SR / EN
  • aktuelno
    29.01.16.
    Uvodno izlaganje na skupu: Čitanje Enciklopedije živih – odrednica Dimitrije Tucović
    kvadratna enciklopedija okrugli sto

    CZKD, Beograd, utorak 26. januar

     

    Kao gost završne debate projekta „Čitanje Enciklopedije živih – odrednica Dimitrije Tucović“ i kolega, sudeći po dizajnu, blizanačkog projekta „Figura neprijatelja, preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa“, hteo bih najpre u nekoliko rečenica da ga predstavim a potom, takođe kratko, da analiziram kako se uklapa u današnje albansko-srpske odnose u oblasti kulture.

    Figura neprijatelja je projekat naučne saradnje koji je okupio 24 autorki i autora, uglavnom naučnih istraživača iz oblasti istorije, političkih nauka, sociologije, antropologije, lingvistike i istorije književnosti. Dakle, to je prva njegova novina. Ovim je i Beton, kroz saradnju sa Institutom za filozofiju iz Beograda iskoračio iz sfere prevođenja i objavljivanja knjiga kosovskih autora i saradnje na fastivalu Polip u Prištini, čime se doduše i dalje bavi jedan nekadašnji urednik Betona. Drugi momenat je su okupljeni naučnici iz tri zemlje, pored Kosova i Srbije i iz Albanije. Većina njih je zaposlena na fkultetima i naučnim institutima u svojim zemljama, ali na ovom projektu učestvuju pojedinačno. Treći momenat je, očekivano, naglašen kritički pristup kod polovine autora, posebno onih iz Srbije u tumačenju bilo srpske i jugoslovenske državne politike prema Kosovu i Albancima, bilo sadržaja udžbenika u onom delu gde se javljaju tematske jedinice o Albancima ili srpsko-albanskim odnosima, bilo o izveštavanju medija o ovim temama.

    Dakle, i u ovoj oblasti, kao i ranije, recimo sa Antologijom novije kososvske književnosti na albanskom jeziku, Iz Prištine, s ljubavlju ovo je pionirski i samoinicijativni poduhvat grupe ljudi, uz podršku beogradskog Instituta za filozofiju i finansiranje Švajcarske agencije za razvoj i saradnju. Ministarstvo kulture Republike Srbije nije podržalo ovaj projekat. Po izboru saradnika, ovo nije reprezentativni projekat i ima neujednačenosti u prilozima, što se recimo jasno videlo u Gracu, čiji je Univerzitet, tačnije Centar za studije jugoistočne Evrope sa Florijanom Biberom recenzent projekta i urednički tim koji je napravio selekciju radova za englesko izdanje, koje treba da se pojavi tokom ove godine, naporedo sa njegovim predstavljanjem u Londonu, Varšavi, na sajmu knjiga u Lajpcigu, u Tirani a nakon prredstavljanja u Prištini, na Filološkom fakultetu i ovde u Beogradu, u IFDT i CZKD. Dakle, zbornik i propratne tribine su namenjene prevashodno, mada ne isključivo, akademskoj sredini i balkanolozima.

    Treba reći i to da su se opet ispoljile poteškoće sa prevodiocima, mali ih je broj, te brojem kvalitetnih saradnika iz Albanije i naročito sa Kosova. Kosovska akademska sredina, možda još i više nego književna ili umetnička, počiva na staroj gardi i tu tek treba da dođe ako ne do smene generacija, onda do većeg upliva mlađih i naučno afirmisanih autora. Naučnici iz Albanije su dobrim delom ili školovani u inostranstvu ili deo svog školovanja proveli na univerzitetima u svetu, tako da postoji stručna kompatibilnost sredina Albanije i Srbije. Ipak, organizacioni i NVO kapaciteti su takvi da se iz Srbije, tačnije iz Beograda uglavnom generiše realizacija zahtevnijih projekata. Verovatno će to trajati još izvesno vreme, ali tendencije, naravno, idu ka ujednačavanju kapaciteta sredina. Ipak, najređe su osobe, poput Rigelsa Halilija, koje su spremne da izvrgnu matični naučni, medijski i politički kritičkoj analizi. Primetna je u pojedinim tekstovima kritika autoizolacionističkog totalitarnog režima Envera Hodže, ali ne toliko i albanskog nacionalizma.

    Sada bih pomenuo nekoliko svojih zaključaka iz teksta koji je zastupljen u ovom zborniku: „Figura drugog kao otvoreni projekat“. Ja sam analizirao sve prevedene knjige albanskih autora sa Kosova i iz Albanije od 2000-ih naovamo. Uz malu napomenu da je većina tih knjiga objavljena kroz projektno finansiranje i stranu podršku, te kao izolovani pojedinačni izdavačku činovi, od Slobode užasa Dževdeta Bajraja, Rende, Gozbe Baškima Šehua, Forum pisaca, Sjaja tuđine Beća Cufaja, izdao VBZ Beograd do romana Milijarder Vetona Suroia, Samizdat B92 prošle godine. Tek je Beton, a nakon njega i Links, sistematski izdao nekoliko važnih knjiga: pomenutu antologiju gde se po prvi put predstavila kosovska poezija, proza i drama, sa sadržajnim predgovorima, knjigu poezije Arbena Idrizija Zveri vole otadžbinu, te publicističko-memoarska knjiga Škeljzena Malićija i antologija novije kosovske drame Let iznad kosovskog pozorišta. Sve te knjige, uz impozantnu studiju Petrita Imamija Srbi i Albanci, čije se drugo, znatno prošireno izdanje priprema za izdavanja tokom ove godine.

    Dakle, u tih 15-ak knjiga, autori iz Albanije (Baškim Šehu, Ismail Kadare, Anilda Ibrahimi) su dominantno zaokupljeni fenomenom autoizolacionističkog albanskog komunizma, dok je kod autora sa Kosova opsesivna traumatična tema srpsko-albanski rat na Kosovu 1998/99. godine, sa naglaskom policijskih represija i zločina. Etnički drugi kao žrtva se javlja samo u poeziji Arbena Idrizija.

    Izdvaja se poezija Kujtima Paćakua koja govori o nevoljama romskog identiteta, takođe hibridnog (u isto vreme etnički i kulturološki drugi i socijalno podređen). Zameci konstituisanja pojma seksualno drugog se sreću u prozi Bese Saljihu i u pesmi Balsora Hodže o biseksualnoj prirodi Prištine. Najmanje je prisutan socijalni drugi, odnosno narativ ili lirski diskurs o siromaštvu, klasnim sukobima ili o tranzicionom kapitalizmu.

    Srpsko-albanski odnosi su prikazani kao odnosi kolektivne distance i dubokog nepoverenja, gde je i poznavanje jezika druge zajednice sumnjiv znak i nedopustiva sklonost. Ni u jednom delu nema primera ostvarenog međuetničkog prijateljstva ili ljubavnih veza. Ipak, satiričko-kritički otpor političkom autoritarizmu i patrijarhalnom konzervativizmu, te primeri verske tolerancije i odbacivanja revanšizma, mogu da posluže kao temelj za preoblikovanje pojma drugog u kontekstu srpsko-albanskih odnosa.

    I na kraju malo o političkom kontekstu. Moj je utisak da će tzv. kulturna saradnja Kosova i Srbije, manje Srbije i Albanije, ostati talac političkih odnosa, odnosno dve divergentne a snažne tendencije kosovske i srbijanske politike: priznanje i jurisdikciono zaokruživanje nacionane države Kosovo naspram međunarodnog sprečavanja tog priznanja i pokušaja da se kroz ZSO očuva privid prisustva države Srbije na Kosovu. Pomenuo bih onu nesrećnu rečenicu Mikija Manojlovića o važnosti da se komadi igraju na reprezentativnim mestima. Tu su dve poente: državna umetnost će biti lakmus političkih odnosa i slika mere dopuštenog. Nevladin sektor će svakako nastaviti da se bavi onim čime se bavi uglavnom bez pomoći ili sa minimalnom pomoći države.

    Da li je izlaz u tržištu? Nije. Knjige kosovskih pisaca nisu komercijalne, a njihova važnost nije samo umetnička, već i kulturno politička. To znači da srpsko-albanska kulturna saradnja mora biti dotirana i još više mora postati deo obrazovnog sistema. Da parafraziram ideju Milana Miljkovića, ono što su nekada bile književnosti naroda i narodnosti u SFRJ, treba da postanu književnosti nacionalnih manjina u Republici Srbiji (u prvom redu: albanske, mađarske i romske). To je jedini put ka razgradnji negativnih etničkih stereotipa i medijski i politički indukovane nacionalne mržnje, odnosno podloga za postepenu dekonstrukciju istorijskih trauma, koje vrhune ratom krajem 90-ih godina. Ono što brine je slepilo za ovaj uvid političkih elita u Srbiji, uključujući i one tzv. demokratske, ono što ohrabruje je sve veći broj intelektualaca srednje i mlađe generacije koji organizovano i sistematski sarađuju.

     

    *Više o skupu na stranici događaja Čitanje Enciklopedije živih – Odrednica Dimitrije Tucović.
    Više o predstavi Enciklopediji živih ovde.

    Podelite ovaj članak