SR / EN
  • aktuelno
    12.10.15.
    Na svojoj zemlji
    OLYMPUS DIGITAL CAMERA

    Uprkos radu interesa, i interesnih grupa, partija, ideologija i politika na daljoj fragmentaciji “terena”, na “segmentiranju”, čini se da se godovi skorašnje istorije postepeno slažu, krugovi zatvaraju, sa istovremenim tenzijama unutar zemalja “Zapadnog Balkana”, što se odražava na njihove međusobne odnose, kao i da sve više izranjaju poređenja između stvarnosti i prošlosti, to jeste pitanja kakvoće i kapacitiranosti država novih u odnosu na Jugoslaviju. Da bi se izbegli mogući nesporazumi, kao i projekcije uverenja ili “zajednica sećanja”, država Jugoslavija je država Jugoslavija, kao Austrougarska, na primer, kada već mnogi to “vole vruće”.

    Nije ni “bivša”, ni “nekadašnja”, ni “na ovim teritorijama”, ni “na ovim našim prostorima”, već Jugoslavija. Ako usvojimo postojanje Jugoslavije kao države, mogli bismo izbeći mučenje oko imenovanja mesta rođenja i smrti, vremena i prostora. Ova “nepreciznost” oko imenovanja prošlog nije samo to, već pokazuje i ustezanje, autocenzuru kada je o Jugoslaviji reč.

    Vidim da je Lasla Vegela zabrinula (novine Autonomija) mogućnost da omladina ne zna da je ono što po podu briše Draga Potočnjan i plače (prekrasna i bolna scena u predstavi “Kompleks Ristić” Olivera Frljića) mapa Jugoslavije po kojoj su se izvolili popišati tvorci budućih država. Ali eto i olakšanja, znaju da je mapa na sceni, na njenom podu, mapa Jugoslavije, a ne Evropske unije (beše ipak neko u dilemi, kako, opet, ja čuh). Znaju, ili ne znaju, “ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja” (Hamlet).

    “Dani Mirka Kovača”, po drugi put omogućili su mi da sretnem Rovinj ravnopravno i bez resentimana (život u ovom gradu do devedeset i prve) zahvaljujući kritičkoj poziciji autora koja okuplja, na susretima, ono što je kritičko i danas. U odnosu na nove države. Kovačev snažan otpor nacionalističkom razoru, primeran je i inspirativan i danas. I to je kontinuitet. Lucić, Dežulović, Debeljak, Kukić, Brlek, Rakovac, Nonin, Bogišić, Štiks, Popović, Jergović, David, Vegel, Slapšak (dobitnica nagrade “Mirko Kovač” za najbolji esej koja se ove godine dodeljuje prvi put).

    Drugog dobitnika Dragana Markovinu (nagrada mladom autoru – “Mirko Kovač”) slušala sam nekoliko dana ranije na skupu “Dokumenata” u Zagrebu, izvrsna odbrana tekovina antifašizma na temelju identifikacije sa “bivšom Jugoslavijom”, uprkos pokušaja legitimizacija novih politika koje se za legitimitet bore na temelju relativizacije “komunističke istorije” ili “komunističkog terora”. Stvari, dakako, nisu crno bele, ali se nastoji da budu takve.

    Tokom bivanja, ne bih rekla “posete” (a naročito ne “turističke ture”), u memorijalnom centru u Jasenovcu čujem kako kako se neki (“Za dom spremni”) zalažu za “treći” Jasenovac, to jeste za proizvodnju komemoracije logora, logora u kome su “komunisti” mučili one koji to nisu nakon oslobođenja i pobede u Drugom svetskom ratu.

    Zaista je padala sitna kiša i zaista je duvao vetar. Cvet, spomenik Bogdana Bogdanovića je u daljini, gledano sa ulaza u kompleks Jasenovca u kome nema ničeg što vas može zaustaviti pred predelom, pred poljima pod zelenom travom (zbilja zelenom) u kojoj se, kako se približavate “Cvetu”, ukazuju “moduli memorije”, a to su grobnice, ili su možda vanzemaljski objekti, baš kao što se Bogdanovićev rad ukazuje kao nešto što je iz civilizacije i iz istorije dovoljno moćne da obeleži i ožali mrtve, ili, pak, kao objekt onih koji će, jednom, doći. Kao nova stvaralačka civilizacija, kao nov sistem vrednosti koji proslavlja veličinu. Ljudskosti.

    Cvet se javlja u daljini nad terenom, koji svojom konfiguracijom nagoveštava istinitost zbivanja genocida upravo na tom mestu koje se danas ukazuje kao mesto tragične radnje. Vi u stvari znate šta se na tom mestu dogodilo. Kako se približavate spomeniku raste saznanje do koje su mere autor i vreme u kome je stvarao, bili moćni da izazovu sećanje, ožaljivanje i opevanje. I iz odnosa toga spomenika, jasenovačkog cveta, i onoga što se danas diže kao memorijal, sasvim je jasna kakvoća sistema ili društava, i istorijskog trenutka, i prirode država “kao tvorevine suverenog naroda” (Kant) danas.

    Bilo se već smrklo u podnožju “Spomen groblja i parka revolucije Dotršćina” u Zagrebu. Na tom mestu, kako piše i u Vikipediji, u vreme NDH ubijeno je sedam hiljada antifašista, među njima su i komunisti. Božidar Adžija, Otokar Keršovani, Ognjen Prica, Simo Crnogorac, Avgust Cesarec, i mnogo onih koji tek danas ne bi bili na naslovnim stranicama, što ne znači da nisu bili i kako su bivali, časni i veličanstveni.

    Rečenica Lordana Zafranovića, zbilja toliko tačna da mora biti ponovljena, a i zato što se vremena menjaju, te je u novim kontekstima valja ponoviti zbog onih koji je nisu mogli pročitati, a to je odgovor na pitanje zašto je scene nasilja (autobus u filmu Okupacija u 26 slika, scenarista Mirko Kovac) “na fonu Dubrovnika”: “Zato što se nasilje u lepoti najbolje vidi.” Dakle Dotrščina je fantastičan park, fantazmagoričan, to je tajna, koja ne postoji ako nije javna. Sve je u mraku, treba baterijska lampa, ali danas svetle mobilni telefoni. Penjemo se (“Dokumenta”, u povodu novog spomenika u vidu pisama o “onome sto se dogodilo” mladog umetnika Danijela Kovača) ispisanim rečima Ivana Gorana Kovačića i Jure Kaštelana. Uz brdo, kroz šumu; puno je mladog sveta, na moje glupo pitanje zašto je sve tako u mraku, odgovor je da, kao što je poznato, ljubavni parovi ne vole svetlo.

    Ono što najviše svetli, ili ono što jeste svetlost su spomenici Vojina Bakića. Prvi “kristal” u podnožju Dotršćine, nerđajući čelik, ogromni kristal, dok su ostalih šest po čitavom parku, zauvek, valjda.

    Treba nama dalje poći, izvan svake nostalgije koju u par reskih poteza efektno “crta” Oliver Frljić u predstavi “Kompleks Ristić”. “La Bela ciao” izvedena u jednim deonicama prizora kao sentimentalna, a u drugim kao borbena, delimično i kao agresivna, nostalgija kao pevanje ili kao pucanje.

    Već u drugoj godini “Dana Mirka Kovača” u Rovinju u organizaciji “Udruge Mirko Kovač”, kojom predsedava Slobodana Matić Kovač, da se osetiti, na osnovu iskazanog i dodeljenih nagrada (pored Slapšakove za esej i Markovine za “prvjenac”, nagradu za roman osvojio je Oto Horvat za knjigu “Sabo je stao”, a za filmski scenario Vuk Ršumović za “Ničije dete”) određeni rezime prošlosti, i ratne prošlosti, i priprema za ratnu prošlost, kao i načina na kojoj se o njoj govori. Iz tog humusa, a u odnosu na kritičku oštrinu Kovačevog nasleđa, javlja se potreba da se isto tako što je jasnije moguće odredi prema onome što danas živimo, sa svim spomenicima i sa svim rušenjem spomenika. Skuplja se to srušeno u jedno novo kontrapunktirano saglasje – da se govori, uvek i po svaku cenu, piše, da se misao artikuliše u javnom prostoru, ili da se artikulacijom taj proces stvara.

    Milan Rakovac je ispričao kako je jednom u prisustvu Kovačevom na zemlji zaspao, na istarskoj zemlji, najlepšoj na svetu, a ovaj mu je, Mirko, nakon buđenja rekao “Blago tebi, zaspao si na svojoj zemlji”.

    Na Crvenom otoku u Rovinju, u hotelu “Istra” mnoštvo je uglavnom nemačkih penzionera, oni su krenuli na jug, a Sirijci, Iračani i Avganistanci na sever. Valja nama dalje poći kako bi opstali, u vremenu i prostoru.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak