SR / EN
  • aktuelno
    20.07.15.
    Šuma Birnemska
    2244360-26

    Mladi ljudi danas imaju priliku da vide kako je izgledala propaganda za ratove devedesetih, kako se temperatura sprema i diže, to možda nabolje ilustruje izjava predsednika Tomislava Nikolića koji poredi dramatični i nasilni izgon premijera Aleksandra Vučića iz Srebrenice: “To je kao napad na svatove, Sarajevo 1991. Radilo se o srpskim svatovima.” Tako se krug zatvorio kada je o “pogledu na svet” reč.

    Istovremeno, i pre “završnog čina” sa Aleksandrom Vučićem “prvi čin može da napiše svako, drugi pisac, a treći samo genije.” – Čehov), pre odlaska u Srebrenicu, na dvadestogodišnjicu genocida, vladalo je u medijima i u “dogovorenoj javnosti”, a pre svega u institucijama države, nedostojno taktiziranje oko britanske deklaracije, taktiziranje bez strategije.

    Međutim, u središtu rasprave jeste ono što se tako teško imenuje, a to je pojam genocida. “Strašan zločin”, “veliki zločin”, te su tako reči počele da “gube nevinost”, i sve je bilo cenkanje, nedostojno svake čovečnosti.

    Svakako da treba obezbediti gostu svaku sigurnost. I “ispruženoj ruci pomirenja”. Basara u svom tekstu govori o profanaciji pojma “pomirenja”, Aleksandar Vučić je na konferenciji za štampu, po povratku u Beograd, ostao “ispružene ruke” i zahvalan Majkama Srebrenice i Muniri Subašić.

    Godine 2004. Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10. do 19. jula 1995, Banjaluka, juni mesec, objavljuje izveštaj sa brojem žrtava – do 8.000, a danas je iz svih izvora precizan broj 8.374.

    Šta se u međuvremenu događa sa ovim izveštajem iz Banjaluke i sa celokupnom građom o genocidu u Srebrenici, šta se događa sa razjašnjenjima i objašnjenjima pojma genocid, šta sa seminarima i skupovima posvećenim tranzicionoj pravdi, šta sa objavljenim knjigama koje objašnjavaju i upotpunjavaju pitanja “naše mračne prošlosti”, šta sa pokušajima da se otkrije “tajna”, sa dokumentima i filmovima, “Krikom iz groba” koji je putovao, mučno i dugo do RTS gde je organizovana komisija kako je došlo do njegovog prikazivanja, šta sa šokom koji je izazvalo prikazivanje dokumentarnog filma “Škorpioni” 2005, i prvom Deklaracijom o Srebrenici koju Skupštini Srbije predlaže osam nevladinih organizacija sa stavom da je u Srebrenici izvršen genocid, i da je kažnjivo svako drugo imenovanje, šta sa izložbama, istraživanjima (Grupa Spomenik: “Matemi resocijacije”, prva nagrada na Oktobarskom salonu 2008. godine), i presudom Suda pravde u Hagu, koji ne osuđuje Srbiju za genocid, ali je proglašava odgovornom za njegovo nesprečavanje, šta sa sanacijama i asanacijama grobnica (i onih u okolini Beograda). Pored presuda Haškog tribunala dostupna je istina u svakoj formi (“Fama” Suade Kapić u video-formi izlaže gotovo sva saznanja o Srebrenici, konteksta, teksta, činjenica, tumačenja), tekstovi, literatura i ostvarenja u likovnoj umetnosti, sa svim svedočenjima i raspravama o prirodi svedočenja u dokumentarnoj, filozofskoj i umetničkoj formi. Koji je učinak imala izložba Inicijative mladih na ulicama Beograda koja je pokazivala prizore iz Srebrenice 1995, i koji su bili ispisani istim onim tekstovima “nisam znao”, “nisam bio tu”… koje Stenli Koen i knjizi “Stanje poricanja” navodi iz procesa nemačke denacifikacije. Za koliko se dana raspala Koštuničina Komisija za istinu, formirana odmah posle velike konferencije “Suočavanja sa prošlošću” 2002. I zašto su svi oni koji su insistirali na važnosti ovih pitanja nastavili da rade, obavili ogroman proces za zajednicu, proglašavani za neprijatelje i izdajnike, što je svakako manje važno u odnosu na konsekvence nečinjenja. I prenebregavanja odgovornosti za nesprečavanje genocida.

    I to je smisao izanđale fraze o “preuzimanju odgovornosti”. Ona nije ni preuzeta, ni uzeta, ona je odbačena.

    Šta je to preimenovanje zločina iz ravnodušnosti. Šta su posledice “neznanja”, to sada vide mladi mahom rođeni devedeset i pete koji su brzo i predano oblepljivali trotoar podno parka između Gradske skupštine i Skupštine Srbije, budući da je ulazak u cvetni park branila policija koja je istovremeno štitila “događaj” od onih gore što su vikali pred Skupštinom grada, i onih što su izvikivali pogrde. Videli su osobe koje su sprovele, dve godine pre njihovog rođenja, 1993, akciju “Mir u Bosni, proleće u Srbiji” Antiratne akcije. Videli su ih na noć dana Srebrenice, u subotu 11. jula 2015. Antiratna akcija, neumorne “Žene u crnom”, “Sveće”… A od njih se traži da ostanu ovde, da budu aktivni, samoorganizovani, samoinicijativni i da budu slobodni, za budućnost.

    I sad, kraj akcije na trotoaru. Pojavili su se čistači, Romi, sa kantama i metlama da počiste trotoar, to su isti oni ljudi koji su slani u ratove, kao radnici, da bi se vratili u oduzeto i rasprodato i opljačkano.

    To što se u međuvremenu dogodilo jesu pare i pljačka i zločin, zaboravilo se o čemu se zapravo radi sa svima nama, te se mislilo, nije se, u stvari, ništa mislilo o pravdi, istini i čovečnosti. Pa se stalo na ivicu poraza i ponora daleko većeg od privida stvarnosti.

    Šta je bilo sa lustracijom, šta sa “zajednicom sećanja”, šta sa “uznemirenjem pre pomirenja”. Trauma se ne može izlečiti bez otvaranja traumatskog mesta, koje je istovremeno i mesto govora. A kada to mesto govora izostane, onda nema ni rituala.

    Premijer Aleksandar Vučić se suočio sa prošlošću, i sa svojom prošlošću. Predsednik je bio dva puta u Srebrenici, bio je to Boris Tadić. Predsednik Srbije može da ide u Srebrenicu, Boris Tadić može da ide u Srebrenicu, gde ide predsednik Srbije, može da ide i predsednik Vlade Srbije. Aleksandar Vučić nije išao u Srebrenicu dok nije postao Predsednik Vlade Srbije. On se našao u nemogućoj misiji: da predsednik Vlade može da ide u Srebrenicu, ali da Aleksandar Vučić nije išao i ne može da ode u Srebrenicu. On je od početka u dihotomiji i klopci.

    Napadnut je Premijer Srbije, napadnut je Aleksandar Vučić, do čega nikako nije smelo da dođe, ali nije napadnut srpski narod, a takvo tumačenje i propaganda je nastavak fatalne političke projekcije koja je upravo i dovela do zla, takve su tvrdnje opasne po budućnost, sudeći po prošlosti koja se odriče.

    Ne može se preimenovati genocid i ne mogu se zabranjivati skupovi u Beogradu – akcija “Sedam hiljada” i istovremeno ići u Srebrenicu. Akcija “Sedam hiljada” nije preimenovanje reči genocid i zato je ona štit, štit od cipela, flaša i kamenja. Zato se ne može očekivati da se i pored svih “uspešnosti” neće proći kao uspešni Kurt Valdhajm.

    I nema “ali”, kako bi to genijalno obrazložio Boris Dežulović.

    To “ali” odvodi od teme, to “ali” onemogućava istinu, to “ali” preskače što se preskočiti ne može, to “ali” samo je dalje odsustvo odgovornosti. Zločini nemaju “ali”, zločini su zverstvo. Vidi Moskovsku deklaraciju Ujedinjenih nacija, novembar 1943.

    Mnogo puta je citiran Karl Jaspers za ovih dvadeset godina, o krivičnoj, političkoj, moralnoj krivici i odgovornosti (“Pitanje krivice”). “Ja perem ruke” ili “Beži, krvava mrljo”( “Magbet” Šekspir). Sve dok Birnemska šuma ne krene i dok se ne pojavi onaj koga žena nije rodila.

    Kreont govori Antigoni (Sofokle) o pravnoj državi i o prekršaju uzimanja pravde u svoje ruke. Antigona govori o ljudskom pravu, o pravu sestre da sahrani brata.

    To je način da se govori o žrtvama i dželatima. O nemogućnosti “pomirenja”. O neophodnosti pomirenja. Erinije jure Oresta, dok ne postanu eumenide, njegovom tragedijom. Obilaženje i onemogućavanje, dugogodišnje, dvadesetogodišnje, uviđanja tragedije genocida u Srebrenici i njegovog upisa u kolektivno sećanje, onemogućava zajednicu, i pojedince da sa legitimitetom budu uistinu ponosni.

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak