SR / EN
  • aktuelno
    27.11.15.
    Svi bedževi Miljenka Derete
    miljenko

    Pre neko veče Građanske inicijative, saradnici, prijatelji, saučesnici i svedoci u Czkd-u na godišnjicu smrti Miljenka Derete govorili su o demokratiji i civilima, civilnom društvu, društvu, društvenosti. Na ulasku u Paviljon stajala je tabla kao jastuk sa ordenjem na kojoj su bili bedževi koje je Miljenko Dereta delio u Skupštini za vreme svoga poslanstva dok ga odatle nisu makli oni za koje je mislio da su mu bliski po dobrom običaju ovdašnjih demokratskih obračuna.
    Dogodilo se tako prošle godine da prvo ode Jovan Ćirilov, a potom Miljenko Dereta. Obojica su imali jednu zajedničku crtu, radili su sa znanjem da se ništa ne rešava preko noći, da je put dug i da je na njemu najteže to što najdublje i najozbiljnije poslove teško da ko primećuje, za razliku od populističkih i popularnih dnevnih pokliča koji rezultiraju sukobima i ratovima svim vrstama i sredstvima. Ukratko, pretpostavljali su činove i rad nad pričama i parolama. I zato su u suštini bili mirotvorci i prosvetari, i demokrate.

    Nisam znala za Miljenkov običaj prosvetnog delovanja i deljenjem bedževa u Narodnoj skupštini Srbije. Pokušavam da zamislim tu scenu kada poslanici dobijaju bedž sa likovima Jovana Sterije Popovića, Jelene Šantić, Šabana Bajramovića, Nadežde Petrović, Ive Andrića, Dositeja Obradovića, Mire Trailović, Ksenije Atanasijević, Vojina Dimitrijevića, Ljube Tadića, Biljane Kovačević Vučo, Nebojše Đukelića, Stevana Mokranjca, Isidiore Sekulić, Koče Popovića, Ive Lole Ribara, Svetozara Markovića…

    Gledajući zasedanja Skupštine, vrhovne institucije demokratije, tokom niza godina, mogu da zamislim šta je Miljenko Dereta deleći bedževe hteo da kaže, ukoliko se to htelo i moglo čuti. I istovremeno kakvo je poređenje hteo da izazove. Na koga bi se to mogli narodni predstavnici ugledati, šta im je ostavljeno i ko su i kakvi su oni danas. Ovaj Deretin čin dakako predstavlja pitanje kontinuiteta i diskontinuiteta jednog naroda, kao što i sasvim jasno pokazuje ono što se naziva vrednosnim sistemom, te i kako su populizam, nacionalizam, i pljačka temeljno narušili sve čega su se dotakli. Nemogućnost sopstvene autorefleksije i svake kritičnosti dovele su do nepostojanja institucija, te izobličavanja i pretvaranja Narodne skupštine u konferenciju za štampu, u naredbodavnu presicu.

    Pored table sa Miljenkovim bedževima bile su tu i korpice pune bedževa. Onaj koji se najviše tražio bio je bedž sa likom Danila Kiša, on je namirivao kriterijume mlađih i starijih prisutnih.

    Dve hiljade i druge godine, Miljenko Dereta i Građanske inicijative pomogle su da Branimir Guzina snimi film “Dan bez osobitog značaja”, naslov sasvim u skladu sa načelima Miljenka Derete i Branimira Guzine, jer bio je to dan sasvim osobitog značaja. Film je o neizvedenoj i neprihvaćenoj lustraciji i događao se na terenima u Vojvodine, za jedan dan sasvim osobitog značaja, koji pokazuje najznačajnije što ne primećujemo, snimljen je film na više objekata, neverovatno naporan dan (nije bilo dovoljno para pa se sve moralo uraditi za jedan dan “bez osobitog značaja”) koji počinje na zapuštenoj železničkoj stranici, dresinom, jer vozova više nema, do još zapuštenije železničke stanice, mislim da se zvala Margita, ili Margarita, kroz kukuruzna polja sa kanalima zaraslim u šipražje, sve do bolnice za mentalno zdravlje u dvorcu “Lec”, gde su se oko pet stotina bolesnika starali jedan lekar i nekoliko sestara. Tu smo po scenariju, posle prethodnih terena dopali Čedo Čupić, Ratko Božović, Božidar Prelević i ja, da bi učestvovali u događaju koji se sastojao od ulaska Vojislava Brajovića u “depandans” bolnice, njegovog oblačenja u odeću pacijenta (ovde bi se mogla upotrebiti sa pravim značenjem uobičajena fraza “ma šta to značilo”), te njegovog izlaska na terasu na kojoj je, pred svima govorio pesmu Brane Petrovića “Kratak opis XX veka”.

    “Orijentisali smo se prema zvezdama

    Vodile nas trube i ključevi tamnica

    Osluškivali savete onih ispod zemlje

    Nismo se zaustavljali.

    Prvo smo otkrili kožu jedne žene

    Finu, negovanu od mladih zmija izatkanu

    Zatim smo pronašli i krila anđela

    Koja je vojnik izgubio

    Naišli smo na selo napušteno

    Prepoznali stvari iz detinjstva

    Dočekao nas je samo jedan starac

    Koji nije uspeo da umakne

    Hteli smo se snabdeti pijaćom vodom

    Ali su bunari bili zagađeni

    Do vrha puni ljudi uginulih

    I njihovih životinja

    Pa smo naišli na crkvu razvaljenu

    Tu smo se pokrili

    Pa smo produžili sve do prve škole

    Koju smo zapalili da se ogrejemo…”

    Kako je Brajović dalje govorio baš ovu pesmu baš o nama, tako su lekovi za smirivanje počeli da popuštaju nastajala je tužna, grozničava napetost kod svih prisutnih, jedna – da skratim – bunjuelovska scena, iz koje smo otišli, a oni su ostali. Jedni su otišli, a drugi su ostali. Između popova i eksperata.

    I to je naše civilno društvo. Umesto zapaljenih crkava sazidane su nove, kao iskupljenja za zločin i grehe. “Zidajte škole, deca vas mole”, Jova Jovanović Zmaj, još jedan mogući bedž Miljenka Derete.

    “Naišli smo na učitelja sa đacima

    Zaprepašćenje ih je odalo

    Učitelja smo kao i poslužitelja

    Đake silovali”

    Film “Dan bez osobitog značaja” prikazan je jednom na drugom programu RTS-a u kasne sate. Takvih dana u radu Miljenka Derete bilo je mnogo. I bilo su od osobitog značaja. Samo da bi se nešto videlo “za to je potrebna volja”(Broh). Iako je važio za velikog skladatelja “nevladinog sektora” Dereta se bavio civilnim društvom, što nije isto, bavio se civilnim društvom koje se nalazilo između partija, grupa, mafija, i tražio prostor demokratije upravo između njihove dominacije, tu se nalazio prostor slobode. Istovremeno, bio je i kritičan i konstruktivan, i to ga je koštalo teško razrešivih dilema.

    “Šta se desilo sa revolucijom?”, bila je tema skupa posvećenog Miljenku Dereti, Maja Stojanović, sada “na čelu” Građanskih inicijativa rekla je da je debata zamišljena kao konfrontacija iskustva onih koji sada imaju godina koliko je Dereta imao devedesetih. Možda bi Dereta mogao i da postavi pitanje, šta se desilo i sa evolucijom čitavog društva. I to je zadatak institucije “Kuće ljudskih prava” na čijem je ustanovljenju Dereta radio, revolucija i evolucija, razoriti i stvoriti, kontinuitet i diskontinuitet, teme su jednog života, Deretinog, koje svakodnevno proverava stvarnost kojoj je bio predan. I koja je tek pred nama i koja traži likove sa njegovih bedževa.

    “Vi ćete razumeti, moja grofice:

    Ovo nije pesma, ovo je tek pepeo pesme

    Plač pepela.”

    Preuzeto sa Danas online.

    Tagovi: Borka Danas Kolumna
    Podelite ovaj članak