SR / EN
  • aktuelno
    26.09.16.
    Šta će sa nama biti
    hamlet-48

    Šta će sa nama biti, pitanje je koje ostaje posle kraja predstave “Hamlet” u JDP, Šekspira u adaptaciji Gorana Stefanovskog u režiji Aleksandra Popovskog, “Hamleta” Aleksandra Popovskog i Gorana Stefanovskog i JDP u ovom trenutku – danas.

    “Biti ili ne biti” individualno je pitanje, i zato ga izgovara Glumac, umetničko pitanje, ontološko pitanje, a kako Stefanovski i Popovski “Hamleta” sa pravom vidi kao političku dramu, ili dramu jednoga društva, kako je čin namirenja pravde, ili osveta, pitanje celokupne zajednice i svih nas, onda ono što ostaje, sve drugo što ostaje (“ostalo je ćutanje”), nije ono što nakon smrti ostaje, već sve osim ili pored te smrti što ostaje.

    Dakle, šta će sa nama biti. Nema Horacija u ovom “Hamletu” koji će da svedoči o onome što je bilo, jednom da pripoveda šta se “desilo”, nema naprosto “zajednice sećanja” kao jednog od instrumenata promene stvarnosti, već je pitanje akcije u stvarnosti, sve je samo sada, to što je bilo ponavlja se, i Hamlet čita “Hamleta”, i “reči, reči” su izgovorene mnogo puta, i mnogo puta je pokušavano da se stvarnost promeni, da se ona prozove kako bi se k sebi dozvalo, ali pravda nije namirena, ona je uporno izmicala, i svaki put gorčina je postajala sve većom, i taložila se nesposobnost da se donese odluka, i da se dela. U “Hamletu” Popovskog ne radi se o borbi za istoriju, niti o istorijskoj distanci, već je sve što je u pitanju u stvarnosti, sada, i nikada više tako kao što je nekoć bilo, u ponavljanju, ili “rđavoj beskonačnosti”. Jeste, na kraju predstave Hamlet će “uzeti pravdu u svoje ruke”, pucnjem će se osvetiti, izvršiti nalog oca svoga, jer “nešto trulo u državi Danskoj” doživljava kao vlastito pitanje.

    Ono što manjka je Fortinbras, jer je stanje “Hamleta” Dukovskog, ratno je stanje, i razne se vojske i paravojske muvaju, i službe operišu, i poraz i razdor su tu, a kada do toga dođe, onda dolazi onaj koji ima rešenje, koji ratuje za prazan prostor u kome će se “implementirati”i “instalirati”, ako se prostor ne ispunjava pravdom, zakonomernošću i autorstvom, onda će biti predat onome ko ume da kontroliše, da vlada i da odlučuje. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu ovim “Hamletom” obavlja se “preki nalog duha vremena” ovog, i da je, otvarajući pitanja, kumulirana od “Hamleta” Šekspirovog od režije Gorčina Stojanovića devedeset i druge, pa onda “Hamleta” Dušana Jovanovića dve hiljade i pete, sa deridijanskim i ljudskopravaškim pogledom na pitanje osvete, do trostrukog pokušaja i trostrukog odustajanja (revolver, kako je teško imati revolver u rukama, u ruci, niz telo, gde je, šta sa njim, kako, sme li se to i zašto i kako iz zbog čega i vredi li odličan Nebojša Glogovac i sa revolverom i bez njega, sa svojom ličnošću, ulogama, biografijom…) Jer opet, odlučiti i učiniti dve su stvari, i možda su najveći istorijski zlikovci počinili čudovišna dela, ali su imali kapacitet sposobnosti donošenja odluka, i to je pitanje za levicu, za sadašnje disanje Evrope i njene zajednice, i za budućnost koja se, po svemu sudeći, kreće udesno. Ne liči sve ovo što živimo na devedesete (ovdašnje iskustvo ili “zajednica sećanja”), već na tridesete.

    Smrt smrti, pitanje je i šta će sa nama biti.

    Gorčin Stojanović je, čini mi se, imao dvadeset i pet godina kada je režirao “Hamleta” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ideja “je pala” kada je Jovan Ćirilov bio upravnik JDP. Godinu dana nakon što je u avionu iz Sarajeva (gde se dogovarao o “Pozorišnim iluzijama” sa Slobodanom Unkovskim) predložio Stojanoviću da režira Hamleta, a ovaj rekao da će odgovoriti za godinu dana, to je i učinio javno u jednoj televizijskoj emisiji sa Ćirilovom. Ključna rečenica u pozivu koja je opredelila Stojanovića je bila “dosta su to čiče režirale”, tako je devedeset i druge, u prisustvu rata, “izašao” “Hamlet” mladoga čoveka, a onda u ratu “Pozorišne iluzije” Unkovskog, bitan pomak u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i konceptualno i generacijski.

    Nakon rata i ratovanja Dušan Jovanović u svom “Hamletu” nastoji da se pomiri sa pomirenjem, i da pitanje osvete sagleda u kontekstu osnovnih ideja postmoderne, a demokratiju dovede do institucija i vlast institucijama, na temelju tolerancije, i “tajne veze” pojedinačnih i kolektivnih prava.

    Vreme je iščašeno iz zloba, proces je to izglobljavanja i proces odustajanja i ustupa, otpora i kompromisa, i koegzistencije sa zlom, kolaboracije, i zato smo na groblju odmah u ovom “Hamletu” i više puta prethodno, i sa sve više smrti, i sve više godina. Ofelija živa, sva od života (Jovana Stojiljković) “elan vital” (Bergson), nasuprot “rđave beskonačnosti”) odmah poludi i nema nade da će otići u manastir, Gertruda, majka, Kraljica, žena, bele puti, a u crnini koja samo prekriva putenost i dužnost istovremeno (odlična Jasna Đurić, jake su žene u ovom “Hamletu”), iščašenost iz zgloba preti lomom, lomom kičme, smrću, i te je odluka i čin istovremen, pucanj, pucanj u publiku, Hamlet puca u publiku, i tako ubija Klaudija, namirenje pravde, pa ako nije jeres (tolerancija) reći, i osvete, izvršenje očevog naloga, Hamlet biva sinom oca svoga. Osećaje odgovornosti jedne generacije koja je u zrelim godinama, i koja je mnogo puta na groblju bila, i neće to više ni moći, ni hteti. Sažima se iskustvo jednog pozorišta od devedesetih naovamo, reditelja Popovskog, adaptatora Stefanovskog i svojevremeno mladog reditelja “Hamleta” Gorčina Stojanovića u ulozi umetničkog direktora.

    Posebno su “obrađeni” “dobrovoljni dželati”, a to su Polonije mladi otac i pripravnik na dvoru i u vlasti (Goran Šušljik), te Rozenkranc i Gildestern (Miloš Samolov i Boris Milivojević) ne znaju da sviraju na fruli, ali bi da to čine nad Hamletom, slike i prilike svakolikog udvorištva, slike i prilike “odrađivanja posla” i pravdanja “argumentima sitne dječice”, što se završava izjavama kako su “samo izvršavali naređenja” i obavljali “svoje zadatke” unutar sistema borbe za vlast njihovih gazda. I oni su, izgleda, večiti nosioci malograđanstva sa potencijalom svakog zla, kolaboracije, uništavanja i uništenja, drugih i samih sebe.

    Na dva strane predstave, na dva njena kraja, između života i smrti, ili u razmeđu pozornice stoje i rade Grobar (Bojan Dimitrijević) i Duh Hamletovog oca (Vlasta Velisavljević), duh je glumac, a glumac je duh, i između njih i sa njima “biti ili ne biti”. Pozornica je otimanje od smrti “ogledalo života”, tu je Duh i Glumac i Grobar, a između njih preko čitave scene, baš rešene, jednostavno i jedinstveno i u kostimima koji kao da to nisu (NUMEN i Ivana Jonke, Marija Marković). Reči, reči, Šekspirove, projektuju se preko čitave scene, velika slova, i “Moram biti surov da bih dobar bio”.

    Hamlet koji čita “Hamleta”, muzika kojom je predstava natopljena (Kiril DŽajkovski), pokret ljubavi i mržnje, strasti (Ofelija/Hamlet, Klaudije/Hamlet/ Gertruda/Klaudije, Hamlet/Klaudije) koreografkinje Sonje Vukićević. I pucanj. U publiku. Moramo li biti surovi da bi dobri bili. Ili barem strogi, prema sebi.

    Posle predstave u širokom i ničim zagađenom prostoru (nema nikakvih dodatih andramolja i stvari, stvari, stvari, stvari) foajea JDP-a, učinilo mi se nekako lepo, i ne bez nepovratnog žaljenja, da gledam u fotografiju Jovana Ćirilova, iz jednog vremena, i iz sveta konačnosti od devedesetih do dana današnjeg. Čini mi se da je i ovaj “Hamlet” iz njegovog šinjela. A sa nama šta će biti.

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak