Skender Vakuf u Kneževo, Kulen Vakuf u Srbobran…”)

    Čolović je pomenuo i preimenovanje naziva bh. gradova koji su izgubili prefiks bosanski (Petrovac, Novi, Krupa, Šamac, Grahovo…), zapitao se slede li izmene u literaturi i pomenuo poznatu pesmu Branka Ćopića “Mala moja iz Bosanske Krupe”.

    Preinačevaocima predlaže (sad je taj gradić Krupa na Uni) da novi stih glasi: “Menjaj ime, a ti se ne buni/mala moja iz Krupe na Uni.”

    Od lingvista iz pobunjeničkog dela Bosne Čolović sada očekuje promenu ličnih imena. Na udaru bi bio i Radovan Karadžić, čije prezime bi na turskom značilo crnomanjast čovek, a ima predlog i za Dobricu Ćosića kome bi (ćoso, čovek bez brade) pasalo – Dobrica Bezbradica…

    Pokušaj stvaranja etnički čistog jezika je nemoguće i znanstveno neopravdano, mišljenja je Vuk Perišić. “Mi govrimo kakve bi stvari trebale biti, a ne o stvarnim modelima koji egzistiraju. Ako je jezik konstituens nacije, oni ga se ne odriču i kad su se dokopali države, nacionalisti su nacionalizam sproveli kroz kulturu, stavljajući ga pored grba i zastave. Kao simbol! I oni su uvjerili ljude da jezik nije jedan, nego da su četiri. Možda je tokom dvodnevnog konferisanja (za početak) najbolji lek predložila Snježana Kordić – da se u četiri bivše odreknu sadašnjih naziva jezika i nazovu ga jezik i književnost.

    Ipak, valja pomenuti, rekao bih realističnu, prognozu Vuka Perišića. On citira Borisa Budena, hrvatskog filozofa i publicistu koji dugo već živi u Berlinu koji kaže da “polako (od)umiru i francuski i nemački” i predviđa da će jednoga dana engleski jezik da postane esperanto i da se ujedini čovečanstvo.”To je, možda, žalosno, ali će se potvrditi da su nacionalisti – bušili rupu u vodi!”.

    Turske, a naše

    U jeku snažnog nacionalnog osvešćivanja i okretanja protiv “drugih i drukčijih” (koje nije stalo, naprotiv) jednom sam znancu koji je svakog dana bivao veći i teži Srbin predložio da mu “prevedem” prezime. Nije verovao na reč nego je morao da pogleda u Veliki rečnik stranih reči i izraza (autori Ivan Klajn i Milan Šipka, izdanje Prometej 2006.) i na strani 179.j (od 1.450) pod pojmom “balaban” iščitao četiri značenja ove turske reči: ptica bukavac, vodeni bik (1), krupan petao; krupan, jak čovek (2), dresiran medved s kojim se nekada nastupalo na vašarima (3) i pod 4. štap kojim se udara u bubanj.

    Razočarao se, ništa od ponuđenog mu nije odgovaralo, nikad više nije otišao na radikalske skupove i presaldumio se na građansku opciju. Pogledao je samo još značenje reči “gedža” (1a. neprosvećen, prost čovek, seljak. b. seljačina, prostačina, vojničina. 2a čovek iz uže Srbije, naročito Šumadije. b. čovek iz Srbije, Srbijanac. 3a. slabo razvijen čovek, kepec, patuljak. b. kržljavo prase i čačak – 1. stvrdnuti, smrznuti bus, stvrdnuta grudva blata i 2. kamen koji strši iz zemlje.

    Možebit da o jeziku najmanje znaju oni koji o njemu odlučuju. Srbima što su ubeđeni da su im (nam) Hrvati ukrali jezik, evo nešto “naših”, a sve su turske: avanica, arslan, aršlama, bagra, bair, balčak, bardak, basma, beter, behut, bičkija, bogaz, bošča, bre, bujrum, vakat, vakuf, vaktile, vaška, veresija,  ganjak, garib, dernek, divan, divandžija, divit, dizdar, domuz, dorćol (deo Beograda), drangulija, dunđer, dušek, đevđir, đogat, đozluci, đul, đuturum, evet, ekmek, zabun, zaim, zembilj, zubun, insan, jagla, jadac, japija, japindže, jarak, jaramaz, jaruga, jasmin, jatagan, jatak, jelek, jendek, jetim, jogurt, jok, jolpaz jorgan, jorgovan, jufka, kabadahija, kabast, kabeza, kabil, kavaz, kavgadžija, kavez, kavurma, kaduna, kazan, kaiš, kajas, kajgana, kajmak, kalauz, kaldrma, kalpak, kalup, kalja, kanat, kanap, kanija, kantar, kamdžija, kapama, kapidžik, karanđoloz, katil, katura, kafana, kafa, kačamak, keser, kefa, keče, kibla, kilit, kovrdža, kokuz, kolan, konak, kopile, košava, krntija, kubura, kundak, kuršum, kusur, leš, lokum, magaza, majdan, makadam, makaze, mamuza, mamuran, mandal, marama, marifetluk, megdan, meza, melem, memla, meraja, merak, merdevine, minđuša, miraz, miskin, mumin, musaka, mufljuz, muharem (prvi mesec), mušema, muštuluk, namćor, nanula, narandža, nafaka, nadžak, neimar (deo Beograda), nišan, oranija, ordija, ortak, odžaklija, pazar, palamar, pamuk, pervaz, pašmaga, peškir, pijade (pešadinac, pion u šahu), pilav, prasa (praziluk), raja, rahmet, reza, refena, ršum, sabah, saksija, samar, sanduk, santrač, sandžak, sarač, sarma, sač, sačma, sadžak, sevap, sedef, serdar, sećija, sikter, sindžir, siperak, sirće, skela, sokak, somun, srma, srča, sulunar, sunđer, sutlijaš, sudžuk, tabak, taban, tava, tavan, takat, talašika, taman, tambura, taličan, tapija, taraba, tarapana, tarifa, tas, taslak, taš (deo Beograda), teza, tezga, telal, telva, terzija, toka, tokmak, topuz, tulum, tulumba, tur, tura, turpija, turšija, turkalo, ćage, ćar, ćasa, ćata, ćebe, ćevap, ćeif, ćemane, ćenifa, ćilim, ćitab, ćok, ćopav, ćorda, ćorsokak, ćosa, ćošak, ćuza, ćumez, ćumur, ćup, ćuprija (i mesto u Srbji), ćurak, ćurčija, ćuskija, ćufta, ugursuz, uzengija, uzun, ujdurma, urija, urma, urmašica, učkur, udžerica, ušur, fajda, fenjer, feredža, ferman, fermati, fes, fildžan, firaun, fitilj, fišek, frka, fukara, furuna, fučija, haber, habib, hazna, hava, hair, hajvan, halal, halva, han, hanuma, handžar, haps, harambaša, harač, hat, hefta, hrsuz, huja, čair, čaj, čakija, čakmak, čakšire, čampara, čarka, čaršija, čatal, čauš, čerek, čekrk, čengele, ćerpič, česma, češagija, čibuk, čivija, čivilukm činija, čirak, čitluk, čobanin, čokanj, čokot, čolak, čorba, čoha, čuma, čutura, džaba, džada, džak,džamadan džambas, dževa, džezva, dživar džigerica, džimrija, džoka, džomba, džukela, džumbus, džumle, džumhur, šajak, šargija, šatra, šebek, šeboj, šedrvan, šejtan, šekaik, šenluk, šer, šerbet, šeret, šeher, šimšir, šira, škembići…

    Čekam nove jezike. Krajiški (banjalučki), sa varijetetima lakštaškim, grmečkim, zmijanjskim, ‘ercegovačkim, semberijskim… Više od svega bih voleo da se ostvare predviđanja Vuka Perišića: jedan svet – jedan jezik.

    Preuzeto sa Al Jazeera

     

    Program konferencije nalazi se u okviru najave.

    Podelite ovaj članak