SR / EN
  • aktuelno
    15.06.15.
    Suroi
    Veton Surroi

    Bilo je to u toku bombardovanja, na početku (prokletstvo je što čovek ne upisuje događaje pod datume), kada je u sobi pod tremom, u CZKD, “iscureo” faks u kome je stajalo da su ubijeni Fehmi Agani i Veton Suroi. Bile smo tu uglavnom žene, Ana Miljanić, za faksom, Lula Mikijelji sa sinom Atosom, tada detetom, Mirjana Miočinović, užasnute, zanemele…

    Fehmi Agani je ubijen (6. maj 1999), ubijena je prosveta. Ritual njegovog stradanja dostojan je najbolje napisane tragedije, kao što je i ubistvo advokata Bajrama Keljmendija i njegovih sinova Kuštrima i Kastriota (24 – 25. mart). Kada od hotela “Begoli”, kroz staru čaršiju u Prištini idete ka teatru “Dodona”, videćete njihovu kuću i tablu na njoj. Na festivalu “Mirdita, dobar dan”, koji se u organizaciji Građanskih inicijativa, i drugova i drugarica, odvijao ovih dana u Beogradu, u čijem kontekstu je bila i promocija knjige Vetona Suroia “Milijarder”, boravila je, sa svojom sjajnom dečjom predstavom (deca iz publike zajedno su igrala sa učesnicima), Melihat Ćena, jedna od osnivačica “Dodone”, velika glumica i sjajna žena.

    Krugovi su se zatvorili, rekao je Veton Suroi na promociji svoga romana “Milijarder” u Domu omladine, gde je na njega devedesetih (1991) poletela četnička kamera (ušao je Vojislav Šešelj), okrznula ga i pogodila Mirka Kovača (Skup Reformskih snaga). “Za mene je to bio, metaforično, fizički udar na jednu alternativu, ili kritičku stvarnost u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj, Kosovu. Tu se zatvorio dijalog i više nije imalo šta da se kaže” (Veton Suroi).

    Kako tada, tako sada. Na nesreću svih pojedinačnih država. U tom smislu Suroijevo saznanje i kvalifikacija za ‘tada’, ima profetski značaj. Istovremeno ona “crta” i metode istrebljivanja kritičkog mišljenja, i obrazovanja, koje se ogleda i u ubistvu Aganija. Prvo se pohvataju misleći, istrebi se kritički potencijal, “obezglavi narod” i fizički, kada se za to ukaže prilika, u kojoj se “radi” oružjem, a onda se to nastavi oruđima, u tranziciji, kada se novostvorene države bave svojim identitetima, i suverenitetima, na račun svake slobode, i slobode da se misli. Ovaj samouništavajući proces gušenja kritičkog i uznemirujućeg postaje garant sigurnosti vlastodržaca, onih koji su uzaptili države i ne puštaju ih, dakle uprkos Briselskom sporazumu, i svim drugim sporazumima, “izdajništvo” je upisano u svaki govor koji deprovincijalizuje i dovodi u pitanje devizu “država to sam ja”. Naravno, stvar je još gora od političke ravni, jer je u pitanju proces prinudnog zaglupljivanja i uništavanja kreativnog potencijala koji ne može imati inicijativu, ako se zatupljuje poslušnošću, pogotovo ukoliko je to prvorazredni zadatak pojedinačnih “prosveta”.

    Dakle, Veton Suroi je bio na promociji svoga romana “Milijarder” na dan rođenja svoga oca, koji je osnivajući Univerzitet u Prištini na albanskom jeziku u svojoj besedi istakao da albanski neće više biti “jezik samo onih koji rade najteže poslove, već i budućih naučnika, pisaca, umetnika, profesora…”

    Krug se zatvorio i tako što “Milijardera” Vetona Suroia, u prevodu – koga drugog do – Škeljzena Malićija (čija je izvanredna knjiga “Kosovo i Jugoslavija” nedavno promovisana i u Beogradu), štampa Samizdat B92 i Veran Matić. JESTE, Veran je tada, nekada, na početku, pravio B92, a Veton Suroi “Kohu”. Nemoguće je da kroz glavu ne prolaze sve ove godine, i svih dvadeset i pet godina, i svi oni, i mi, radnje, događaji, ljudi, uloge, mene, paralelni roman u glavi svakog od nas dok je reč o Vetonovom romanu “Milijarder”, o njegovim junacima koji u jednom času ne mogu više da rade dok je na novčanicama milijarda koja ne vredi ništa, dok jedan narod ne ostane na ulicama, da bi počeo da izgrađuje sopstvenu alternativu, i sopstveno obrazovanje, za koje Suroi ponovo pita Oca, nakon dvehiljadite, da li je to ono za šta su se borili.

    Jer, možda su upravo oni koji su se u međuvremenu školovali, poput likova iz “Milijardera”, upravo oni koji su danas stali ponovo ispred međunarodnih konzulata, ili prosto krenuli, odasvud odavde tamo, negde, gde mogu da od svoga rada žive. Uprkos neizmernoj lepoti i neverovatnom potencijalu, bogatstvu ljudi, vode, lepoti zemlje i zemalja.

    “Državni hleb jeftiniji je od onog iz privatnih pekara. Državni hleb kupuju oni koji ustaju rano da odu na posao, kao i oni koji se vraćaju sa posla, u tri posle podne, dakle Srbi. Kupuju ga oni koji plate primaju u dinarima, dakle Srbi. Penzioneri Albanci koji uzimaju penzije u dinarima ne kupuju državni hleb. Ne žele da ih neko vidi kako čekaju u redovima sa Srbima. Ne žele da ih vide ni poznanici Srbi, jer bi onda shvatili da im je stanje toliko teško da su prinuđeni da kupuju državni hleb. Ne žele da ih vide ni Albanci i shvate da im je stanje toliko teško da su prinuđeni da kupuju državni hleb. Penzioneri Albanci ne žele da shvate da su u teškom stanju, jer će to onda shvatiti i oni sami.” (Veton Suroi “Milijarder”).

    A onda vidiš zastave i mrtve. Rad i rat. Nije, naravno, sve tako jednostavno, ali kada je autor tako duhovit i istovremeno istinit, kao Veton Suroi, onda romaneskna forma postaje dokumentarna slika jedne epohe.

    Roman Vetona Suroia “Milijarder” jeste i određena vrsta iznenađenja, ili je u pitanju bila predrasuda. Da publicista, novinar, diplomata, aktivista civilnog društva, učesnik mnogih pregovora, i onih u Rambujeu, osnivač partije (ORA), svedok i učesnik ključnih događaja novije istorije ima pisati memoare, komentare, sećanja, istorijsku knjigu. Međutim, u pitanju je literatura. Mada mi se oduvek činilo iz susreta sa Vetonom Suroiem, a i iz slušanja o njemu, da tu ima jednog viška, jedne dodatne neobičnosti i posebnosti, smisla za igru, obrt, pa, ako hoćete, i jednog plemenitog avanturizma koji ga je činio kako učesnikom, junakom događaja, toliko i subjektom literature. Bilo je uvek kod njega jedne dodatne smelosti koja je zajedno sa njegovim držanjem, ali i osmehom, nagoveštavala da možda sve to okolo ima smisla ako se napiše. Ukratko, ljudi su voleli da budu sa njim, i on im je imponovao. To se zove harizmom, ali u slučaju Suroia, ona počiva na stvarnom autoritetu, njegovom.

    Sada sedi za stolom u Domu omladine, i voli reći da je to posle sedamnaest godina. To je možda trenutno bitna stvar, ipak, čini mi se da je Veton Suroi mnogo više svuda prisutan nego što je to u formalnom smislu. Istovremeno, znam da će biti rado citirana njegova anegdota (knjiga “Zmijske noge”) DŽejms Rubinovo udaljavanje Tačija sa pregovora pričom o tome kako ima prijatelja koji će snimiti film o njemu (naći će se već neki kosovski “patriota” koji će mu to spočitavati, kao i ostalo).

    Teško je zaboraviti izjavu Lazara Stojanovića posle prikazivanja filma “Srpska epika” na Beogradskom krugu devedeset i neke, kako mu je Radovan Karadžić poslao telegram u kome mu se zahvalio što ga u filmu prikazuje kao pesnika, a ne kao ratnika.

    U tome je stvar. U onome što DŽošua Openhajmer prikazuje u filmu “Čin ubijanja” o momcima koji gledaju filmove, pa onda to provode u stvarnosti, da bi igrali rienektment svoga učešća u istoriji, u činovima ubijanja. Dakle, ni to nije anegdota, ako se bolje razmisli. Možda se sve to ne može pobediti.

    Ali, ako se napiše tako dobar roman kao što je Veton Suroi napisao “Milijardera”, onda je to pobeda.

    I krug se zatvori.

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak