SR / EN
  • aktuelno
    08.01.17.
    Smrt na Kosovu polju
    smrt-na-kosovu-polju

    Avgusta trideset i petog u bašti CZKD, Ivan Čolović je svojim prijateljima i čitaocima podario svoju knjigu Smrt na Kosovu polju, u izdanju biblioteke Dvadesti vek, čiji je on i urednik.

    Biblioteke koja najistrajnije, čak najstrasvenije, učestvuje u razumevanju sveta „u koji smo bačeni“.

    Od tada su protekla gusta zbivanja u kojima je mudrost da se „niti žuri, niti okleva“. Smert na Kosovu polju zadivljujući je poduhvat, knjiga koja stavlja stvari na mesto, razgrće slojeve zabluda. Komplikovana po svom istraživanju, obimu građe, i sve to da bi bilo jasno da jedinstveni, konstantni mit o Kosovu ne postoji i da ga epohe, politički sistemi i državnosti tumače u svrhi svog legitimisanja i traženja uporišta za svoju stvarnost u istoriji i mitu, počev od knjeginje Milice.

    “U Danilovom Slovu i drugim crkvenim tekstovima napisanim radi uspostavljanja i liturgijskog proslavljanja Lazarevog svetiteljskog kulta najveća pažnja posvećena je kneževom učešću i smrti u Kosovskoj bici. Po svemu sudeći, patrijarh i njegovi sledbenici u ovom poslu procenili su da je Lazareva pogibija u bici protiv mnogoljudne vojske bezbožnika Amorata događaj na kome se može solidno utemeljiti knežev svetački lik. Medijevalisti koji su pisali o ovoj temi, ističu da je u kultnim spisima Lazar predstavljen kao martirska vrsta sveca, kao novi sveti mučenik, kao vladar koji gine žrtvujući se za Hrista“.

    „Veliki doprinos naroda kao svetinje za koju se žrtvuju kosovski junaci, odnosno interpretaciji kosovske teme u nacionalno-romantičarskom ključu dao je crnogorski knez i vladika Petar Petrović NJegoš, pre svega svojim dramskim spevom Gorski vjenac (1847). I pre njega crnogorski vladari su se interesovali za Kosovsku bitku, tumačeći je kao važan događaj za istoriju Crne Gore, na koju su se pozivali da bi dali istorijsko opravdanje nekim svojim političkim potezima i planovima… U ovom spevu, a i svojim drugim delima, zbirkama pesam i spevovima, NJegoš je borbu za potpuno oslobođenje Crne Gore od Turaka – koja se prema njegovom prikazu intenzivira krajem 17. veka – ptredstavio kao deo borbe za nezavisnost srpskog naroda koja će u Srbiji 1804. dovesti do izbijanja Prvog srpskog ustanka. Da bi to naglasio Gorski vjenac je posvetio vođi toga ustanka topovskom heroju Karađorđju prahu oca Srbije”.

    Međutim, majstor Čolović tek razigrava svoje tumačenje političke upotrebe u stvaranju sekularnog mita i to polovinom 19. veka, te navodi Iliju Garašanina iz Načertanija 1844 – Srpska država, piše ovde Garašanin, “koja je več srećno počela, no kojja se rasprostreti i ojačati mora ima osnov i temelj tvrdi u carstvu srpskom u 13. i 14. stoletija u bogatoj i slavnoj srpskoj istoriji…”

    U poglavlje Kosovski mit u verziji Nikole Psašića, Ćolović odmah kaže, kao i na početku svakog poglavlja pojedinih istoriskih razdoblja i interpretacija Kosovskog mita u skladu sa političkim interesima, odmah hrabro definiše njihovu prirodu da bi sledilo argumetovano i bogato obrazloženje. „U drugoj polovini 19. veka svaka evokacija Kosovske bitke se koristi u propagandnom radu srpskih književnih i prosvetnih udruženja i državnih institucija koje zajedno rade na jačanju i teritorijalnom širenju nacionalne države, predstavljajući to kao obnovu srednjevekovnog srpskog carstva”.

    Posebno je u Čolovićevoj knjizi uzbidljiva i dalekosežna analiza istorije spektakla građenih na Kosovskom mitu. Od sahrane Lazara u Kragujevcu, prenosa kostiju koje svetle iz Prištine, i doček Lazarevih ostataka u režiji kneginje Milice, crkve i dostojanstvenika; kako kaže Čolović – “Milorad Ekmečić slrenuo pažnju na značaj koji su u Evropi druge polovine 19. veka dobile velike nacionalne svetkovine na otvorenom, nacionalni festivali, i na promene u proslavi Vidovdana do kojih je došlo pod njihovim utucajem. “Nacionalni festivali, navodi Čolović Ekmečića, bili su institucija koja je prerasla istoriju elitnog tipa nacionalizma, pa njihova pojava i rast predstavlja i najbolje merilo dokle je stiglo odlaganje nacionalne svesti uopšte“.

    I eto nas na Kosovu polju, na Vidovdan 1989.

    No, predhodno u knjizi Smrt na Kosovu polju, kod Čolovića ima sve što niste znali, a niste imali koga da pitate, kao i ono što ste znali, ali ne onoliko koliko Čolović, i ne tako razloženo i obrazloženo. I Prvu Jugoslaviju i njen odnos prtema smrti na Kosovu polju (sa posebno simbolikom sudbine Meštrovićevog Hrama), poglavlje Vidovdan Jugoslavije 1918-1941. Odmah na početku Čolović kaže: “U slavljeničkom raspoloženju koje posle završetka Prvog svetskog rata vlada u novoj državi nastaloj kao tekovina tog rata, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, učvršćuje se kult kralja Petra i njegovog naslednika Aleksandra i u tu svrhu se opet koristi njihovo povezivanje sa kosovskim junacima“.

    „Jedan od ciljeva proslava 1930-ih godina bio je da se pokaže snaga jugoslovenske vojske. NJene jedinice nisu samo ispaljivale počasne plotune na šta se svodila uloga, na šta se svodila vojska kraljevine Srbije u proslavi petstote godine Kosovske bitke, nego su sada aktivno učestvovale u manje-više svim tačkama programna obeležavanja ovoga praznika“.

    U godini smo 1941, i Čolović piše o tekstu Milana Nedića u Poslanici srpskoj omladIni, u kome ovaj, govori kakao je poraz u aprilskom ratu „jugoslovenska sramota, a ne srpska, i da se srpska omladina ima ugledati na svoje velike pretke. Ako neka zabludela omladinska duša ipak skrene s ovog slavnog puta, čeka je predačla kletva Ko sa njega skrene, otpadnik je izdajnik svog naroda.“ Ćolović kaže: „Ova osuda narodnih izdajnika, koju izriče predsednik jedne kvislinške vlade danas se može shvatiti kao primer Nedićevog besramnog cinizma, ili kao dokaz njegovog političkog slepila, ili – sa malo više dobre volje kao svedočenje da ovom saradniku okupatora savest nije bila mirna“.

    Hajde da kažemo da anlizu interpretacije Smrti na Kosovu polju, i njenu politizaciju u socijalističkoj Jugoslaviji simbolizuje odlomak u Čolovićeoj knjizi koji govori o narudžbini Izvršnog veća Srbije Petru Lubardi, 1953, da svojom slikom Kosovski boj ukrasi svečanu salu u svom sedištu i da se „na taj način komunistička vlast u Srbiji pokaže kao poštovalac kosovske tradicije – umetnik je znao da se od njega ne očekuje ni realizam, ni socrealizam, odnosno da njegov prikaz slavnog boja ni sadržajem, ni formom ne mora da nudi neku propagandnu političku poruku“. I o odlomku Folklorna teaorija o tiranoubistvu, analiza Dedijerovog Sarajeva 1914, žive slike o Kosovskom boju, Mlada Bosna, pesme iz Vukove zbirke, NJegoševi stihovi, Dedijerova nastojanja da ideju tiranoubistva predstavi kao najaču upravo u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i Lici, u odnosu na Čitavu Evropu 20. veka, govori Čolović. I još mnogo toga kaže.

    Ivan Čolović će ponovo 1998. objavitiiti knjigu Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst, a njeno 4. izdanje 2007, u Smrti na Kosovu polju on govori o strahotnoj reakciji i odbacivanju te knjige, iz kruga nacionalističkih i antikomunističkih krugova, i tumačenja ove knjige kao režimske, u vreme njenog objavljivanja 1976, nakon pada liberala.

    I evo nas na Gazimestanu 1989. Naterao me Čolović da ponovo saslušam govor Slobodana Miloševića, i da gledam skup, narod. Čolović se ne bavi prvi put ovom više nego temom. I u tome je sve opipljiviji i analitičniji. Imam samo da dodam, a drugo mi je sve blisko, šperovsku inscenaciju, jugoslovensku trobojku sa zvezdom, himnu Hej Sloveni i pesmu koja prodire iz okupljenog naroda (pet stotina autobusa, kaže komentator) – Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala. Poglavlja Milošević kao kosovski junak i Od Gazimestana do Srebrenice, i podnaslovi Vidovdanski sabor 1992, Vlast to radi mnogo bolje, Hoćemo Arkana, Carstvo Kosovskog duha, Obilić u Srebrenici, Narod je heroj. “Cela jedna strana Politike bila je ispunjena izveštajima o vidovdanskim svečanostima 2000. koji pokazuju da su organizatori, lokalni funkcioner po pravilu iz redova Socijalističke partije, dobili instrukcije da naprave program sa naglaskom na obnovu i prosperitet zemlje“ (Smrt na Kosovu poolju).

    Albanske verzije – Ismail Kadare tvrdiće sve obrnuto od srpskih varijanti interperatcija mita o Kosovu. Negde se i poklapaju. U samobitnosti nacija – Dobrica Ćosić i Kadare. I potpuno razdvaj. Jedan na jednu, drugi na drugu, isključivu, stranu.

    U predhodnim poglavljima Čolović govori i o adaptaciji mita u Kosovu i samom vremenu bitke, sa bosanske, hrvatske, i svake druge strane. Izvesno je da je bitke bilo 1389. i da su dva vladara poginula.

    Nije kraj. Od Gazimestana do Andrić grada i podnaslovi Drugi Miloševićev Vidovdan, Između kosovskog i evropskog opredelenja, Novi argumenti odbrane, Kosovo se seli u Bosnu i zaključak – Budućnost kosovskog mita.

    Prenesoh Smrt na Kosovu polju od leta do Božića, knjiga bi se možda mogla zvati i Smrt i vaskrs na Kosovu polju (Čolović)”. U postčinjeničnom svetu Smrt na Kosovu polju važna je knjiga, da važnija ne može biti. Da vidimo šta je spinovanje. I to u kontekstu migracije i imigracije naroda.

    Preuzeto sa Danas online

    Podelite ovaj članak