SR / EN
  • aktuelno
    01.04.16.
    Liceulice
    liceulice

    Nestao mi je tekst. Nestalo mi je “Liceulice”, nema ga. I sa tim niko ne može da izađe na kraj. Da se vratim na početak. Sigurno je da se ovo nije dogodilo zbog novog urednika “Danasa” Dragoljuba Petrovića, kome želim svaku sreću sa svima nama, a tekst moram rekonstruisati, ili ga nanovo napisati zato što sam jutros, raspitujući se za podatke koje ne znam, u razgovoru sa Milosavom Marinovićem, urednikom i osnivačem magazina “Liceulice”, kolegom dramaturgom, a “Liceulice” je svojevrsna dramaturgija, dramaturška mreža, sistem koji emanira stvarnost, saznala da je i on sreo Petrovića, te mu je drago što su se okolnosti poklopile, još jedan dramaturški zahvat, da će tekst o “Liceulice” izaći “pod” upravo prispelim urednikom.

    Ugovor o poklonu, to je zapravo ono čemu pristupite kada se nađete pred distributerom magazina “Liceulice”. Sklapate ga za sto i pedeset dinara. Smisao poklona, njegovo značenje, od velike je važnosti za sve nas, i u svetu u kome se sa jedne strane, i u razorenim društvima, kao što je i naše, manipuliše ogromnim količinama zastrašujućeg moralizma spojenog sa sentimentalizmom, a sa druge, izmanipulisanim religijama. Vera, nada, načela i praksa, život sam, sve to zahteva ponovno vraćanje autentičnog, ili originalnog smisla, a to se, izgleda, može samo činovima koji iznova rekonstruišu ili ustanovljavaju pojmove koji su “izgubili nevinost” (Sartr). Posebno, u najnovija vremena, čitav jezik, čitav konglomerat jezika pristojnosti, ili jezika međunarodnih i naših kovanica, takozvanih “ključnih reči”, jezik koji je na putu da zatre i racionalno i emocionalno pamćenje, ili da isprazni pojmove od njihovog značenja. “Liceulice” je nada da se to ne mora dogoditi, ukoliko se, delanjem, u stvarnosti potvrđuje ili ostvaruje pojam čiji je život u vašoj nameri. To Piter Bruk zove “zornim”, kada je reč o pozorištu, ono može biti “zorno”, ili “mrtvozorno”. “Mrtvozorno” je uglavnom pretežno, ali i savremenici i istorija pamte ono “zorno”.

    Partneri u distribuciji “Liceulice”: Prihvatilište za odrasle i stara lica (Suzana Milovanović, Stana Budurić); KEC (Boris Pirković); Udruženje Duša (Boris Pirković); “Živimo zajedno” (Dejan Kozič); Udruženje za pomoć MNRO Zvezdara (Olivera Majmarević, Jasmina Erker); Klikaktiv (Vuk Vučković); Ženska mirovna grupa, Pančevo (Marina Balž), ŠOSO “Milan Petrović”, Novi Sad (Vida Petrović); Fondacija Ane i Vlade Divac – HOD; Kafe knjižara Meduza; Cepter knjižara; Zadrugarice, Niš.

    Ova mreža pokazuje politiku i poetiku “Liceulice”. To nije “Alo”, to je “Zdravo”. I “Kako si”.

    “Medijska platforma civilnog društva”, kaže Milosav Marinović.

    “Liceulice” je zaista mreža, ili pokazuje da “netvorkovanje” može i da postoji, da nije izmislica koja zloupotrebljava razoreno civilno društvo, ono koje iznova čini napor da uspostavi društvenost, u javnom prostoru, ili zalaganjem i bitkom za javni prostor. “Kupovanjem poklona “Liceulice” kupujete nekome ručak, onome koji ga nema, i pomažete drugome, a čitanjem “Liceulice” pomažete sami sebi” (Milosav Marinović).

    Pod jednim uslovom, da ste liceulice, ili ulicelice, “Liceulice”, dakle onaj koji je “uličar”, “uličarke” kako Staša Zajović zna da nazove drugarice “Žene u crnom” koje su već četvrt veka na ulicama, četvrt veka je dosta zamašna cifra za disanje civilnog društva, davanje snage za njegov opstanak između država, korporacija, banaka, vojski, proterivača i naganjača i partije. To je taj ostatak, ulični ostatak, ostatak ljudi između betonizacije i mermerizacije, uništenja trgova i preimenovanja ulica, koje ipak, na nekom kraju krste oni koji su na njima uprkos krštavanju i pokrštavanju vladajućim interesima, umesto ideologijama. (Veoma je impresivna krilatica kojom se u Vojvodini “privlače” glasači pa se kaže “ko je prepoznao ideju Vlade i njenog Premijera”, a ko nije “prepoznao isto” i ko se ne seća Jogurt revolucije, nego je samo za tako šta čuo, e to će sada i da vidi, u praksi.) “Liceulice” je lice svih onih koje nazivaju strancima, a to su oni koji su na ulicama, u javnom prostoru, idu u bioskop (preostali), na izložbe, u pozorišta (koja još uvek postoje), dakle “Liceulice” su i medij, magazin spreman da se uhvati u koštac sa celokupnom našom stvarnošću koju već, a tek hoće, izazivaju građani sveta u premetu i pokretu – izbeglice. “Liceulice” teško će prepoznati, na svoju golemu štetu, svi oni koji su se zabili po kućama sa svetlosnim štitom, sa psima koji trče vezani lancima iza ograde svojih gospodara, e ne bi li ih sačuvali od ulice, i od “Licelice”, to jeste od stvarnosti, koja nije virtuelna, nego stvarna mreža. I nije u kompjuteru, već je ispod prostora. Sećate se tako se zapravo izvodi promena, tako što se pogleda kroz prozor i vidi narod koji je već na ulicama. “Liceulice” počelo je da izlazi 2010. i ulazi u svoju šestu godinu.

    Čitanjem pomažemo sebi, i gledanjem pomažemo sebi, da budemo živi, ovo pedagoško i prosvetno načelo, dakle, u stilu “Liceulice”, ne edukativno, nego obrazovno, ili edukativno koje je stvarno i zaista obrazovno, deo je sistema međunarodne mreže uličnih novina, to je ono “Zdravo”, a ne “Alo”.

    Način na koji pripadnici društvenih grupa koje “većina” definiše kao “marginalne”, posve je poseban, i u tom činu je smisao poklona, bez pompe, bez naplate, bez pokazivanja i prikazivanja, bez spočitavanja i naglašavanja. Jednostavno, ljudski, direktno i efektno, slobodno. Čitav taj proces, ulični, javni, a ne privatni, zalaganje je za slobodu i ljudskost, čin je protiv straha, zatvaranja, apatije, nepokretnosti, egoizma, pljačke, odljuđenja. “Liceulice” je magazin uljuđenja.

    “Kada ne bismo živeli baš u ovom trenutku, na ovoj Planeti, kakva je danas, u ovom blokovskom, nasilnom, militarizovanom, rasističkom, nacionalističkom svetu u kome nema opstanka, nama, narodima Jugoslavije, van Jugoslavije, van jugoslovenstva – i nikakva nas republička državnost neće i ne može spasiti – ja bih se možda, internacionalistički dosledno, proglasio “građaninom sveta”, to jeste Utopije. Ovako, Jugoslavija mi izgleda, i još dugo će to biti, jedina naša minimalna i maksimalna u isti mah, neizbežna i neizbežno relativna stvar” (Marko Ristić, “Za Jugoslaviju”, tekst sa naslovne strane “Liceulice”, broj 29/godine 2016/cena 150 dinara/Polovinu dobija prodavac. Pola drugom daje, i tako se hrane. Tekst Marka Ristića obrađen je u spirali na naslovnoj strani, bela slova na crvenoj traci (KURS, Miloš Miletić i Mirjana Radovanović), Uredništvo, kao da je saslušalo Jovana Ćirilova, koji je uporno molio da se u pozorišnim programima ne prave likovni “eksperimenti”, jer tekst mora da se čita u mraku, uredno je na poleđini naslovnice odštampalo Ristićev tekst crno na belo.

    Tako da se i u najvećem, reklo bi se “najgušćem” mraku da pročitati, a unutar Liceulice proces obrazovanja se nastavlja, tekstovi, tekstovi o Jugoslaviji i njenim tvorevinama, i to ne kao o “bivšoj Jugoslaviji”, ili “prostorima nekadašnje zajedničke zemlje” ili “nekadašnjoj Jugoslaviji”, već o državi Jugoslaviji.

    Na ulici pronađite, ili neka vas pronađe, ponašajte se tako da se međusobno pronađete, sa prodavcem iz međunarodne mreže uličnih prodavaca, i čitajte, da pomognete sebi, “Liceulice”, ne samo broj magazina o Jugoslaviji, sve sami vrsni autori, već i stare brojeve koji su veoma, veoma novi, i iščekujte one koji će tek doći.

    Preuzeto sa Danas online. 

    Podelite ovaj članak