SR / EN
  • aktuelno
    04.06.17.
    Oblikovanje, Matjaž Vipotnik
    marks

    Pre neki dan javila se Dunja Blažević, istoričarka umetnosti i direktorica Studentskog kulturnog centra osamdesetih u vreme inauguracije prodorne likovne scene Jugoslavije, a potom urednica emisije “Galerija” na RZS-u.

    Piše: Borka Pavićević
    04. jun 2017. 15:00

    Jeste u to vreme kultura bila od značaja za društvo i državu, ma na koje je poteškoće nailazila, te je predložila da u CZKD-u napravimo omaž Matjažu Vipotniku (1944-2016), jednom od najznačajnijih umetnika slovenačkog i jugoslovenskog dizajna, čiji je rad formativan za istoriju teatra kao javnog i političkog delovanja.

    Jednom mi je Milena Zupančič rekla kako treba da požurim da opet dođem kod Dušana Jovanovića i nje u Bohinsku Belu, jer vreme prolazi. Naravno da sam mislila da ću uvek u Sloveniji i u LJubljani zateći i Matjaža Vipotnika. U njegovom studiju, odmah iza drame Slovenskog narodnog gledališča, gde se raspravljalo, studiralo i timski kreiralo oblikovanje “prekog naloga duha vremena”. Kada je reč o dizajnu pozorišta i predstava, naučila sam u kojoj meri je “poruka”, plakat, program, celokupna vizuelna oprema pitanje dramaturgije i celokupnog svetonazora pozorišnog čina i različitih i specifičnih pozorišta kao i institucije. Uvek mi je zato bilo nepodnošljivo kada se to radi “sa strane”, ili “piarovski”, te su CZKD i njegove produkcije oblikovali grupa “Škart”, Branko Pavić i “Metaklinika”, uz odgovarajuće “izlete”.

    Gledam “Galeriju” Dunje Blažević iz 1985. godine u kojoj Matjaž Vipotnik govori o afirmaciji izgubljene istorijske memorije, o filozofiji grafičkog koncepta i njegovog delovanja na ozdravljenje društva, te oblikovanju kao kulturnom činu, o radikalnom otporu prema prenebregavanju istorijskih činjenica. I angažovanom pozorištu kao načinu života. Što u krajnjem iskodištu vodi poboljšanju kvaliteta života ljudi.

    Trag o radu i prijateljstvu sa Matjažem Vipotnikom zatičem na Fejsbuku KPGT-a. Vipotnik je tvorac u svakom smislu revolucionarnog plakata “Mikssa in Minor”, Mladinskog gledališča, Danila Kiša i LJubiše Ristića (1980), na kome je Leonardov čovek u krugu, pokreće krug upisan i u crvenu zvezdu, ideje renesanse upisane su u “permanentnu revoluciju” stvaranja uvek novog sveta. Svakodnevno gledajući u ovaj plakat, i odmeravajući stvarnost u kojoj se preživljavanje iskupljuje po cenu obespamećenja i uništenja istorijskih činjenica i sećanja, mislim o ljudskom naporu iskazanom na ovom plakatu, da svet i svoj ulog u njemu održi u ravnoteži, neprekidnim naporom kretanja u budućnost, uprkos smrtnosti. Ova oda kreaciji naslonjena na renesansu i sve revolucije potom, dizajnerska je politika i poetika Matjaža Vipotnika.

    Čiji bedž “133”, rađen osamdesetih u prilog borbe protiv institucije verbalnog delikta, čuvene stotridesettrojke, imaju mnogi koji se sećaju.

    Osamdesetih se u Jugoslaviji pokušava sa reformama (Sergej Krajger), poticanjem boljeg načina života, privredne i svake druge otvorenosti, a istovremeno sa očuvanjem uticaja Partije u svim sferama života. U tom procepu Matjaž Vipotnik vidi priliku da dizajnom u umetnosti i kulturi, oblikovanjem pozorišta i knjiga, vrši uticaj na prvo malu, a potom i širu privredu, dakle da iz kulture menja političke prilike.

    Tih godina (1983) nastaje njegov “Marks na biciklu” (videla sam ovo delo na zgradi Univerziteta u LJubljani tokom jednog alternativnog sajma knjiga koji je isticao važnosti ekologije).

    Karl Marks na biciklu, sa crvenim šalom koji za njim ide, jer se Marks u savremenom odelu (montaža) kreće, i slobodnom levom rukom, okrenut je ka svetu i vremenu. Ovaj danas antologijski dizajn ideje pokreta i Pokreta Vipotnik je načinio za stogodišnjicu Marksove smrti povodom kolokvijuma što ga je održavao Marksistički centar Univerziteta u Mariboru. Vipotnikov prikaz Marksova delovanja, njegov simbolični izričaj postaće zaštitnim znakom italijanske “Unite”, a 1984. Mladinsko gledačišče proneće ga na svojim gostovanjima širom sveta.

    Matjaž Vipotnik oblikovao je, danas se kaže “imidž”, samo što je on to činio iznutra, iz smisla i iz realnosti produkcije, a ne ilustrativno i “propagandno”, već suštinski – Drame SNG-a, Mladinskog gledališča (i danas je njegov dizajn monografije o ovom istraživačkom pozorištu, kao i svi Vipotnikovi dizajnerski radovi nastali kao inovativni u vreme produkcije, danas su tradicionalni, tradicija moderne). Oblikovao je “Gleja”, jedno od prvih samoorganizovanih pozorišta u Jugoslaviji, ali drukčije od revolucionarne “Pekarne”, i to je jasno i iz oblikovanja, te KPGT-a. (Sećam se kada smo mu pola noći diktirali sadržaj čitave “Karmine Burane”, Centar Sava, 1983, i program, kao i drugi vizuelni identitet, stigao je iz LJubljane u Beograd. Vipotnik je učestvovao i u životu jedne sasvim specifične pozorišne zajednice “Teatra u gostima” Relje Bašića. Zastupajući dizajnom nove oblike pozorišnog rada i udruživanja, u estetskom, političkom i organizacionom smislu, rad Matjaža Vipotnika neizostavni je deo avangardnog prodora jugoslovenskog i slovenačkog teatra, te i njegove istorije.

    Dolaskom Georgija Para na čelo Sterijinog pozorja, 1972, Jugoslovenskih pozorišnih igara u Novom Sadu, Matjaž Vipotnik stvara oblikovanje ovog festivala, ove institucije, u okviru koje je održana i izložba njegovih radova o kojoj je reč u “Galeriji” Dunje Blažević. Sećam se kada je bio spreman da povuče svoj dizajn kada je bilo iz političkih razloga nemoguće da se na Sterijinom pozorju odigra “Golubnjača” (Radulović, Mijač) i kada je i Janez Pipan, na mesec dana pre izlaska iz vojske povukao svoju predstavu. (To smo uradili Sviben i ja sa predstavom “Neko vreme u Salcburgu”, dramatizacija romana Jovana Ćirilova u izvođenju Narodnog pozorište iz Zenice, mislim da je to 1982.)

    Jednom zgodom, Igor Mandić, na inicijativu supruge Slavice da sve o čemu pričamo, o događajima i ljudima jugoslovenskog kulturnog prostora treba napisati, reče kako je to đavolski posao, jer, kada sve prođe, treba tražiti, dokumentovati neprolaznost. Tako i ja sada tražim podatke o onome čemu sam prisustvovala, ili onome u čemu sam bila. To činim i zato što Vipotnik u “Galeriji” govori o onome što radi kao o estetici u komunikaciji sa uglom, pozicijom iz koje se u određenom trenutku sagledava svet i društvo, o oblikovanju kao osvajanju slobode, o kritičkom mišljenju kao uslovu boljeg i dostojanstvenijeg života. Crveno, crno i belo, ne kao prazan prostor, već kao scena, boje su koje označavaju Vipotnikov estetički i politički svetonazor. NJegovo nasleđe, kao i predavanja koja je držao mladim kolegama, ne bi li preneo tanku nit značaja ideja i društvenog opredeljenja, humanizma, u područje dizajna, danas je pravo blago pod udarom komercijalnog, zabavnog, oportunističkog. Sa Vipotnikom dizajn je misija. Ali uvek ima nekog ko gleda i uči, kao i Miran Mohor, jedan od pokretača “Neue Sloweniche Kunsta” i grupe “Itvin” koga sam srela u Matjaževom studiju, kao i nas koji na Vipotnika sa uvažavanjem i ljubavlju mislimo.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak