Učestvuju:


Činjenica je da moramo razgovarati o Srebrenici kao što moramo da razgovaramo o mnogim drugim istorijskim događajima ne bismo li ih sačuvali od zaborava. Pa ipak slušamo puno izrečenog i čitamo mnogo napisanog na ovu temu što budi utisak da bi ćutanje bilo daleko bolje.

 

Događaji poput zločina u Srebrenici za nas predstavljaju izazov da pronađemo jezik kojim ćemo o tome govoriti još pre nego što počnemo da razgovaramo ili pišemo. Svi kojima je stalo jedino do toga šta  tu ima da se kaže, podbacili su ako nisu razmislili o tome kako se o tome može i kako bi trebalo govoriti.

 

Ljudski jezik u kome možemo govoriti o neljudskom tako da nas taj jezik iz neljudskosti izvodi – kakav je to jezik? Oni koji nam možda mogu pomoći u pronalaženju takvog jezika jesu književnice i književnici, no, nije li i sama književnost u istoriji često bila instrument neljudskog?

 

Moraćemo da pronađemo taj jezik koji nam dozvoljava da na ljudski način govorimo o neljudskom. Moraćemo da potražimo i one od kojih možemo da ga učimo.

Fondacija Hajnrih Bel u goste je pozvala sagovornicu u nadi da nam u tome može pomoći:

 

Svetlana Aleksijevič, rusko-ukrajinsko-beloruska spisateljica, autorka koja istražuje književnost i opisuje sve fenomene nasilja i patnje što su pratile raspad Sovjetskog Saveza: od Černobila preko rata u Avganistanu, sve do Čečenije i sasvim obične svakodnevnice u društvu u kome je nasilje ostavilo svoj pečat.