SR / EN
  • aktuelno
    01.05.14.
    I to je Beograd: nikad kao Bane
    Anti_nazi__by_QuickNesquik

    Ima jedan Bane. Dugokos, kosa mu pada u dva biča, levi i desni, do ramena. Dok hoda klati se napred, kao da traži nešto ispred sebe. Glava mu liči na reljef Usta istine, čupav i poluotvorenih usta. Možda ga i znate. Ne znam kako se tačno zove i preziva. Bane radi za američku kompaniju, u Srbiji prima američku platu, u slobodno vreme svira gitaru. Prilično dobro organizovan, uspeva da radi za američku plaću, ali i da radi ono što voli. Supruga srednjoškolska nastavnica sociologije. Fin neki svet, rekao bi čovek. Bane ima divan život. Američka plata, a hobi gitara, koju drnda po kafanama, doduše ne svira baš narodnjake, a ni klasičnu gitaru, vec popić, Madona, Ejmi i slično. U svojim pedesetim dugokos i svira, neguje životni stil da podseća na Ameriku i njenu slobodu.

     

    Baš sam se pre dva dana našla u nekom društvu u kom je bio i Bane. Znam to društvo duže, sedeli smo puno puta zajedno i Bane je uvek bio ko pamuk, malo previše ćutljiv, al dobro sad. Ispostavilo se da Bane mnogo ćuti zato što neguje određene ideje. Međutim situacija ga je podstakla. A situacija je ovakva:

     

    moja prijateljica došla je iz Toronta i nađosmo se u tom društvu, a među njima bio je i Bane. Ne sećam se da smo izgovorile išta uvredljivo, a tema je bila neutralna, stripovi. Ja o tome pojma nemam, ali ih moja prijateljica pravi. Bane je cvrcnuo i dobio lažnu snagu koja ga je naterala da se dokaže. Vređao nas je kako je stigao, ali pre svega po poreklu. Govorio nam je da smo seljančure koje zagađuju Beograd kao pridošlice iz Leskovca (ne znam otkud Leskovac, valjda omalovažavanje bez premca). Bane sa Vračara, sa Krsta. Ne znam da l mu je ikad palo na pamet da to kaže nekom prognanom ko sad živi u Surčinu i Batajnici, ili samo nama dvema koje jači vetar može da oduva. Dakle, Bane se iživljava nad slabijima od sebe. Vređao me je što platu zarađujem u NGO sektoru. Čovek sa američkom plaćom. Zadrti srbofaš maskiran u američku narodnu nošnju.

     

    Po selima sam videla gospodu, plemenite prefinjene ljude, sa manirima, dok sam po gradovima videla teške džukele. Uvuku se u neku vrstu uniforme, koja odslikava njihov malograđanski status ovaj ili onaj, kojima bi seljaci, seljanke, seljačine i seljančure mogle da drže tečajeve učtivosti i skromnosti. Isuse, užasno su neskromni. Sve vreme očekuju da budu fascinirani, da čuju zabavne stvari, da ih takoreći ljuljuškaju drugi. Oni misle da su drugi tu radi njihove zabave, pa svet premeravaju po stepenu svoje dosade. I ne samo to, ovi građani kradu bogu dane ne radeći ništa stvarno, radeći samo nestvarne stvari, apsolutno besmislene, zbog kojih su nezadovoljni, a zbog čega upadaju u isto tako besmislene hobije u kojima se dokazuju pod stare dane, jer se nikad nisu našli. Kad shvate da se nisu pronašli ni u čemu, kreće oblokavanje. Dok sve to traje, ovaj grad i ova zemlja srljaju bespovratno, bez skromnosti, sa nadutim sujetama malograđana bez profesija i bez profesionalaca koji su nestali, bez ikakve socijalne reakciije i podrške.

     

    Upravo čitam Sonneschein Daše Drndić, koji govori o nemim posmatračima, tihim saučesnicima – ubicama iz Drugog svetskog rata. Kad bi se ponovilo nešto slično, kad bi došlo do krajnjeg sukoba koji očito tinja, znam koju bi stranu Bane zauzeo prema Jevrejima, Romima i nama ostalima koji smo čisto zagađenje Beograda. I sve to ne bi bilo važno, kad bi Bane bio samo pojedinačna budala, koja se sretne tek tako usput. Međutim nije. Nekako znam, osećam da je Bane većina. Na svakom koraku osećam.

     

    Podelite ovaj članak