SR / EN
  • aktuelno
    15.09.15.
    Reč nedelje – Ćirilov
    kolumna

    “Ja i moj ‘idiot'”, izložba fotografija Jovana Ćirilova koju nikad nismo napravili. U “Sobi 101″ u CZKD dve su fotografije Jovana Ćirilova, jedna ispod druge. Na prvoj je on, na centralnoj stazi Novog groblja, u povratku iz posete Miri Trailović, jesen je i žuti drvored, Jovan u crnom i sa kačketom ide niz stazu (zamolio je, kao i obično, nekoga da ga slika njegovim “idiotom”), a na drugoj je jesenja žuta staza bez Jovana, nikoga nema.

    Predestinacija teksta “Ja” objavljena u “Reči nedelje” u Ninu, dana kada ga više nije bilo, kada nije bilo njegovog ja, a staza i svet postoje. Gledam na Guglu fotografije Jovanove i svih onih koji bi trebalo da tvore kontekst ili milje ljudi u nekoj aberaciji sa njim kakav bi to skup bio, ili jedan gotovo beskrajan niz mnogo širi od onog koji je obuhvatio u ” svim njegovim savremenicima”.

    Četrdeset i deveti Bitef “U spomen Jovanu Ćirilovu”. U dugom “ratu” za postojanje teze, ili teme Bitefa, te i sinteze (uvek je ovaj obavezujući i intelektualno odgovoran napor izazivao mnogostruke diskusije u samoj organizaciji Bitefa zbog uvida u našu “dogovorenu javnost” kojoj se time pruža mogućnost da procenjuje koliko repertoar Bitefa ispunjava njegov podnaslov, lakše je pustiti “da cveta hiljadu cvetova” ili da se “ostavlja sloboda” svakome da misli šta hoće o kako hoće), svi podnaslovi Bitefa ove godine sublimirani su “U spomen Jovanu Ćirilovu”. Sada pokušavam da na jednom mestu pronađem podnaslove, ali toga nema, na jednom mestu, morala bih da otvorim sve kataloge Bitefa, a nema Jovana – 063 232235, uvek u ovakvim časovima, on će znati. Ne kao uspomenu. Većkao saznanje, kao činjenicu, kao iskustvo. Jelena Kovačevićće mi pomoći da ilustrujem temu o postojanju teme, teze i sinteze, ili o njenom odsustvu, zbog pritiska popularnosti agnostike, ili ne-želje da se obavezujuće apstrahuje, zbog eskapizma, zbog straha da se imenuje celina. Ukratko, celina nosi opasnost rizika, a šta je drugo Bitef, Beogradski festival novih pozorišnih tendencija, ako nije rizik i ako nije celina. Te oscilacije u imenovanju istovremeno veoma jasno pokazuju i politički i društveni trenutak, kao i estetski svetonazor, koji su tendencijom podnaslova jedinstveni. To jeste, nema “segmenata” kao načina odsustva iz jedinstva politike i estetike, ili, ako hoćete, podnaslovi su uvek filozofstvujući, a to nije omiljeno, to dovodi pozorište u vezu sa kontekstom u kome se stvara, a time i sa kritičnošću, i sa rizikom. Evo šta kaže Kovačevićeva, četvrti Bitef “Klasika sedamdesetih”, peti Bitef “Slobodne forme”, šesti “Reditelji nove stvarnosti”, sedmi nema podnaslova, deveti je “Između mita i stvarnosti”, deseti je bio “Teatar nacija”, a osamnaesti osamdeset i četvrte, kako drugačije do “1984” (Orvel). Postojanje podnaslova je Jovanova pobeda nad relativizacijom.

    Kada podnaslova nije bivalo, značilo je da je Jovan “izgubio bitku, ali ne i rat”.

    Ovaj Bitef je “u spomen na Jovana Ćirilova”, dakle nema relativizacije, i samo postojanje podnaslova je Jovanova vrednost, sećanje na napor ka celini je ćirilovljevski, sintetički. U tom kontekstu moguće ga je razumeti ne kao sentimentalan, većuvažavajući. Recimo onda da se plavetnilo Jovanovih očiju na fotografiji, ili na posteru da razumeti i kao pogled na budućnost, na plavi univerzum pred kojim ova civilizacija staje, prestaje smrću dečaka koga je izbacilo more (Aylan Kurdi), i, istovremeno, rušenjem spomenika u Palmiri. Pred dva kraka istog poraza. Jovan Ćirilov uvek je hteo da ide dalje, u sklad, a ne u razor, u konstituciju, a ne u destrukciju, u prevazilaženje, a ne u razmimoilaženje, u pozitiv, a ne u negativ, u pokret, a ne u zastoj, u spas, a ne u propast. Nije bilo lako raditi i živeti sa ovakvim osobinama. Sa jedne strane mogle su se razumeti kao kompromis, a sa druge kao nedostatak kritičnosti. Jovan je sam, na svaki način, odabrao da bude objekt kritičnosti, i to je uvek doživljavao kao otvaranje dijaloga, ili kao doprinos opštem dobru, ma koliko mu ponekad i nije bilo prijatno. Koliko smo pisama, u ona vremena, debelih koverata sa raznim pogrdnim crtežima sakrili, da ne bi poslužili opterećenju Bitefa kao jedne odvećprestupničke dogodovštine, ekskluzivne i odnarođene, nedovoljno porodične, društveno provokativne, eksperimentalne, ekskluzivne, “belosvetske”. Moj prvi susret sa Bitefom godine 1967. bio je na pjaceti ispred Ateljea 212 na koju je izletala publika sa predstave Living teatra, “Raj sada” vičući “Oni nas pljuju”.

    Gledam sada u ukoričene biltene Bitefa sedamdesetih i osamdesetih, Jovan je insistirao da ih ukoričim u koričarnici preko puta Ateljea 212, tamo sada prodaju brushaltere, “čuvaj to, to je istorija”, obaveza mi je bila da odmah po dolasku pozorišta, predstave, grupe, trupe (“Kada budet vaši trupi prišli k nama?”, govorila je Mira Trailovićsovjetskim kulturnim autoritetima na šta bi Borislav MihajlovićMihiz rekao “Miro, ako maršal Grečko umaršira u Beograd znaću da ste ih vi pozvali”), odmah napravim intervju sa autorima, a da nakon predstava i razgovora sve bude kako valja preneseno u Biltenima.

    Tačno je to, svi smo mi samo jedan arhiv i to je sve, Ćirilov ne samo da je unapred napisao posmrtnu kolumnu “Ja”, većje prethodno i sebe, svoje sopstvo arhivirao uz pomoćBranke Prpe u Arhivu grada Beograda. Verovatno je zato i mogao da napise “Ja”.

    U jugoslovenska vremena Bitefa on je trajao gotovo mesec dana, bilo je i dvadesetak predstava, tako da smo u ranim jutarnjim časovima prekrižavali u protekli dan u kojem su se sva čudesa događala. A onda sutradan, sve iz početka. Ako se za nekoga moglo reći da je bio neumoran, onda je to bio Jovan. Mihiz je uvek pitao “Kako uspeš da prvi čin jedne predstave gledaš u jednom gradu, i da stigneš na drugi čin u drugom”. Jednom sam sa Jovanom bila u Avinjonu, na festivalu, bilo je to one godine kada je Antoan Vitez postavio četiri puta po četiri sata Molijera, sve je gledao, a u međuvremenu još po jednu predstavu, morali smo tako, zbog predstave da izađemo sa filma “Molijer” Arijane Mnuškine, ako mislite da u begu nismo baš na nju natrčali varate se, u velikoj ljubičastoj haljini viknula je “Jovane!”, isto kao što je i Mira znala da vikne, na svaki trenutak Jovanove odsutnosti. Stajali smo oboje nad Mirinom belom samrtničkoj posteljom, gledala sam u ručni sat koji je bio zakopčan do kraja (Mihiz je uvek govorio “Gospođo, taj fini sat vam je na poslednjoj rupici”), Jovan je krenuo ka vratima odeljenja na VMA, a Mira je rekla “Jovane, opet ćeš me ostaviti”.

    Niko nikoga nije ostavio i ako bi se pažljivije pratila istorija, i paralelna istorija posle rastanaka, dali bi se videti kontinuiteti nezaboravnih trenutaka, pa i ogromne empatije pune kontroverzi. Da nije bilo Mire i Jovana, ne bi bilo ni CZKD-a, ni Jovanovih režija “Nedozvanih” (2004., Momčilo Nastasijević), ni “Izleta u Rusiju” (2012, Miroslav Krleža). Ne bi bilo ni izložbe “Sve što smo zaboravili i ovaj telefon – Mira Trailović” (2010), CZKD-a na Bitefu – “Proces” Sonje Vukićević, i “Košmar letnje noći”, “Bordel ratnika” Ane Miljanić, “Smrt Uroša Petago” Mire Erceg, i ove godine “Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov počni komad” Zlatka Pakovića.

    I Žarko Lauševiću žiriju ovogodišnjeg Bitefa, Jovan je odlazio na suđenja u Podgoricu i kao savestan upravnik (JDP), a i zato što ga se Žarkova sudbina duboko ticala.

    A napravićemo i izložbu fotografija Jovana Ćirilova “Ja i moj idiot”. Sve iz početka.

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak