SR / EN
  • aktuelno
    14.06.16.
    Rekvijem za 705 ubijenih Albanaca
    kvadratna ognjen

    Ime filma preuzima naziv tajne akcije Službe bezbednosti “Dubina 2″, iz aprila 1999. godine, koju je potpisao “Predsednik” * Bio je tu i ranac jedne devojčice, verovatno sedmogodišnje, a u njemu sveska Unicefa i kutija sa bojicama… u svesci jedan crtež – kućica i cvet

    Godinama već mladi filmski reditelj Ognjen Glavonić pokušava da nađe producenta i finansijska sredstava za igrani film o zločinima koje je država Srbija krajem devedesetih godina počinila na Kosovu, tada delu sopstvene teritorije, dakle, o zločinima ove države nad sopstvenim građanima i građankama koji su bili albanske nacionalnosti.

    Taj film govorio bi… govoriće o onim hladnjačama koje su prevozile leševe ubijenih civila, među kojima ima i dece, žena i staraca, sa Kosova u Batajnicu da tu, na području Beograda, budu tajno zakopani.

    Ovaj projekat igranog filma nadležne nacionalne institucije kulture uporno odbijaju da podrže. Kome je, dakle, ovo potrebno?

    U međuvremenu, Glavonić je režirao dokumentarni film “Dubina 2″, o istom predmetu, o državnom zločinu. Taj dokumentarac premijerno je prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a u Beogradu, evo, pre nekoliko dana, na Beldocsu.

    Pođimo od naslova! Ime filma preuzima naziv tajne akcije Službe bezbednosti “Dubina 2″, iz aprila 1999. godine, koju je potpisao “Predsednik”. Taj potpis predočen je u filmu. U naredbi se navodi: “nema leševa – nema zločina”.

    Film počinje sa slučajem isplivale hladnjače u Dunavu, kod Tekije. Na toj hladnjači stajao je natpis: “PIK Progres, Eksportna klanica Prizren”. Kada su je izvukli iz Dunava i utvrdili da se u njoj nalaze ljudska tela, lokalni policajci su dobili naređenje da leševe prebace u drugi kamion, ali u najvećoj tajnosti. Oni koji su ih odatle dalje prevozili imali su nalog da “tovar” prevezu u Batajnicu. Tu, na terenu policijskog kampa, čekali su pak drugi sa zadatkom da leševe ukopaju bez obeležja i odjeka. Glavešine izaslanici koji su obilazili “radove na terenu” poručivali su uključenima u akciju čišćenja “Dubina 2″: “Nemoj da te proguta mrak, ako o ovome pisneš”, “Otići će ti glava, ako o ovome samo…”

    Vodeći nas slikom na sva mesta kuda se protezao ovaj zločin, od Suve Reke i od Prištine do Kladova i Tekije, zatim do Batajnice, Glavonić je pustio da sve govore samo glasovi desetoro svedoka, učesnika i žrtava. Tu je i glas onog koji je naredio da se hladnjača izvuče iz Dunava, i ne sluteći šta će u njoj zateći, i glas vozača hladnjače od Tekije do Batajnice, i glas onog koji je na Kosovu učestvovao u pomenutom zločinu policije, i glas vozača koji je vozio onaj kamion koji je završio u Dunavu, i glas onog koji je ekshumirao leševe, i, među ovim glasovima, glas Albanke koja je preživela pokolj. Preživela je masakr u piceriji u Suvoj Reci, u koju su policajci bacili jednu pa za njom i drugu bombu da bi zatim rafalno pucali na sve što se miče, na žene, decu i starce koji su preživeli te dve eksplozije. Preživela je ova žena i onaj trenutak kad su otkrili da je živa pa su i tada nekoliko puta u nju pucali, preživela je potom i smrt svog sina kojeg su, do njenog tela, upucali kad su otkrili da je živ, preživela je i smrt dve svoje kćeri, i smrt muža, preživela je i iskočila iz kamiona koji je vozio onaj čovek koji takođe govori, i, evo je gde dolazi iz mrtvih da nam svedoči istinu!

    To svedočenje istine jeste film Ognjena Glavonića, taj rekvijem za 705 albanskih žrtava terora srpske policije. Puna imena svih govornika, ne računajući zaštićene svedoke koji su pod šifrom, ispisana su na odjavnoj špici filma.

    “Broj leševa smo računali prema broju glava, a sad da li su svi delovi tela bili u kompletu, to još nije utvrđeno.” Tako govori Bole, koji je naredio da se hladnjača iščupa iz Dunava. Izbrojali su u njoj 53 cela tela, i tri glave! Bio je tu i ranac jedne devojčice, verovatno sedmogodišnje, a u njemu sveska Unicefa i kutija sa bojicama… u svesci jedan crtež – kućica i cvet.

    Marko, koji je vršio obdukciju i identifikaciju leševa putem DNK analize, u periodu Vlade Zorana Đinđića, 2001. i 2002. godine, kako bi bili poslati svojim rođacima na Kosovo, utvrdio je ukupan broj od 705 ubijenih. Među odraslim muškarcima puno je dece i žena i staraca. Svi su sa Kosova i svi su albanske nacionalnosti, muslimani ili pravoslavni.

    Deset glasova govori, a zajedničke su im reči žrtva, ministar, general! Učesnici napominju da su im uvek stavljali do znanja da rade “u interesu države”. Do danas, kako kaže jedan od glasova, sve je ostalo bez krivičnog postupka, i, kako veli, pod zavetom ćutanja.

    Glavonić film završava posmrtnom izložbom stvari žrtava, sve sa dečjim crtežom, cipelicama… kao što je Tarkovski svoju fresku o Rubljovu završio izložbom njegovih radova. Ovo je, dakle, naš srednji vek na kraju dvadesetog veka. Da li ćemo doživeti novu epohu? Možda. Jedan od znakova tog nadolaska jeste film-dokument, freska Ognjena Glavonića, “Dubina 2″, opelo žrtvama režima Slobodana Miloševića – režima koji poput hidre preživljava do dana današnjeg.

     

    Preuzeto sa: Danas online. 

    Podelite ovaj članak