SR / EN
  • aktuelno
    25.04.14.
    Tadeuš Ruževič 09.10.1921 – 24. 04. 2014
    rozewicz

    Iz knjige “Savremena poljska poezija”, preveo i izabrao Petar Vujičić, BIGZ, 1985.

     

    Tadeuš Ruževič pripada tragičnoj generaciji koja je svoje prve stihove pisala u mraku okupacije i nosila ih u partizanskoj torbi. Toj generaciji pripadali su i Kšištof Bačinjski (1921—1944) i Tadeuš Gajci (1922—1944), dva vrlo darovita pesnika, koji su poginuli na barikadama u varšavskom ustanku. S istim pokolenjem izrastao je pesnik, pripovedač i publicist Tadeuš Borovski (1922), koji je sam sebi oduzeo život 1951. godine. Ti pesnici nisu imali vremena za estetiziranja, daleka od borbe i života. Istorija se stvarala pred njihovim očima. Današnjim generacijama to vreme izgleda grandiozno, ali pripadnici toga pokolenja znali su da smrt ne bira, da je samo slučajno danas pao jedan od drugova, a da će možda već sledeća kugla pokositi bilo ikojega, od njih, i to se oseća i vidi u njihovoj poeziji. Ruževič je preživeo. Ali čitava njegova poezija i poetika razvile su se i izrasle iz vizije rata i umiranja.

    »Nisam mogao da shvatim da postoji poezija iako

    je ubijen čovek. Ubijen onaj koji je doveo u život

    poeziju, ugovoreni jezik koji .treba da izražava ono

    što se ne da izraziti. (…) Podozrivo gledam na ta

    ostvarenja. Sastavio sam ih od ostataka reči koje su

    pretrajale, od nezamenjivih slika, od velikog smetlišta,

    od velikog groblja. Izgledalo je da sam prvi

    čovek koji je rekao ‘dobar dan’, ‘voda’, ‘sunce izlazi’.

    Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili

    smo se da govorimo od početka. Oni i ja.« !

     

    Ruževič je na oko mračan pesnik. Ali nigde valjda nema takve želje za smirenjem i skladom, očišćenjem od svega ružnog što nas okružuje. On zato i ne pokušava da poetizuje. Tuđe mu je svako poetizovanje, muziciranje, slikanje. Pokušava da nađe osnovnu nit poezije, koja se, po njegovom uverenju, ne nalazi mi u muzici, ni u metafori. Pravom pesniku takve elementarne pesme javljaju se jednom, dvaput u životu. I on traži tu svoju pravu pesmu i pravu reč. Zato je u njegovim pesmama i njegovom stihu tako važna forma. (Jedna njegova zbirka nosi naslov Forme). Ruževič razbija stih, lomi ga, odbacuje sve što mu se čini suvišnim, hoće samo čistu, elementarnu reč. Želi da od elemenata forme stvori novu celinu. Time pesnik teži da dođe do tišine i razjašnjenja. U poslednjih dvadesetak godina Ruževič se više posvetio drami nego poeziji. Svoju poslednju pesničku zbirku objavio je posle deset godina ćutanja u poeziji (Traumatska priča, 1979). Njegovi zahtevi prema sebi postali su stroži nego ikad. Previše mnogo ličnih gubitaka nakupilo se u pesnikovom životu, i svi oni zajedno nisu mogli da ne izgledaju stvarniji od pesme. A Ruževič nikad nije izmišljao motive za svoju poeziju, motivi su uvek poticali iz činjenica njegovog ličnog života, a to znači i iz života poljskog društva. U tim zrelim pesmama Ruževič je umeo da sačuva stilsku čistotu i strogost, tako karakteristične za njegovu poeziju, li autoironiju, koja pesniku jedino ostaje u mnoštvu svakodnevnih gubitaka u borbi sa životom. U tim pesmama do te mere se meša ono što je lično, i što isto može |da bude važno i za nas, koji pesme čitamo, da pesniku bivamo zahvalni što je neke važne stvari rekao umesto nas. I kroz Ruževičevu školu prošli su gotovo svi mlađi poljski pesnici, tako da i oni koji misle da nisu pretrpeli njegov uticaj nisu čak ni svesni toga koliko mu duguju.

     

    LAMENT

    Vama se obraćam sveštenici

    učitelji sudije umetnici

    obućari lekari referenti

    i tebi moj oče

    Saslušajte me

    Nisam mlad

    neka vas vitkost moga tela

    ne zavarava

    ni nežna belina vrata

    ni vedrina otvorenog čela

    ni malje nad slatkom usnom

    ni smeh anđeoski

    ni korak gipki

    nisam mlad

    neka vas moja nevinost

    ne uzbuđuje

    ni moja čistota

    ni moja slabost

    krhkost i jednostavnost

    dvadeset mi je godina

    ja sam ubica

    ja sam oruđe

    slepo kao mač

    u ruci dželata

    ubio sam čoveka

    i crvenim prstima

    milovao sam bele grudi žena

    Unakažen nisam video

    ni nebo ni ružu

    pticu gnezdo drvo

    svetog Franju

    Ahila i Hektora

    Punih šest godina

    iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi

    Ne verujem u pretvaranje vode u vino

    ne verujem u oproštaj greha

    ne verujem u vaskrsenje tela

     

    POSMRTNA REHABILITACIJA

    Mrtvi se sećaju

    naše ravnodušnosti

    Mrtvi se sećaju .

    našeg ćutanja

    Mrtvi se sećaju

    naših reči

    Mrtvi vide naše njuške

    razvučene od uva do uva

    Mrtvi vide naša

    tela što se uzajamno taru

    mrtvi vide naše ruke

    složene za pljeskanje

    Mrtvi čitaju naše knjige

    slušaju naše govore

    što smo ih davno održali

    mrtvi čuju

    mljaskanje jezika

    mrtvi proučavaju referate

    učestvuju u diskusijama

    već završenim

    mrtvi vide stadione

    horove ansamble u skandiranju

    Krivi su svi živi

    kriva su mala deca

    koja su dodavala bukete cveća

    krivi su ljubavnici

    krivi su

    krivi su oni što su pobegli

    i oni što su ostali

    oni koji su govorili da

    i oni koji su govorili ne

    i oni koji nisu ništa govorili

    mrtvi prebrojavaju žive

    mrtvi nas neće rehabilitovati

    1956—1957.

    Desiće mi se nešto loše?

    Neće mi se desiti ništa

    preživeću sve ovo

    koliko puta savremeni čovek

    može da izgubi svoje dostojanstvo

    I tako

    odmah čim se završi

    ova istorija s malim i

    prihvatiću se posla

    šta? jeste

    još jednom ću se prihvatiti posla

    jeste! učiću kineski

    da li vredi

    svakako

    veliki rodoljub

    pesnik Lu-ju

    živeo je u razdoblju

    kad su Mongoli osvajali

    Kinu

    napisao je

    9300 pesama

    u to vreme u Kini su se

    pesme pisale

    odozgo nadole

    i od desne strane na l e v u

    bez pravopisnih znakova

     

    IZLAZ

    Živimo slabi

    u zatvorenom krugu

    lica

    reči imena

    drugi nas određuju

    klasifikuju

    pribadaju

    znamo da treba razbiti

    prekoračiti lažni krug

    otići

    ali ostajemo

    Rembo je u Adenu

    1880 godine

    naručio niz knjiga

    između ostalih

    bio je tamo Savršeni bravar

    Mali stolar

    ili nešto slično

    priručnike

    o pečenju cigle taljenju stakla

    proizvodnji cveća

    rudarstvu

    zavarivanju metala

    zidarstvu

    kanalizaciji

    da taj je stvarno

    otišao

    ali i on je

    skupljao novac

    za povratak kući

    posle smrti poezije

    hteo je da zasnuje

    pravu solidnu porodicu

    da se posveti

    vaspitavanju sina

    (koji je trebalo da bude naravno

    novi divni čovek)

    takođe je, hteo da sredi

    svoj odnos prema vojnoj službi

    i tako dalje

    i tako dalje

    to je lepo

    ali recite šta da radi

    Rembo

    kome je četrdeset

    pedeset

    šezdeset

    osamdeset godina

    kakve knjige

    da poruči

    kuda da otputuje

    šta da spali šta da razbije

    šta da napusti

     

    UCMEKAN

    Ucmekan

    daskom

    na smetlištu Pjer Paolo

    pokušava da ustane iz mrtvih

    vuče se

    na sunce leti

    u stisnutim rukama

    ljudsko krvavo nosi

    spolovilo kao ptice

    u gnezdu

    pred presto Gospoda

    i zemlja

    ona plava

    nezemaljski je lepa

    u svemiru jutra

    crni prišt u krilu

    mlečnog puta

    pljuje krv i spermu

    baš si ti Pjer Paolo

    rekao

    »Covek vidi izdaleka čoveka

    koji ubija drugog čoveka.

    Svedok je delanja,

    distancira se od n j e g a . . . «

    neki čovek

    video je izdaleka

    drugog čoveka

    koji je ubijao tebe

    La Terra vista dalla Luna

    il porcile

    staja

    jedva operušeni klinac

    žutokljunac

    giovine di primo pelo

    pekarčić s vatrenim očima

    tako je zategao guzove

    obraze

    debelo crevo raja

    u staji

    još nedorastao za konopac

    za smrtnu presudu amorino

    koji jede govno sveta

    jedan od junaka

    Sala ili 120 dana Sodome

    stvoren po liku

    i podobiju Boga

    Pjer Paolo čeka

    na strašni sud

    * *

    Probijao sam se kroz taj san

    teško

    do probuđenja

    u toplim potocima

    suza reči

    išla je k meni majka

    Ne boj se ti si u meni rekoh joj

    Niko te više neće povrediti raniti pogoditi

    majka se s nekadašnjim strahom

    pribijala uz mene

    ne boj se u zemlji si

    u meni si niko te neće taknuti

    poniziti raniti

    probijao sam se kroz taj san teško

    preda mnom je stajala senka

     

    SMEH

    Kavez je bio tako dugo zatvoren

    da se u njemu izlegla ptica

    ptica je tako dugo ćutala

    da se kavez otvorio

    rđajući u tišini

    tišina je tako dugo trajala

    da se iza crnih šipki

    razlegao smeh

     

    DVOJNIK

    Stoji oborene glave

    stupa tri koraka

    zaključava vrata

    podiže s poda

    knjigu

    »mnogi su patili od padavice

    i lajali kao psi

    grad je brojao četrdeset

    nesrećnih lajavaca«

    zatvara knjigu gleda kroz prozor

    nizovi kuća stanova prozora

    spušta glavu

    seda za sto

    uzima u ruku olovku

    misli

    otputovaću moram da otputujem

    piše

    slike otpadaju

    od misli

    kao meso od kostiju

    da bi se stiglo do srži

    do moždine

    treba smrviti kost

    misli

    to nije ono

    nije tako

    stavlja ruke na rub stola

    skida naočare

    vidi na stolu knjigu

    otvara na slučajnom mestu

    »Slepo crevo! Slezina!« reče

    sebi. Ne radi se tu o slepom crevu

    ni o s l e z i n i . . . »Praskovja Fj odorovna

    ispraćala ih je, čula buku i ušla.

    Šta ti je?

    N i š t a . . . «

    odlaže knjigu

    uzima u ruke koverat

    adresira

    odmiče koverat

    zatvara oči

    otvara oči

    odmiče olovku

    čuje glasove koji ga

    zovu

    ustaje od stola

    gleda kroz prozor misli

    Erinnerung an James Joyce

    Kćerka Lučija 25 godina

    u ludnici

    na vest o očevoj smrti veli

    šta taj idiot radi tamo pod zemljom

    sigurno sve vreme posmatra

    i zagleda nas odozdo

    Erinnerung an James Joyce

    Kćerka Lučija pobegla je u ludilo

    šta taj tamo pod zemljom sada radi

    žena Nora koja je izdržala s njim do kraja

    poverava se Sad je sve postalo

    tako dosadno dokle god je bio s nama

    stalno se dešavalo nešto novo

    udaljavali su se

    sin Đorđo i brat Caro fratello

    Džems Džojs je bio opsednut

    porodičnim osećanjima

    Sklapa ruke kao za molitvu

    olovka među prstima

    kao štap uguran

    u žbice točka

    piše

    prekida čuje glasove

    stigla je pošta od 1 februara 1949

    pismo od Tadeuša Borovskog

    pišem mašinom jer mi je lakše

    »pero mi curi« od radio kursa

    ništa Malo vremena nam je odneo

    dobri starčić — Leopold Staf

    kome su davana odlikovanja cveće recitacije

    i novac pred svedocima posadili su ga

    na scenu poljskog pozorišta u takvu pletenu

    stolicu za babe . . . Staf je drhtavom rukom

    tutnuo koverat u džep Tuvim

    koji je to gledao od predsedničkog stola

    sračunao je da će Staf zaraditi na svom jubileju

    oko milion zlota K a d smo se počeli

    srne jati Tuvim sa čuđenjem podiže obrve

    »Sta se smejete« kaže »pa to j e

    ozbiljan problem« Na tom istom matineu

    u pozorištu glumci su grozno recitovali

    Stafove pesme

    nisam još odgovorio Borovskom

    na to pismo

    Tadeuš je izvršio samoubistvo

    Tuvim je sa čuđenjem digao obrve

    Tuvim Staf

    Helena Leopoldova Stafova

    ispovedivši se i pričestivši umrla je

    dn. 14. III 1957. g. Zaupokojena misa

    služiće se u crkvi sv. Karola Boromejskog

    na Povonskama dn. 16. om. u 12.15 čas.

    posle koje će se obaviti ispraćaj ostataka

    na lokalno groblje u porodičnu grobnicu

    0 čemu obaveštavaju

    muž sestra sestrična i porodica

    Recitovali su loše nije im se isplatilo

    kako su govorili — da uče uloge za jedan nastup

    Posle toga je bio prijem u Sejmu koji je priredio

    Maršal Kovalski mnogo vina

    vutke i cveća od koga sam — lalu

    I nešto žuto doneo ženi

    (o, zakasnela zimska ljubavi!)

    Kad vidiš Vileka Maha reci mu

    da živim vrlo č u d n o . . .

    šta taj tamo radi pod zemljom

    sve vreme nas podgleda i posmatra

    kako izgleda ta lepa zelena travica

    od strane korenja

     

    SEĆANJE NA SAN IZ 1963. GODINE

    Sanjao sam

    Lava Tołstoja

    ležao je u krevetu

    ogroman kao sunce

    u grivi

    raščupane kose

    lav

    video sam njegovu

    glavu

    lice od zlatnog talasastog lima

    niz koje se slivala

    neprekidna svetlost

    odjednom se ugasio

    pocrneo

    a koža njegovih ruku i lica

    bila je hrapava

    ispucana

    kao hrastova kora

    upitah ga

    »šta treba činiti«

    »ništa«

    reče

    kroz sve crte

    pukotine

    zaplovi prema meni svetlost

    poče se rasplamsavati

    ogromni zračni osmeh

     

    DIJALOG

    Na obali crnog

    mora

    razgovarao sam s ruskim pesnikom

    o poeziji o Gogolju

    Šekspiru

    Staljinu i strahu

    vetar je raznosio s usana

    naše reči

    zalazilo je sunce

    poplavilo je crveno

    k r v l j u

    vodu vazduh zemlju

    Šekspir je mora

    nosio na svojoj grbači

    brodove natovarene zrnom

    govorili smo o krizi

    lirike romana drame

    Sekspir je oplođivao Evropu

    sahranjivao mrtve

    vodio ratove

    Smejao se od uha do uha

    pitao glasom »sirotog Toma«

    za ukus pojedenog govneta

    salate od lovorova lista

    dobrodušno se natresao

    Držao nas na dlanu

    ostavljao na pesku

    i počeo da ulazi u more

    s otvorenim žilama

    Podelite ovaj članak