SR / EN
  • aktuelno
    10.06.14.
    Od AVNOJ-a do autonomije: Kako se Vojvodina pretvorila u karikaturu
    B068B410-A931-4A9C-B38B-DD0E7DF9F413_w640_r1_s

    Kako je Vojvodina stekla, a potom i izgubila svoju autonomiju, zbog čega je Tito pred kraj života istakao da mu je najteži zadatak bio da Srbiju ubedi da su autonomne pokrajine neophodne, da li je autonomija Vojvodine bila komunistički projekat i kako se ekonomska autonomnost ove pokrajine danas pretovrila u karikaturu? Ovo su neka od pitanja koja tematizuje nedavno objavljeni zbornik „Antifašizam – AVNOJ – Autonomija“, nastao nakon istoimenog naučnog skupa održanog u Novom Sadu oktobra 2013.

    Beogradska promocija zbornika održana je u ponedeljak u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

    Zbornik “Antifašizam – AVNOJ – Autonomija“ objavili su Udruženje antifašista Novog Sada i Pokrajinski odbor Saveza antifašista Srbije, a čini ga 18 referata i jedan intervju. Istoričari, pravnici, politikolozi, publicisti i analitičari izneli su svoje viđenje o istorijskom razvoju Vojvodine, ali i o odnosu koji je Srbija imala – i još uvek gaji – prema autonomoj pokrajini.

    Istoričarka Latinka Perović podsetila je na jedan od poslednjih intervjua koji je Josip Broz dao za jedan američki list:

    “Prema navodima Titovog biografa, slovenačkog istoričara Jožeta Pirjevca, na pitanje, šta mu je bilo najteže u životu, Tito je odgovorio: ‘Da ubedim Srbe da prihvate autonomne pokrajine.”

    Perovićeva je na skupu podsetila da su već 1960-ih postojale dve perspektive socijalističke Jugoslavije:

    “Tendencija fasadne federacije, sa snažnmim centralizmom, i tendencija decentralizacije i demokratizacije. O pitanju Vojvodine u to vreme možda najbolje svedoči izjava tadašnjeg predsednika Izvršnog veća Srbije Slobodana Penezića: ‘Ako sada ne ujednimio Vojvodinu, nećemo nikada.”

    Gotovo dva veka traju političke i teorijske diskusije o Vojvodini i njenom odnosu sa Srbijom. Ovaj zbornik je dotakao neka od tih pitanja, kaže istoričar Ranko Končar.

    “Jedno od vrlo bitnih istorijskih pitanja, koje je aktuelno i danas, jeste i da li je autonomija ideološki projekat komunista? Ona se stvarala u ideološkom kontekstu, kakav je bio Drugi svetski rat i antifašistički otpor, ali ideja o njoj nije ideološki motivisana. Ona je misao liberalnog građanstva Vojvodine, koja baštini istorijske tekovine o autonomiji od 1848. godine, ali i demokratskih ideja o mogućem državno-pravnom uređenju Jugoslavije, a potom u okviru nje i Srbije”, objašnjava Končar.
    Ekonomska stagnacija Vojvodine bila je vidljiva u prvoj dekadi po osnivanju Kraljevine Jugoslavije, a dosta drastičniji primer desio se nakon Drugog svetskog rata, kada je autonomna pokrajina imala nižu stopu ekonomskog rasta u odnosu na jugoslovenski prosek, podseća  novinar i publicista Dimitrije Boarov.

    Centralizacijom Srbije koja je od početka ekonomske krize 2008. sve intenzivnija, ekonomska stagnacija Vojvodine je – smatra Boarov – dostigla groteskne razmere.

    „Vojvodina nema apsolutno nikakava ekonomska ovlašćenja na sopstvenoj teritoriji. Ona gotovo da ne upravlja nikakvim resusrsima. To je dovedeno do krajnje komičnih situacija. Recimo, šta je nadležnost Vojvodine u putnoj privredi – neregulisani drumovi. Znači, svi evidentirani – A, B, C, D… svi su van nadležnosti. U nadležnosti Vojvodine su samo lenije (lokalizam koji označava kolski put kroz njive, prim. D.K.). To je karikatura. I vi sad imate jednu gotovo grotstknu situaciju da je AP Vojvodina ispod srpskog proseka po BDP-u per capita“, ističe Boarov.

    Živan Berisavljević, nekadašnji visoki funkcioner u SFRJ, osvrnuo se na vojvođansko pitranje danas. Iako napominje da je na delu novi udar na politički subjektivitet Vojvodine, on kaže da nije pesimista i da je rešenje vojvođanskog pitanja u dijalogu između političkih snaga u Srbiji i Vojvodini.

    „Dok postoji ova Vojvodina koja se okupila oko zbornika, dok postoji jedan broj nevladinih organizacija koje vrlo srčano i promišljeno insistiraju na onome što su prava građana Vojvodine, dotle ja nisam pesimista i nadam se da će se u dogledno vreme roditi ona srbijanska politička elita koja će biti sposobna da o tome razgovara“, rekao je Berisavljević.
    Zbornik, prema rečima Latinke Perović, pokazuje da je pokret otpora u Vojvodini kontinuirano stizao iz intelektualne i kulturne sfere:

    “Tribina mladih, ‘Polja’, Sterijino pozorje, multikulturalna književna zajednica sa piscima od evropskog formata… Bio je to pokret kao otvaranju prema svetu, pokret koji je veoma mnogo obećavao i jugoslovenskoj zajednici i Srbiji u njoj. I danas, kada je Vojvodina civilizacijski unazađena, politički ponižena i ekonomski opljačkana – otpor dolazi iz kulture.”

    Boarov smatra da su zagovornici autonomije jasni u svojim zahtevima.

    „Oni koji se zalažu za autonomiju Vojvodine, zapravo tvrde da Vojvodina ne traži ništa tuđe, već samo svoju autonomiju, svoje pravo na razvoj, i svoje dostojanstvo“, zaključuje Dimitrije Boarov.

     

    Dušan Komarčević

    Podelite ovaj članak