SR / EN
  • aktuelno
    23.09.15.
    Nostalgija
    KOKAN MLADENOVICBEOGRAD18.12.2013FOTO:ZORAN JOVANOVIC MACCAK

    Reditelj Kokan Mladenović saslušavan je 15. septembra u policiji po krivičnoj prijavi Zorana Đurišića, predsednika Nezavisnog “sindikata kulture i umetnosti”. Sećate li se “Saveza bundi-pokret za Sibir”? Policija je saslušavala Mladenovića za javno objavljeni tekst dostupan Tužilaštvu. Čemu saslušanje za javno objavljeni tekst? I bez saslušanja samim čitanjem javno objavljenog teksta uočljivo je da tekstom nije učinjeno nijedno krivično delo. Saslušanje nije bilo potrebno.

    Predsednik “sindikata kulture i umetnosti” nostalgičan je prema Zakonu o javnom informisanju u Srbiji donetom oktobra 1998. godine. Po tom zakonu tada 1998. i 1999. zabranjen je “Danas”, “Dnevni telegraf”, “Evropljanin” (sećate li se Patriotskog saveza i Saveza žena), i kažnjavani su zaplenom – konfiskacijom imovine – “novčane kazne”, sve do streljanja Slavka Ćuruvije i ranjavanja Branke Prpe. Nostalgičar-predsednik sindikata za tom i takvom primenom zakona nije usamljen. Nostalgija za Zakonom o javnom informisanju drži i Ištvana Kaića. Ni on nije izdržao – podneo je dan posle prijavu protiv profesorke Vesne Rakić Vodinelić, i urednica Peščanika Svetlane Lukić i Svetlane Vuković. Za podjednako grozomorno delo – nekakav napad na državu – ustavni poredak.

    Tužilac je razborito postupio odbacivši krivičnu prijavu predsednika “sindikata kulture i umetnosti”. Pravo i zakon tužiočevu razboritost, zakonito i ustavno proširuje i na Vesnu Rakić Vodinelić, Svetlanu Lukić i Svetlanu Vuković. Po zakonu se jedino može očekivati da i prijava Ištvana Kaića bude odbačena.

    Razboritost Tužioca je značajna i nadati se postojana činjenica. No, i nostalgija prema Zakonu o javnom informisanju je postojana, postojanost nostalgije demonstrirana je i pre ovih prijava ukidanjem “Utiska nedelje” Olje Bećković, “Hoću da znam” Nataše Odalović i “Problema” Predraga Sarape na Studiju B… Nostalgija je ovog puta zaustavljena razboritošću tužioca. No, ona je postojana i vraća se u talasima sve dok opet ne postane cunami.

    Da nostalgija nije uspešno demonstrirana “privatnim razlozima – razlozima privatnika”, privatnim razlozima bez znaka navoda, u – kako se to kaže u medijskom prostoru – na nacionalnim frekvencijama i lokalnim frekvencijama, nostalgija se ne bi ojunačila i zagnala, kao da je ’98. i ’99, da pokuša da instrumentalizuje institucije države, ovog časa bezuspešno, za “suđenja” po kratkom postupku. (Taj kratak postupak ’98. ostao je nezaboravan, dvadesetčetvoročasnovno jurenje para koje imaju biti položene za “Danas” na oltar jedne neumitne proizvoljnosti. Da taj voluntarizam obesni nije imao tragične posledice, bilo bi komično opisivati situaciju u kojoj svi dahćemo da bismo stigli da ispunimo jedan apsurd. U svakom slučaju, taj uistinu krvavi cirkus, bukvalno, nemetaforično, više je nego uputan, i tada se činio nemogućim, a odigravao se.) Kažnjavanja, konfiskacije.

    Banalnost nostalgije zla za krvavim devedesetim godinama (Mladenović) ozbiljno je upozorenje da sigurnost nije institucionalizovana. Da zavisi od raspoloženja nostalgičara. Ništa opasnije od te raspuštene emocionalnosti koja lako prelazi u pevanje i pucanje.

    Na jednom mestu (N1) Mladenović je govorio o nemoći shvatanja metafore, o vremenu, ovom, u kome se ne može operisati ni sporazumevati jezikom metafora. Draža Petrović u današnjoj (17. 9.) kolumni u “Danasu” upozorava da je iskaz “spavati k’o zaklan” narodna poslovica i da ga ne treba bukvalno shvatiti.

    Bukvalno čitanje metafore srazmerno je danas i ovde prodavanju stvarnosti kao metafore, koliko je Premijerov govor projekcija nepostojećeg u budućnost toliko je bukvalnije čitanje metafora.

    Sama metafora je ono što ugrožava. Ne radio se o tome da vlast ne razume metafore, već da ih čita sa stanovišta svoje ugroženosti. “Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?” “Ogledalce, ogledalce, da li ću uvek biti najlepši na svetu?” “Ogledalce, ogledalce, da li i ko, pored mene, želi da bude najlepši na svetu?” “Ogledalce, ogledalce da li je moguće da me ne može zameniti kao najlepšeg na svetu?” Tako nekako Mladenovićevo pominjanje metafore o krvi (“Vetrino duni, zgromi me i smrvi, mrećemo barem u moru krvi”, Šekspir: “Magbet”) bukvalno može značiti pokušaj neke smene, član o ličnom uznemiravanju odmah označenom kao “uznemiravanje javnosti” uopšte, poretka, države.

    Psiholozi bi to mogli nazvati i “psihološkom projekcijom”, veoma banalno takođe, ali koliko je istorijskih banalnosti, koje su se ipak, kako se to kod nas kaže za ratove, “dogodile”.

    Glupost situacije, banalnost, nihilizam vlasti, truizmi, očita proizvoljnost, sve to računa na zamor materijala, besomučno ponavljanje modela, eksploatacija poređenja (jeste, nije lako napisati kako je fašizam 5. oktobra izgubio izbore, ali nije i pobeđen, jer je to očito), omogućava nostalgiji za devedesetim i Zakona o informisanju prolaz, baš baš kao što fašizam prođe kroz demokratiju kao kroz sir. Nostalgija nije melanholija, ali je, po svemu sudeći, teško potaći melanholičare da se probude u prisustvu nostalgičara, a nostalgičari to znaju, i zato su stalno budni (u kaubojskim filmovima kada sledi obračun velikih i glavnih junaka uvek puca onaj mali iza šanka).

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak