SR / EN
  • aktuelno
    16.01.15.
    Šlaufi i „beli slonovi“
    img_1376a

    Zašto se članovi građanske inicijative „Ne davimo Beograd“ protive „investitorskom urbanizimu“ u slučaju „Beograda na vodi“ 

    Nadica Perović: Ovde imamo problem što građani nisu uopšte uključeni u donošenje odluka i imamo lažiranu predstavu demokratije Milica Leković: Građanima strmoglavo opada moć odlučivanja o budućnosti Beograda

    Projekat „Beograd na vodi“ je reprezent modela koji se ponavlja širom celog sveta. To je model velikih projekata, zovu se i „beli slonovi“.  Takvi projekti su preskupi za privredu države u kojoj se izvode, a isplativi za privatne investitore, u velikom broju slučajeva probijaju budžete i rokove, podložni su manipulacijama i mahinacijama u političkim krugovima. U svakom slučaju, ako se i izvedu, loši su za lokalnu zajednicu a isplativi za malu grupu privatnih ulagača. Ne verujem da bi Beograd bio izuzetak – priča Sara Dević, studentkinja Arhitektonskog fakulteta, članica Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“.

    Stotinak aktivista te organizacije pokušalo je pred kraj prošle godine da prekine javnu sednicu o prostornom planu koji se odnosi na projekat „Beograd na vodi“ u Gradskoj upravi Beograda, zahtevajući da se nacrt tog plana poništi i vrati u proceduru izrade. Oni su nosili šlaufe, lopte na naduvavanje, pevajući pesmu „Beograde, Beograde“ Đorđa Marjanovića i bukom ometali održavanje sednice Nekoliko dana pre toga, u salu gde se održavala sednica Skupštine grada Beograda upali su sa transparentom „Stop investitorskom urbanizmu“, odakle ih je izbacila policija. Ovih dana oni nameravaju da organizuju protest ispred restorana „Štrafta“ na savskom šetalištu, koji je prvobitno predstavljen kao štand za prezentaciju projekta „Beograd na vodi“.

    Ova građanska inicijativa se bori, kako kažu njeni aktivisti, da se grad ne planira isključivo „odozgo“, da uključi širu javnost u intenzivnu diskusiju o javnom prostoru i da podseti građane na aktivnu ulogu koja im pripada u oblikovanju grada. Jer grad je, kako kažu, kolektivni poduhvat.

    Studentkinja arhitekture Nadica Perović ističe za Danas da je jedan od glavnih ciljeva i želja svih njih da se aktivira prostor oko reka Beograda i da grad konačno siđe na svoje obale.

    -Ali ne na ovakav način. Ovde imamo problem što građani nisu uopšte uključeni u donošenje odluka i imamo lažiranu predstavu demokratije sa nazovi javnim uvidima i sa mogućnošću slanja primedbi gde od nekoliko hiljada primedbi nijedna nije prihvaćena niti adekvatno argumentovana zašto nije prihvaćena. Da ne govorimo da je problem ceo projekat koji je od samog početka pogrešan i besmislen na više nivoa. Po svemu je netransparentan, izmenjeni su zakoni, postoji niz ekonomskih, pravnih i arhitektonskih nepismenosti. Uopšte se ne obraća pažnja na pitanje šta mi Beograđani dobijamo, mi kao građani gubimo pravo na svoj prostor. Mi, Beograđani, ne dobijamo ništa. Od nas se očekuje da ćutimo i da se divimo renderima i maketi, a što bi trebalo da predstavlja sam vrh piramide koncepta nekog projekta, a ne bazu. Imajući u vidu šta se dešava i sa ostalim međunarodnim projektima i sporazumima poput Južnog toka, mi uopšte nismo pripremljeni za penale, nemamo nikakvu garanciju ili neki rezervni plan. Nažalost, sve su veći izgledi da će se ovaj scenario završiti tako što ćemo kolektivno još jednom morati da ispaštamo i otplaćujemo greške jednoga čoveka, i da ćemo zapravo investitori biti mi, sami građani – kaže Nadica Perović.

    Njena koleginica Tanja Ivanović objašnjava da je projekat „Beograd na vodi“ napravljen prema željama investitora a ne prema potrebama grada.

    -Beogradu treba vizija u čijem promišljanju će učestvovati i građani i stručnjaci i koja će biti potpuno transparentna u svim svojim fazama. Beogradu trebaju prostori koji će omogućiti kulturni razvoj zajednice, koji će otvoriti poglede prema vodi i učiniti je dostupnijom. Beogradu trebaju mesta koja pružaju osećaj pripadnosti. Beogradu ne treba zid od zgrada na obali reke. Beogradu ne trebaju hoteli, poslovne zgrade i luksuzno stanovanje u istorijskom centru grada – objašnjava Tanja Ivanović.

    Marko Macura, inženjer arhitekture, kaže da grad jeste zajedničko dobro i podrazumeva čitav spektar potreba – u njegovom planiranju i razvoju mora se delovati inkluzivno, moraju se uključiti interesi najšire zajednice a nosioci javnih funkcija moraju pronaći načine za to. Oni su tu samo zbog toga.

    -Mi ovde i opet gledamo u jedan ignorantski, politizovano-ekonomski rašomon koji privatizuje javni interes a odgovornost kolektivizuje i prenosi na sve nas. Takvim pristupom, u agoniji ekonomske krize i godinama rekordnih budžetskih deficita, stvara se opasna društvena nestabilnost na koju se mora reagovati. Kako je tema projekta centar Beograda, prepoznajem dobar trenutak i šansu da zajednica počne bolje da shvata značaj učestvovanja i spreči novu Luku ili slične špekulacije, te definiše nove modele za transparentniji rad. Nisam naivan da verujem da će se od projekta odustati ali sam siguran da će se stvoriti jedan kvalitetan front u ovom zapuštenom društvu – kaže Macura.

    Dobrica Veselinović, član kolektiva „Ministarstvo prostora“, koji su već učestvovali u akciji zauzimanja bioskopa Zvezda, ističe da je „Beograd na vodi“, iako ima proklamovani nacionalni interes, u suprotnosti sa javnim interesom jer nudi loša rešenja.

    -Ta rešenja pogoduju privatnom investitoru, kome se ustupa i priprema najvredniji deo Beograda bez ikakvih garancija i ugovora, te već sada možemo biti sigurni da će rizik biti javni, a profit privatni. Sa druge strane, ovaj projekat nosi velike rizike, pa je prilika da se zapitamo da li želimo da nam se ponovi još jedan Južni tok – kaže Veselinović.

    Arhitektonska inženjerka Milica Leković ističe da u ovom megaprojektu vidi glavne odlike neoliberalnih urbanih politika – izlazak javnog sektora na tržište nekretnina i prepuštanje unapređivanja devastiranih zona i kreiranja urbanih strategija privatnom sektoru.

    -Samo jedan od ishoda je da, dok se gradske vlasti zadužuju da poploče put investitorima a gradski urbanisti iz petnih žila trude da prenesu privatne interese u prostor, građanima strmoglavo opada moć odlučivanja o budućnosti Beograda. Naime, bez obzira što je našoj javnosti predstavljen još 2012, mi o ovom projektu i dalje ne znamo ništa – o njemu se diskutuje iza zatvorenih vrata a građani se informišu isključivo kroz skupe reklamne kampanje – bilborde, zastavice, televizijske emisije. Čak su i čitave zgrade podređene promociji. U ovoj virtuelnoj hiperrealnosti nema mesta za surovu društvenu i ekonomsku realnost – ističe Milica Leković.

    Kula kao zaveštanje

    Na okruglom stolu koji je Inicijativa „Ne davimo Beograd“ organizovala u oktobru u Centru za kulturnu dekontaminaciju, ekonomista Goran Milićević je javno pozvao srpske vlasti i arapske investitore „da nađu u bilo kojem milionskom gradu u Evropi – u centru grada – šoping mol bilo kojih dimenzija, pogotovo najvećih i kulu od 200 metara“.

    -Imate izuzetak – na Monparnasu gde, kada su izgradili toranj od 52 sprata i shvatili na šta to liči, napravili su Defans i sve visoke zgrade su sada tamo – pa ko voli neka izvoli. Ja za drugi primer ne znam. Iz perspektive gospodina Anbara to je drugačije – u pustinjskom gradu vi bez šoping mola nemate trgovinu, tamo nemate trgovačke ulice na 40 stepeni, tamo se kupuje uveče a ne preko dana. Klimatizovan prostor je preduslov trgovine i s njegovog aspekta je u redu – imamo šoping mol, imamo odličnu lokaciju. On ne može da shvati problem iz naše vizure. Može da ga shvati eventualno Vučić, ali on nema nameru – rekao je Milićević.

     Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak