SR / EN
  • aktuelno
    12.06.16.
    O pristojnosti
    hercegovacka

    Vlast ima pravo na svoje mišljenje, i na istinu, koje je istina vlasti. Vlast zna šta se dogodilo i da nije bilo onoga što novinari i građani tvrde, ali neka nadležni “rade svoj posao”, pa neka se istina utvrdi. Čista istina, u raščišćenom gradu, u čistim ulicama čistog rečnog priobalja kojim će šetati čisti ljudi (i imućni) oslobođeni svakog pogleda unazad, svakog sećanja (prljavog), svake istorije koja istinitost i verodostojnost vlasti čini nelegitimnom i moralno nepodnošljivom

    Šta je pristojno, šta je to pristojnost, danas kada je sve tako temeljno nepristojno, i kada sred ogromne nepristojnosti crvena reka Đetinja, otrovana, teče planinskim Užicem. Kao što je nepristojna neosnovana naplata viza kineskim investitorima, kao što je nepristojna diskrepantna razlika između odela čiji vlasnici neprekidno pridržavaju srednje dugme, i okoline po kojoj se vlasnici tih odela kreću, po rupama, i blatištima kao rezultatom nepostojanja bilo kakvog znanja da bi se bavili idejom opšteg dobra.

    Šta je nepristojnije od privatizacije vlasti i njene, konačno, suicidne upotrebe u svrhe “moje” i “mojih”. Šta je to pristojno danas kada činjenice svakodnevlja, ili ono što je golim okom vidljivo, nema nikakvog uticaja na neprekidni govor o “zlatnoj” budućnosti.

    Šta je to pristojnost koja se brani najnepristojnijim reduciranim, jadnim, ubogim i obogaljenim jezikom sa inkantacijom pretnje, sa “dodavanjem gasa” na svaku moguću oprljenost činjenicama, koje nisu istina, jer je istina samo jedna, ona koja se izgovara sa “odgovornošću, ozbiljnošću”. I “ponosom”.

    I tu svaki razgovor prestaje, te i svaka pristojnost. Jer vlast ima pravo na svoje mišljenje, i na istinu, koje je istina vlasti. Vlast zna šta se dogodilo i da nije bilo onoga što novinari i građani tvrde, ali neka nadležni “rade svoj posao”, pa neka se istina utvrdi.

    Čista istina, u raščišćenom gradu, u čistim ulicama čistog rečnog priobalja kojim će šetati čisti ljudi (i imućni) oslobođeni svakog pogleda unazad, svakog sećanja (prljavog), svake istorije koja istinitost i verodostojnost vlasti čini nelegitimnom i moralno nepodnošljivom. (“Beži krvava mrljo”, gospođa Magbet). Sve popločano dobrim, čistim namerama.

    Stvar je rešena preuzimanjem odgovornosti. Preuzimanje odgovornosti na sebe, šta reći, da se taj čin besposledičnog žrtvovanja može osporiti, pogotovo sa stanovišta sopstvenog mišljenja i sopstvene istine. Može ukoliko se kaže da nešto kao “preuzimanje odgovornosti”, već dugi niz godina, ne postoji, da su ljudi odgovorni ili ne, da odgovornost nije lopta, i da se ne može “preuzimati”, kao ni zemlja, kao ni ekonomija, kao ni kultura, kao ni prosveta, kao ni bilo koja celina, ne može se preuzimati, može se samo stvarati. A ako niste u stanju da stvorite, onda ćete “preuzimati”, sve “preuzimati”, od istorije do spomenika, od faktičkih i fizičkih stvari do simbola.

    Scena u “Radovanu Trećem”, na samom početku života ove predstave, između ostalog, i o pristojnosti, bila je sledeća: gosti u kafani su posedali za sto, “seli da se dogovore”, a kelner Taško Načić prilazi, čisti sto mašući salvetom, krpom, i pita, pristojno “Šta piju pičke”.

    Publika u Ateljeu 212 je u transu, pitanje je odjeknulo kao grom. To je bio taj upit diverzije, sumnje, suštinske pristojnosti koja razara i donosi, to jest osvaja slobodu. Atelje 212 je kasnih sedamdesetih bio upravo mesto dovođenja u pitanje malograđanskih konvencija, pristojnosti koja je značila laž, mimikriju stvarnosti, uzurpaciju istine, plagijat. Naravno da su u Atelje počele da stižu žalbe, da su svi oni koji su govorili kako su “Šiptari mnogo pošteni ljudi kojima se ostavljaju ključevi od kuća i stanova, kada se ide na letovanje”, navalili da spočitavaju “zloupotrebu umetničkih sloboda”, i slobode, te je upravnica Mira Trailović, osetljiva na “javno mnjenje”(i koja je znala da u pozorištu postoji samo stvarni autoritet, a ne nikakav autoritet vlasti), održala sednicu Umetničkog veća i dramaturškog odeljenja na kojoj je pao zaključak da se smisli kako da se pitanje Taška Načića o tome šta piju pičke postavi u pristojnijoj formi.

    Tu je dramaturško odeljenje (Mihiz, Ćirilov, Pavićević) bačeno na teške muke, LJubomir Draškić, reditelj “Radovana Trećeg” nije u ovom kreativnom činu hteo da učestvuje kao ni pisac Dušan Kovačević, tada veoma mlad, ali na strani kolektiva predstave. Bilo je predloga – “Šta piju trebe”, i tako dalje, izređali su se svi apdejtovani termini po Dragoslavu Andriću, a i Ćirilov je bio majstor upotrebe jezika za koji je mislio da je poslednja reč mladih ljudi, koji su, u međuvremenu, promenili termin.

    I sve je zvučalo na sceni sve nepristojnije i nepristojnije, i nepristojnije, i pornografskije, i kičerastije, i neadekvatnije, i neistinitije, i nelažnije, i plagiranije, i uzurpiranije, i pokvarenije…

    Epilog ove nemile situacije sa mnogo burnih i beskrajno duhovitih obrta dogodio se u vagon restoranu prigodom putovanja “Radovana Trećeg” i Ateljea 212 na gostovanje, u Slovensko narodno gledalište u LJubljani. Mira Trailović je pozvala na ručak, svi su zauzeli mesta. “E baš lepo, deco”, kaže Mira. Prilazi kelner i pita “Šta pije pička”.

    “Zorane”, viče Mira daveći se od smeha, a Radovan Treći samo namigne, naravno da je Radmilović nagovorio kelnera da postavi takvo, onakvo, bezobrazno, a pravo pitanje.

    E pa šta pijete u Narodnoj skupštini Srbije, Domu skupštine, dame i gospodo narodni poslanici i predsednice Skupštine, gospođo Majo Gojković, šta pijete?

    Šta pijete svi vi koji ste posedali da se dogovorite dok sve veće siromaštvo oduzima ljudima dah i uteruje im strah u kosti, sve do časa kada će početi da boli do neizdržljivosti, ako već nije i to ne samo zbog gladi, već i zbog nepravde, blasfemije i nihilizma vlasti. Zbog opsene i ucene.

    “Govnarijo, govnarijo”, rekao bi i Žari i Ibi i Zoran Radmilović, “nepristojni” Kralj Ibi, koji se poziva na toleranciju prema njegovom jedino istinitom govoru i govoru i govoru na koje ima pravo kao svaki drugi zanemeli građanin bez obzira što je Kralj Ibi i što može, pod uslovom da preuzme odgovornost, i da podeli indulgencije s obzirom da je i njemu ona dodeljena, posle istinite ispovesti, naravno. Domaće i međunarodno. A međunarodno je, kao što se zna, od presudnog uticaja na sve zagovornike i borce za integritet, suverenitet i identitet.

    I to je jedna od specifičnih pristojnosti, originalni i nenadmašni spoj udvorištva i arogancije, moljenja i pretnji, slušanja i “uslišenja”, to je autentični i domaći šmek u evropskom kontekstu. Kakva besprizorna pristojnost.

    Kao što je i svaka druga ideja, ideologija i politika uzurpirana, tako je i pristojnost kidnapovana. Rasprava šta je kleveta, a šta je uvreda, i “govor mržnje”, bumerang vraćen tvorcima, kao i lustracija, i toliko toga, sve skupa pretvorba i privatizacija svega postojećeg, tako je i pristojnost oteta da se na nju pozivaju oni koji joj nisu ni rod ni pomoz bog.

     

    Preuzeto sa Danas online. 

    Podelite ovaj članak