stav

Strahovlada

Autor: Peščanik
13.10.2016.

Promocija dvojezičnog izdanja knjige Vojina Dimitrijevića “Strahovlada: Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru” u CZKD-u, 8.10.2016. O knjizi govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Marko Milanović, Vesna Pešić i Dejan Ilić. Razgovor vodila Svetlana Lukić.

Vesna Rakić-Vodinelić: Vojin Dimitrijević je knjigu Strahovlada napisao još 1984. godine. Sve je, dakle, bilo odavno, vreme se to meri decenijama. Međutim, ono što se može u Strahovladi pročitati i danas je aktuelno. Najveći deo teksta ove knjige posvećen je uočavanju i analizi manipulativnih tehnika ideologije i vladavine, zapravo, posvećen je tehnikama i metodama terorisanja ljudi strahom. Vladavina strahom, sa stanovišta vlastodržaca, ima za cilj vladavinu straha. Dakle, jednim metodom se postiže taj isti cilj. I uspe li vlast da rasprostre tu vladavinu straha, to za posledicu ima nešto od onoga čemu svedočimo ovih meseci i godina, a to je za mene neobjašnjivo ćutanje većine, život u sivoj zoni u svakom mogućem pogledu, ne samo ekonomskom, u okolnostima siromaštva duha, tela, ljudskih kontakata, siromaštva ideja, u beznađu koje gotovo da ide do mrtvila.

Vojin je u ovoj knjizi vrlo jednostavnim rečima, shvatljivim svakome, opisao metode ponižavanja, pretnji; opisao je, naravno, povrede fundamentalnih ljudskih prava koje su posledica terora strahom. On, naravno, najviše govori o povredama prava na život. Pisao je, interesantno, i o dužničkom pritvoru – zanimljivo poglavlje – kao značajnom vidu državnog terora za koji smo mislili da je istorijski prošao. Međutim, suočavamo se sa time da nije. Iako ne možemo upotrebiti reč “pritvor”, ali možemo “egzistencijalnu pretnju”. Moglo bi se tvrditi da ovaj ogled Vojina Dimitrijevića postiže naročitu jasnoću i bistrinu u poglavlju koje se bavi posebnim zonama straha, a to je u obradi primera iracionalnog državnog terora koji je sam sebi svrha, dakle, primera u kojima je državni teror gotovo sve u jednoj društvenoj, državnoj organizaciji: i oblik, i način i sama svrha vladavine onoga ko teror emituje.

Primeri koje Vojin obrađuje su veoma živi. Živi su zato što nas podsećaju na ovdašnju i današnju – upotrebiću tu reč – strahovladu, koja ima tragikomični karakter. Verujem da Vojin ne bi olako prešao preko ovog mog epiteta “tragikomični”. On bi smatrao da to “komični” možda ublažava značaj onoga što se ovde dešava, ali nekako mi se čini da to ne možemo u ovoj prilici, u prilici strahovlade – zovimo je mekom, mentalnom, ekonomskom, pre nego fizičkom i neposrednom – ipak zaobići. Ja sam pronašla u Vojinovoj knjizi nekoliko minijatura koje su zapravo aforističke, nekoliko rečenica koje, meni makar, zvuče kao pravnički ili politički aforizmi, i pokušala sam, verovatno neupešno, za ovu priliku da ih uporedim sa nekim drugim rečenicama.

Na primer, kada je u pitanju javno i privatno, Vojin citira jednu osobu koja je izrekla sledeću misao: “Privatna ličnost je samo čovek koji spava”. To je, vidi se iz Vojinove fusnote, rekao Robert Laj, nacistički funkcioner. Ja ne znam zašto me to podseća na sledeće reči: “Protest nije ništa dugo do grupa ljudi ujedinjena u mržnji” – citat Nebojše Stefanovića, funkcionera SNS-a.

Primeri udvorištva koji prelaze u kompletni idiotizam (tako sam ja to nazvala): Vojin kaže u jednoj rečenici, to je zaista aforizam: “Nije dovoljno pljeskati, treba pljeskati fanatično”. Naravno, on to govori sa ironijom, ali mi svedočimo sledećem, citiram: “Divim se našem premijeru, i mentalno i fizički, i na svaki drugi način” – Zoran Babić, funkcioner SNS-a.

Izazivanje straha kao centralna Vojinova tema – ja bih to nazvala “izazivanje straha, ili slučaj ombudsmana”. Kaže Vojin: “Indicije na osnovu koijh se postaje sumnjiv jesu u stvari samo pretpostavke, pretpostavke o tome šta sumnjivi misli”. I kaže Vojin dalje: “Čovek može da strada samo zato što je sumnjiv. Pretpostavlja se da je kriv, a ne nevin”. A na to idu reči: “Afera pištolj – mračna tajna zaštitnika građana mora da se istraži do kraja”, vrišti sa prve strane Informera od nekog tamo aprila 2015. godine.

Šta kaže Vojin o svakodnevnom državnom teroru: “Istina gubi smisao, činjenice postaju privid. Odnosi uzročnosti su privremeni. Sve to određuje neko drugi. Sumnjajući u svoj razum, pa čak i u čula, čovek je ostavljen bez čvrstog uporišta i živi u svetu nepredvidljivosti”, kaže Vojin u ovom svom ogledu. A šta kažu naše novine? Šta kaže naša tragikomična strahovlada: “Prvi potpredsednik vlade, Aleksandar Vučić, izjavio je da je sa šeikom Muhamedom bin Zajedom dogovorio investiciju vredniu 3,1 milijardi dolara za projekat Beograd na vodi”, a onda: “Za finansiranje projekta Beograd na vodi kompanija Eagle Hills će obezbediti 300 miliona evra, i to 150 miliona evra u formi kapitala, uz dodatnih 150 miliona evra u formi pozajmice osnivača kompanije”.

Najzad, država kao noćna mora: svi ovi primeri dovode nas – možda preterujem, makar mene – do toga da državu u kojoj živim poimam kao noćnu moru, a Država kao mora, to je poglavlje u ovoj knjizi koje se mora pročitati. Ova knjiga je odgovor Vojina Dimitrijevića na pitanja koja su ga morila, odgovor slobodnog čoveka, i njegov optimizam i njegova vera u konačno oslobađanje od straha, jeste optimizam slobodnog čoveka. Danas nema mnogo ljudi slobodnih od straha. Međutim, ja mislim da je pitanje pre koliko ima ljudi voljnih da misle i onda kada vlastodršci pokušavaju da terorišu njhov zdrav razum, jer to je osnovni objekat državog terora kod nas. Ljudi koji glasno, pod svojim imenom i prezimenom postavljaju pitanja. Čitajmo ovu Strahovladu, da bismo odbili da u njoj živimo.

Marko Milanović: Ta knjiga je napisana u jednom trenutku, 1984. godine, za koji je bila primerena. I ta knjiga je, isto tako, bila subverzivna, pošto je, ne treba zaboraviti, Vojin bio profesor državnog univerziteta, živeći u jednoj mekoj strahovladi, i on je, dakle, pisao o jednom fenomenu koji nikad nije smeo da primeni na svoju situaciju. Dakle, u ovoj knjizi se ne pominje Jugoslavija. Zašto se ne pominje Jugoslavija? Zato što nije smeo da je pomene. I on to kažeu predgovoru drugog izdanja 1997: „Napisao sam je kako sam umeo i smeo. Danas se zna i sme više“. Dakle, strah je na neki način graničnik i ove knjige. To je jedan od manjih ili mekih strahova – strah da ne izgubim svoj posao.

Zašto je ta knjiga takođe avangardna? Zato što je ta meka strahovlada, kakva je postojala barem u najvećem periodu u bivšoj Jugoslaviji, kad ona nije bila tvrda strahovlada, prototipstrahovlada kakve postoje danas. To me vodi jednom poglavlju u knjizi koje se bavi klasifikacijom terora, i tu sad Vojin pokušava da klasifikuje vladanje strahom na više različitih načina, koristeći i razne distopijske tekstove poput Orvela, i tako dalje. Čuvena je Orvelova misao posle scene mučenja glavnog lika, kada mu njegov mučitelj kaže da je svrha vlasti – vlast, da je svrha moći – moć. I on pokušava da razgraniči teror koji je uništiteljski, teror koji Treći rajh sprovodi nad Jevrejima, od terora koji je sredstvo vladanja sopstvenom zajednicom. I on takođe taj teror kao tehniku vladanja sopstvenom zajednicom razgraničava na racionalni teror ili kontrolisani teror, i teror koji to nije. Vojin je zapravo napisao Antivladaoca, anti-Makijavelijevog Princa. Princ je bio knjiga o tome šta sve, ako hoćeš da budeš vladar, treba da uradiš da bi efikasno vladao. Vojin je napisao kako sve te metode funkcionišu u XX veku.

Jedna misao koju Makijaveli ima u toj knjizi je da, ako želiš da budeš zaista efikasan vladalac, najbolji način da to budeš je da na početku učiniš sve zločine koje moraš, i možda je za to najbolji primer meka strahovlada bivše Jugoslavije, gde je tvrdi teror postojao na njenom samom početku, 50-ih godina, dok je, kako je Jugoslavija starila, taj teror mekšao do te mere da, ako si disident, nećeš završiti u Gulagu, kao što je bila situacija u Sovjetskom Savezu. Ako si profesor na državnom univerzitetu, možeš da napišeš ovakvu knjigu, znajući, ipak, da je tvoja sloboda ograničena.

Tip iracionalnog terora je tip terora gde vladajuća elita jede samu sebe, i tu on daje primer pre svega Staljinovog režima. U Staljinovom teroru nisu bili samo obični ljudi ti koji su neprekidno bili uplašeni. Što si moćniji zapravo bio, to si se više plašio. Vrhuška te vlasti je stalno morala da dokazuje svoju lojalnost, uključujući i to što će se odricati svojih najbližih porodičnih i prijateljskih veza. Ako pogledate svet danas – ko to sada radi? Kim Džong Un. I da on nema atomsku bombu, i da cela zemlja nije jedan koncentracioni logor, Severna Koreja bi nekako bila tragikomična. Danas to postoji, osim tamo, i u nekim srednjeazijskim despotijama.

Danas se diktatori služe racionalnijim, mekšim terorom, jer su shvatili da je tvrd teror obično kontraproduktivan. Ponekad, možda, ponekog moraš da ubiješ. To je, recimo, primer današnje Rusije. Ponekad neki novinar mora da strada, ali generalno tome ne moraš da pristupaš. Dovoljno je da kontrolišeš medije, dovoljno je da kontrolišeš sve sisteme ekonomske u jednoj zemlji, i dovoljno je da kontrolišeš da li ljudi mogu nešto da rade ili ne mogu da rade. Kada je ovde bio Miloševićev teror devedesetih godina, ti ako si hteo da budeš slobodan novinar – ok, izgubiš posao, ali naći ćeš posao negde drugde. Postojalo je neko drugo mesto gde ćeš ti moći da objavljuješ svoje tekstove, neki drugi radio na kome ti možeš da govoriš. To danas više ne postoji, ili postoji u jednom sve manjem, sve užem obimu. Ali s druge strane, današnji sistem, koji je vrlo perfidan, takođe nama omogućava da se u ovako lepoj sredini nađemo i pričamo o tome kako se, eto, plašimo. Tako da je po tome taj sistem mekan.

I taj sistem nije izmislila, naravno, ovdašnja elita. Ako pogledate širom Evrope: Erdogan u Turskoj; Putin – evo, sad su imali izbore za Dumu, gde je od 450 poslanika u Dumi jedan poslanik opozicioni; nama bliže, Mađarska, Poljska, gde su zapravo narasli sistemi koje Aleksandar Vučić može samo da kopira, gde je na primer prva stvar koju je Orbanov režim uradio u Mađarskoj bila da uništi Ustavni sud Mađarske koji je bio veliki zaštitnik vadavine prava i jedan od glavnih motora demokratske tranzicije u Mađarskoj. Jedna zemlja, možda nama bliska, a da mi toga nismo svesni, je Ruanda, čiji sadašnji vladar njom vlada od genocida koji se tamo završio 1993. godine, gde on za razliku od naših prethodnih vladara, ali slično našem sadašnjem vladaru, stalno ima podršku Zapada, gde parlament ide kroz celu zemlju, pokušavajući da nađe ljude koji se protive ustavnom amandmanu koji mu dozvoljava da ponovo bude predsednik, i gde u celoj zemlji od više miliona ljudi nađu samo njih desetoro koji se tome protive.

Dakle, nismo mi jedinstveni. Mi danas prisustvujemo trijumfu licemerne, lažne demokratije. Ne treba imati iluzija. Ova vrsta autoritarizma nije nužno nestabilna. Ona neće nekako sama od svoje težine pasti. Ova vrsta autoritarizma – ovde, u Rusiji, u Turskoj, gde god – može da traje izuzetno dugo. Ona ne može da padne ako se ljudi protiv nje ne budu borili. I to je zapravo poslednja rečenica Vojinove knjige: „Borbu protiv strahovlade moraju da vode hrabri i dostojanstveni ljudi unutar svojih sopstvenih zajednica“. To je njegova poslednja rečenica. I ta rečenica je bila tačna tad i ona ostaje tačna danas, i verovatno će biti tačna i za nekih drugih 30 godina.

Dejan Ilić: Na nekoliko mesta je Vojin Dimitrijević davao primere zašto ljudi pristaju na takve režime, pa je dao recimo primer Grčke, pa kaže da su ljudi koji su radili u tim grčkim službama bezbednosti za vreme njihovog diktatorskog režima, da su oni birani iz posebnih porodica, i da je zapravo njima nuđena pogodba koju oni nisu mogli da odbiju. Racionalno su je prihvatali. Dakle, njima je neko nudio zaista bolji život, po cenu da budu poslušnici koji će maltretirati druge ljude. I kasnije je takođe reč o racionalnoj pogodbi. Ako izađete iz tog sistema, trpećete posledice. Ako ostanete u njemu, biće sve u redu. I ljudi su ostajali, nisu imali kud. Dakle, reč je o jednoj vrsti pogađanja, o jednoj vrsti pogodbe na koju ljudi pristaju.

U Sovjetskom Savezu, to je jako zanimljivo na šta su ljudi pristajali. Tamo se čini da zaista režim nije nudio ništa. I onda Vojin Dimitrijević kaže “pa pristajali su na dan više života”. Dakle, vi ste bili privilegovani zato što tog dana niste vi bili žrtva. I taj dan vam je kao neki poklon. Ta vrsta neke racionalnosti u tom iracionalnom inače sistemu je mene jako kopkala dok sam čitao tu knjigu, jer je zapravo Vojin Dimitrijević znao da mora nekako da objasni ponašanje podanika. Zašto? Da li smo mi svi idioti, pa pristajemo da živimo u takvim uslovima? Mi imamo posla sa režimima u kojima ljudi koji ulaze u političko polje, koji su spremni da izađu na izbore – to ne možemo da osporimo, to su činjenice – zaista u velikom broju glasaju za te režime. Glasaju, ne zato što su to neki ideološki obojeni režimi, pa se vi ideološki slažete sa tim, nego glasaju zato što je reč o nekakvoj pogodbi. I sad mi dođemo i kažemo “ali to je loša pogodba, svi ćete trpeti štetu zbog toga”. Zapravo im kvarimo sreću, kvarimo im taj pristanak. Činimo od njih zle ljude, loše ljude. Oni bi o sebi ipak da misle bolje.

Šta nam daje knjiga Vojina Dimitrijevića, kada razmišljamo o svemu tome? Gde mi, zapravo, možemo da počnemo sa kritikom tih režima? Ima taj uvodni deo gde se Vojin Dimitrijević bavi uslovima, merilima, kriterijumima da odredite nešto kao nelegitimnu vlast, kao strahovladu, kao državu koja koristi silu na nelegitiman način, i on se tu poziva na nekoliko vrlo jednostavnih stvari. To su: ljudska prava, vladavina prava i pravna država. Tu padaju svi ovi režimi. To nisu legitmni režimi zato što ljudska prava ne važe, ili važe selektivno, zato što ne govorimo o vladavini prava, nego govorimo o vladavini ljudi koji se samovoljno ponašaju, i nisu pravne države: za nekoga zakon važi, a za nekoga ne važi. Dakle, to je prvi korak. Ali i dalje ostaje pitanje zašto ljudi pristaju na to, makar oni ljudi koji hoće da se izjasne. Pa zato što ti režimi zapravo diskriminišu građane na one prvog i na one drugog reda, i vi zapravo ucenjujete ljude jer dajete primere kako možete proći ako niste u toj grupi koja je pristala.

Imate još jednu stvar zbog čega ovo nisu legitimni režimi. Kada pogledate koji broj ljudi se izjašnjava na izborima i kada pogledate uslove pod kojima se ti izbori održavaju, vi takođe vidite da je taj, na prvom nivou, taj površan demokratski legitimitet zapravo sporan. Sada smo imali referendum u Mađarskoj, izašlo je manje od pola ljudi. Dakle, referendum nije uspeo. Kakva je reakcija ljudi na vlasti? Pa nema veze, oni što su izašli, njih 90 i nešto posto je glasalo za ono što smo mi hteli – dakle, imamo legitimitet. Predsednik Mađarske kaže “ne samo što je referendum iz mog ugla uspeo, nego ćemo sad to odmah da rešimo na nivou ustava, jer imam većinu u parlamentu, mogu da menjam ustav”. Dakle, ne obavezuje ga volja građana i on to jasno pokazuje.

I još jedna stvar, koja mislim da je jako važna: ja mislim da mi nemamo još mnogo vremena. Ja mislim da ovaj režim još uvek nije posegao za golom prinudom, za fizičkom silom. Nemamo nikakve garancije da oni to neće da urade, ali dok to ne urade – dakle, sad je trenutak da se nešto radi, da se govori, da se preduzimaju razne stvari. Ljudi jesu egzistencijalno ucenjeni. Zbog te egzistencijalne ucene oni pristaju na dogovor, neki od njih, ali te fizičke prinude još uvek nema, i ja mislim da to treba da koristimo dok ne dođemo do te tačke.

Vesna Pešić: Vojinova Strahovlada je uspela da sačuva aktuelnost za razumevanje savremenih autoritarizama, pa i ovog danas koji živimo u Srbiji. Bio je veliki talas demokratizacija posle pada Berlinskog zida, i sada se zaista pojavio jedan fenomen gde one zemlje koje su prošle demokratizaciju, da se kod njih vraćaju ovi novi oblici autoritarizma, i tu spadaju Mađarska koja je već pomenuta, Putinova Rusija, Vučićeva Srbija – naravno, nju moramo da pomenemo, jer i mi smo pošli u nekakvu demokratizaciju – Makedonija Gruevskog, Erdoganova Turska na drugi način, i ima još takvih. Za sve te današnje autoritarizme karakterristično je da su ispražnjeni od bilo kakve ideologije, i mislim da je to ključna stvar.

I tu je sada pitanje kako se takvi sistemi menjaju. Mislim da je kada nema nikakve ideologije jako teško promeniti stvari. Zato njih promašuje stara i odsečna podela na demokratske i autoritarne režime. Glavni teoretičar današnji tog novog autoritarizma, Ivan Krastev, kaže da se ti sistemi nalaze na ničijoj zemlji, zapravo tačno između ova dva polarizovana sistema. Oni se više ne oslanjaju na silu i golo nasilje, niti iza sebe ostavljaju milionske žrtve, kao Stalji i Hitler i Mao Cedung, već su njihove metode nadzora, kontrole i otklanjanja političkih protivnika prilagođene novim globalnim medijima, novim tehnikama propagande, lobiranju, medijskoj manipulaciji, informacionim tehnikama za prikupljanje podataka i prisluškivanju praktično celokupnog stanovništva.

Krastev ističe da otvorene granice Rusije, to da ljudi mogu da napuste zemlju i slobodno putuju, predstavlja glavni faktor održavanja novog autoritarizma. Zašto on to kaže? Podizanje glasa i angažmana protiv vlasti nešto košta. Ona predstavlja određeni rizik, a to je i dugotrajan proces, pa je lakše otići u Nemačku nego od Rusije stvarati Nemačku. On još tvrdi da postoji podatak da su dva miliona demokratskih Rusa napustili svoju zemlju. Stari Staljinov totalitarizam je bio zatvoren. Pa postoji priča, koju pominje i Vojin, da se Staljin jako bojao onih koji su videli Zapad, pa bi se po povratku samo zbog toga našli u gulagu.

Današnji soft fist, znači meka pesnica, koju Krastev naziva vegeterijanskim autoritarizmom prepoznaje i Vojinova Strahovlada. On kaže da terorski sistemi uspevaju ponekad da se održe u “razumnim granicama”, a da je zastrašivanje upravljeno samo na one koji bi svojim postupcima mogli da ugroze režim. Režim mahom pritiska i proganja poličke protivnike i kritičare, političke stranke, sindikate, nevladine organizacije, dok čitave delove stanovništva ostavlja na miru da se bore sa svakodnevnim problemima i preživljavanjem.

U opisu modernih autokrata zaista se lako prepoznaje stanje novog tipa terora, koji karakteriše i našu zemlju. Citiraću neke autore koje je objavio Peščanik. Oni kažu da se novi autokrati najviše koriste propagandom, cenzurom, koriste razne informacione trikove, kako bi povećali svoj rejting, koji je jedino postao važan za ubeđivanje građana da od njih nema boljih. Oni grade neodređenu odbojnost prema Zapadu, služe se kooptiranjem potencijalnih kritičara, davanjem materijalnih privilegija i položaja, naročito ako oni dolaze iz suprotnog tabora. Kao da opisuje našu situaciju. Podmićuju vlasnike medija ugovorima za reklame i podstiču prorežimske investitore da kupuju važne medije. Oni imaju vlast nad internetom: unajmljuju čitave vojske botova čiji je zadatak da preplavljuju stranice prorežimskim komentarima. Pominju se i lobisti, čak se pominje i Toni Bler koji radi za diktatore. A ko ga je iznajmio? I naš premijer Vučić.

Ovde nedostaje još samo neka kockica koja bi bila specifični naš izum. Ja sam to nazvala radikalskom maštom. Režim u Srbiji se uglavnom oslanja na metod ugrožavanja dostojanstva ličnosti, tako što se odabrane žrtve, po pravilu politički protivnici, bacaju u organizovana medijska blatišta, u kojima se danima obavlja moralna destrukcija, pre svega ličnosti od kojih režim, od takvih pojedinaca, zazire. Formirani su i posebni timovi koji nadziru i beleže kritičare Aleksandra Vučića, što je više nego ubedljivo demonstrirala famozna izložba “Necenzurisane laži”, a evo, sa nam je ovde i Dušan Petričić, čije karikature su bile izložene na toj izložbi.

Dok sam čitala ovu knjigu, imala sam utisak da mi brojni obrasci manipulacije i zastrašivanja o kojima piše Vojin zvuče poznato i doživljeno. Naročito su važni i prepoznatljivi opisi rada političke policije koje koristi Vojin Dimitrijević, gde on govori da se politička policija – nekada se zvala tajna policija – skriva iza neformalnih kriminalnih grupa, što me je opet neposredno podsetilo na to da i danas takve neformalne grupe i kriminalci postoje. Takvo skriveno neformalno delovanje signalizira, bar po meni, da se režim u Srbiji nije odrekao u potpunosti nasilja. To se vidi u korišćenju kriminalnih i navijačkih organizacija za određene državne poslove. Neke neformalne formacije čiji je cilj zastrašivanje građana pojavljuju se na lokalnim izborima na kojima treba obezbediti pobedu vladajućoj stranci.

Najdramatičniji slučaj delovanja neregularnih formacija, čija su lica bila sakrivena fantomkama, dogodio se prilikom nelegalnog i kriminalnog rušenja Savamale. Do sada se niko nije potrudio da nam to objasni, niti da bilo koja institucija stupi u dejstvo, tako da je kao nedozvoljena informacija bilo istaknuto otkrivanje imena tužiteljke kojoj je dodeljen taj predmet. Ja nisam pravnik, ali molim vas neka mi neko objasni zašto se krije tužilac kome je to dodeljeno.

Vesna Rakić-Vodinelić: Naravno da se mora znati, ne da se sme znati, nego se mora znati ime tužioca. U ovom slučaju svakako i pre nego što do suđenja dođe, zato što mi imamo sada tužilačku istragu, ne više sudsku istragu. Uopšte se pitanje ne postavlja da li se sme znati, da li ga treba znati. To ime se mora znati. Ako su nam tužioci tako osetljivi i leptirovih krila, da bilo ko šta da napiše‚ bilo gde, može da vrši pritisak na njega – pa onda ne treba tu da budu, eto im nekog novog zanimanja.

Vesna Pešić: Ja završavam ovim istim pitanjem kojim su se i drugi ovde bavili. Znači, pokušala sam da, uz Vojinovu pomoć, odgovorim na pitanje zašto je tako teško odupreti se sistemu mekanog državnog terora. Državni teror ima tu osobinu, kako kaže Vojin, da razdrobljuje društvo u gomilu pojedinaca, koji su konačna meta terora. Psihološki, podvrgnutost nasilju je individualna, a samo nasilje nema nikakvu integrativnu moć. Naprotiv, ono deluje veoma dezintegrativno, polarizujući društvo na one koji su pošteđeni i na one koji su podvrgnuti represiji, ili im represija preti. Takve podele se sve više zapažaju i u našem društvu. Reč je o polarizaciji na masu dezorijentisanih i siromašnih građana, koji su u većini kod nas, i onih koji su protivnici autoritarne i destruktivne vlasti, koji su u manjini, a i sami podložni dezorganizaciji i nekomunikativnosti.

Svetlana Lukić: Kako se ti sistemi, meki autoritarni, menjaju?

Vesna Pešić: Ivan Krastev tvrdi da ti režimi ne mogu da se reformišu. U Sovjetskom Savezu, koji je bio sistem zasnovan na veoma čvrstoj marksističkoj, lenjinističkoj ideologiji, takvi režimi su bili nagrizani upravo preko te idelogija, jer su stalno postojali nekakvi reformisti i disidenti koji su napadali ideološki taj režim. Mi ne znamo šta da napadamo. Ja ne znam uopšte šta taj čovek tvrdi. Nema jasne debate u ovom društvu o čemu mi zapravo debatujemo. Tako da mnogi predviđaju da ovakvi režimi u stvari ne mogu da se promene, nego mogu samo da propadnu.

Džin Kirkpatrik, ona čuvena američka političarka, 1979. godine je izjavila da ona razlikuje dve vrste autoritarizama ili terora. Jedno bi bio revolucionarni, levi, ideološki, imajući u vidu tada Sovjetski Savez, a kao drugo je posmatrala te tradicionalne autokratije, kao recimo u Latinskoj Americi koje nemaju nikakvu ideologiju, već su više kao nekakve korporacije za prodaju jeftine radne snage inostranim investitorima. Međutim, Džin Kirkpatrik je rekla nešto: one su opasne, ove ideološke, a one neideološke, one su dobroćudne. I zaista, oni sa zapada tolerišu Vučića iz čisto praktičnih razloga, a njegova mekana autokratija im ne smeta. Oni s njime trange-frangišu, s njime obavljaju nekakve poslove koje su njima važni, ali sam iz tog citata i razlike između dobroćudne i opasne autokratije zaključila da mi spadamo u bezopasnu autokratiju i da nam pomoći spolja nema.

Vesna Rakić-Vodinelić: Razlog zbog koga Vučić dobija podršku leži u jednoj reči koja ima zaslepljujući smisao za zapadne države, a to je – stabilnost. Dakle, oni se boje nestabilnosti Balkana, zato što je novija istorija pokazala šta sve iz te nestabilnosti može da proistekne, i ja verujem da postoji određeni interes da se podržava i Orban, da se podržava i Vučić, jer se i jedan i drugi nalaze na tom migracionom putu, i da sa druge strane postoji stav “pa ako hoćete baš neku demokratiju, za koju vi očigledno niste spremni – izborite se sami”.

Neki način da ovaj režim zapravo propadne je onaj koji on sam neguje. Naime, oni toliko lažu, toliko mnogo lažu, toliko mnogo ljudi obuhvataju tim svojim lažima, s jedne strane, a s druge strane, ova država neprestano osiromašuje kad su u pitanju njeni građani, i ja mislim da taj sporazum o kome je govorio Dejan – premda ga ja ne bih zvala sporazumom, za sporazum je potreban svestan, dobrovoljni pristanak, ovo je pristanak iznuđen strahom, nešto kao ugovor po pristupu, je li, gde velika kompanija tera nas, potrošače, da prihvatimo njene uslove, to se može s time porediti – dakle, ja mislim da će prosto ponestati dovoljno sredstava da se održava onaj deo stanovništva iz koga se crpi lojalnost, i da jednostavno ta strašna i bezočna laž koja počiva na uverenju da su većina nas potpune budale, plus ta nemogućnost da se ekonomski održi ovaj ugovor – će dovesti do nekakve anomije koja će verovatno biti kombinacija izgubljenih izbora, pokušaja izborne krađe i nekakve, ja mislim, pobune ili puča, koji bi se možda mogao porediti po dejstvu, ako ne po masovnosti i po pojavnom obliku, sa onim što se već jednom u Srbiji desilo.

Marko Milanović: Ovi sistemi, ponavljam, mogu da budu vrlo stabilni, vrlo dugotrajni. Pitanje je, zapravo, da li taj balans terora, dozirane slobode i nekog osnovnog materijalnog, neću da kažem blagostanja, ali zadovoljavanja osnovnih materijalnih potreba većine stanovništva, opstaje. Dok je kombinacija ta tri sastojka takva da vi imate jedan stabilan ekvilibrijum, to će tako da opstane. Taj ekvilibrijum mogu da poremete neke stvari. Osnovno što u ovoj zemlji može da se desi, to je da vlast ne može da održi ni minimum nekog zadovoljenja materijalnih potreba. Mislim, ja govorim o nekoj potpunoj propasti. Ali, opet, mi to nećemo. Mi ne želimo da se to desi samo da bismo Vučiću videli leđa.

I ne treba zaboraviti to da pad Vučićevog režima ne znači nužno da će taj režim biti zamenjen nečim boljim. On može, takođe, biti zamenjen nečim gorim. Znači taj teror može da eskalira iz mekog u tvrdi, on ne mora da bude zamenjen slobodom. Kao što je u SFRJ jedan autoritarizam prerastao u drugi autoritarizam – Miloševićev. Druga stvar koja može ovaj režim da obori je pritisak spolja, što je takođe bio slučaj sa Miloševićem. Ali za sada Vučić „deliveruje“ šta faktorima spolja treba. I dok je to tako, dok im je on podoban, oni će njega da drže. Dakle, mislim da je njegov konkretno najveći neprijatelj on sam. Mi pričamo o tom racionalnom teroru, a Vučić se meni ne čini kao najracionalnija ličnost. On je racionalan u jednom smislu, ali ne skroz.

PREUZMITE KNJIGU: Vojin Dimitrijević, Strahovlada – Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru (izdanje na srpskom i engleskom jeziku)

Najava događaja na www.czkd.org

Još članaka

  • Odlazak jednog od najvećih hrvatskih intelektualaca
    Autor: Jutarnji list

    Odlazak jednog od najvećih hrvatskih intelektualaca

    U 90. godini umro je Slavko Goldstein – slavni pisac, povjesničar i jedan od utemeljitelja HSLS-a U Zagrebu je u dobi od osamdeset i…

    13.09.2017.
  • Čas profesorke Radmile Marinković
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Čas profesorke Radmile Marinković

    U sredu, 28. juna, na Vidovdan, sahranjena je na Topčiderskom groblju u Beogradu profesorka Radmila Marinković, čitav život bavila se srednjovekovnom književnošću, a teško…

    02.07.2017.
  • Trezor
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Trezor

    Pa ipak, ima stvari koje imaju snagu da odjeknu „kao grom iz vedra neba“. Emisija „Trezor“ Bojane Andrić na RTSu je kulturno i javno…

    18.06.2017.
Loading...