SR / EN
  • aktuelno
    02.02.16.
    Po ko zna koji put
    Skopje

    Prava je sreća biti tri dana u gradiću Berovo, hiljadu metara nadmorske visine, u Makedoniji. Nisam bila na skijanju, već u Školi “Kultura i politika” u organizaciji Fonda za otvoreno društvo Makedonije, kojim je rukovodio do skora, i seminar koncipirao, zajedno sa Žarkom Trajanovskim, Slavicom Inđevskom, stručnjacima i drugovima, kolega mi još sa studija (on na režiji, ja na dramaturgiji, šezdeset i osma zajedno), reditelj Vladimir Milčin. Vlast u Makedoniji Vladu i druge koji nisu oduševljeni čudovišnim spomenicima makedonskog neoklasicizma naziva “sorosovlijama”, i mediji, svi skupa, i premijerski, tako ih krste.

    Što veća pljačka i izdaja sopstvenog naroda, to veće prozivanje “izdajnika”, što veći stepen kolonijalizma, to veće udaranje u patriotske diple i sve ostale instrumente i spomenike.

    Teme škole dobro su izabrane i fokusirane, odnos umetničke i političke avangarde spram ljutih časova čovečanstva. Otpor učvršćivanju autoritarnih režima, analiza svih “priredbi”, koje su dakako planirane i režirane da bi oboružale na borbu protiv “neprijatelja”. Između ostalog prikazan je snimak predstave “Božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću” (CZKD), libretiste i reditelja Zlatka Pakovića, nakon čega su sledili razgovori, koji su, opet, bili smislom povezani sa predavanjima znalačkih i inspirisanih predavača Slavča Dimitrova i Filipa Jovanovskog, uz Katarinu Kolozovu. Od devedesete, dakle posle dvadeset i pet godina od “događaja” – prekida predstave “Sveti Sava” kojom je zapravo započeo rat, mogli smo o tome javno razgovarati sa rediteljem prekinute zeničke predstave, Vladimirom Milčinom. Nije znao Vladimir da je u CZKD-u uprizorena drama Tanje Simić “Srpski Faust” (Bacači sjenki, Katarina Pejović, Boris Bakal), koja nije našla mesta na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i koja se upravo bavi ovim događajem – fašističkim prekidom predstave. Ovi će urlači/prekidači, jasno, kako to konsekventno postavlja Tanja Oručević u svojoj predstavi u Bosanskom narodnom pozorištu danas, postati subordinirani paramilitarci, “Škorpijoni”, dok će sveštenici koji su proklinjali zeničkog Rastka 1990. u Beogradu blagosiljati te iste zločince pred “borbu”, klanje “drugih”.

    Zbilja, politike sećanja su nezaustavljive, pogotovo one koje čine drugu stranu istorije, i ma koliko truda novostvorene države uložile da zatru sećanje i da, istovremeno, falsifikuju razloge i rezultate Drugog svetskog rata i narodno-oslobodilačkog pokreta jugoslovenskih partizana, teško da neće izroniti traumatska mesta jer se u njima sadrži istorija i istorija umetnosti.

    Teror državnih politika sećanja, transformacije kvislinga u heroje nacionalističkih politika, koje u krajnjoj konsekvenci proizvode žrtve od svih naroda te ih tako čine nemoćnim i predatim, do te mere je pogubna da zbilja trava ne raste, šume se seku, nema nigde ni krava, mleko se uvozi, nema ovaca, u ovim prekrasnim krajevima.

    Makedonija je toliko bolja i lepša od onih koji njome vladaju, kao što su i ljudi koje slušamo u Školi, pametniji i hrabriji.

    Baš kada su u Školi prikazivani primeri priredbi za razvijanje entuzijazma naroda u prilog svemoguće vlasti, a na ekranu televizora u hotelu, pored kamina, priredba u organizaciji lojalnih žena (direktna asocijacija: “Kolo srpskih sestara”, Zofka Kveder i zabijanje zlatnih čavla u hrvatsku lipu, beogradske čuvene “bundašice”, koje su se mahom razišle po ambasadama), a Nikola Gruevski drži zbor i kaže otprilike da će đavo doći po svakoga ko ne glasa za njega 24. marta. Dvojica starijih ljudi, videći me kako buljim u prizor na ekranu, rekoše mi: “Gledaj, gledaj budalu.” Po ko zna koji put.

    Da li je moguće da će ljudi i pored svih objavljenih “bombi”, pljački i ubistava, i pored sopstvenog iskustva svakodnevnog, ponovo glasati za istog.

    I to se pitam ja iz glavnog grada Srbije, Beograda, a šta bih se tek pitala iz “ostatka Srbije”. Sve je dobro poznato, bez efekta “začudnosti”, dobro se vidi i zašto ono što izgleda nepromenjivo opstaje, ili ponavlja se. I evo šta kažu nevladine organizacije u Makedoniji u protestnom pismu Delegacije EU u Makedoniji, Johanesu Hanu i brižnoj međunarodnoj zajednici: nisu preduzeti koraci za depolitizaciju sudstva, nema konkretnijih mera za departizaciju administracije, nisu preduzete mere za razdvajanje državnih od partijskih aktivnosti…, nema mera za prevazilaženje ozbiljne medijske krize…

    U Srbiji su vanredni izbori zakazani i to se smatra i prima za prirodno pravo. Po ko zna koji put. I zato je otpor kao jedna od tema Škole sasvim na mestu. “Estetika otpora” Pitera Vajsa (o otporu razvijanom 1937. u Nemačkoj) – otporu je mesto u Školi. U obrazovanju, u kulturi, u pozorištu, na ulici.

    “Stvari su, kako znamo, uskoro prestale biti smiješne”, kaže Boris Dežulović opisujući “smešnost” svojevremene pojave i činodejstvovanje Vojislava Šešelja.

    Po ko zna koji put stvari prestaju da budu smešne. “Nije smiješno”, govori glumica Nina Vijolić u povodu izbora Zlatka Hasanbegovića za Ministra kulture Hrvatske, čoveka čiju karijeru opisuje Snježana Banović, autorica knjige “Država i njezino kazalište” – Hrvatsko narodno kazalište u vreme NDH.

    “Ti portreti su već nacrtani” (Bihner “Dantonova smrt”).

    Gospon Hasanbegović kaže: “antifašizam je floskula”. Ovu su rečenicu naše kolege u Zagrebu projektovali na fasadu nove vlasti, kao ogoljenu suštinu, svetonazor nove vlasti.

    Bojan Dimitrijević, istoričar uvek pun razumevanja za Dražu Mihajlovića i Milana Nedića, kaže da je to “Hasanbegovićevo naučno mišljenje”.

    Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, rehabilituje eugeniku. To je njegov svetogled (svetonazor ili pogled na svet na makedonskom).

    I eugenika je nauka.

    Godine 1978, mislim, sedimo u hotelu “Merks” u Celju. Dragan Klaić je u vojsci. Direktor Slovenskog narodnog gledališća u Celju je Igor Lampret. U toku su probe Pučinijeve “Toske”, u režiji Nade Kokotović i Ljubiše Ristića sa Milenom Zupančić u glavnoj ulozi, scenograf je Miodrag Tabački, a libertista Vjeran Zupa, koji na zahuktalu konstataciju i raspravu o buđenju nacionalizama veli: “Čujte ljudi, oni se uvek uspešno dogovaraju, uspešnije nego svi mi drugi, dogovoriće se i ovaj put”.

    Dogovaraju se po ko zna koji put, i u Evropi. Danska je uvela paket mera, koji između ostalog dopušta oduzimanje vrednijih predmeta i novca izbeglicama kako bi se platili troškovi njihovog izdržavanja.

    Hamlet: “Danska je tamnica”; Rozenkranc: “Onda je i ceo svet tamnica”.

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak