SR / EN
  • aktuelno
    28.03.16.
    Uzaludnost proročanstva i dramaturgije
    mira furlan

    Kasandri, proročici, ne veruje niko. Za istinu su zaduženi državni sveštenici, tako je bilo i u Troji, kod kralja Prijama; proročice su bliže vešticama nego vilama, istine su im neprijatne, možda su i “nepristojne”, i nisu “normalne”, one su “ekstremne”, ili su “kontroverzne”, da čuda.

     

    Posebno one koje proriču prošlost; zločin i nasilje u prošlosti, a još posebnije ukoliko su akteri takve prošlosti upravo na vlasti, u stvarnosti, na dvoru i u državi.

    Međutim kada se to zbude, ono o čemu Kasandra govori, onda se to opet zbude na njenu štetu i niko joj ne veruje, ne veruje ni očima svojim, ni ušima svojim, te ne znači da se neće ponovo zbiti. “Mrtva sam i umrijeću”, govori Kasandra, Mira Furlan u predstavi “Kasandra”, koju je kao dramatizaciju romana, sažimanje, Kriste Volf režirala u Narodnom pozorištu “Ivan Zajc” u Rijeci Nada Kokotović. Neophodna uzaludnost dramaturgije, rekao bi jedan od najboljih (dramaturga) Helmut Šefer, filozof.

    “Ovde je to bilo. Tu je stajalo, ovi kameni lavovi, sada bezglavi, gledali su je. Ova utvrda, nekoć neosvojiva, sad gomila kamenja, bilo je poslednje što je vidjela”, reči su (sa smislom) koje se polako ispisuju na kraju predstave a ponoviće se u stvarnosti, kao što se stvarnost ponovila u predstavi; na trojanskom zidu u pokretu sve vreme predstave, jednim licem glatkim, stabilnim, celim, a drugim licem, kada se drugi obraz na sceni okrene, sa već upisanim Trojanskim konjem (i možda već ispaljenom strelom u Ahilovu petu) razrovan zid, načet zid, osvojen. Osvojena predajom Troja. To je kraj predstave, ali i njen početak, završava se i počinje Kasandrinim proricanjem u koje niko ne veruje, da će tako biti, to jeste da ih neće biti. Neće, zbog izbegavanja bola subjektivizacije i suočenja, bola sa kojim se Kasandra nosi do kraja. “Zbog čega živim još, ako ne bih spoznala ovo što saznajemo samo pred smrt”. (Krista Volf)

    Zašto su uvek više u opasnosti oni koji imenuju zločin od onih koji su ga počinili, jedno je od pitanja koja se izvikuje u “Kasandri”, “tragičnoj svečanosti u slikama i riječima” (Nada Kokotović) “Njeno (Kasandrino) emocionalno stanje je plesno. Dvije strane njene vrlo kompleksne egzistencije. Drama žene u muškom ratnom okruženju. Borba spolova prije 2.500 godina kao i danas. Između iluzije i jasnoće, drskost teatra uvijek kada se zahtjevaju ekstremna iskustva”.

    Nada Kokotović autorka je koreodrame (“Toska”, posebno “Anita Berber”, pa i GPGT u celini, “Medeja – Hamlet Mašina u CZKD, dakle Hajner Miler, veoma blizak, orogramski Kristi Volf), teatarskog plesnog žanra, što je bilo davno, ne pre 2.500 godina, ali na početku i na kraju igranja drame telom, igrom kao dramaturškom strukturom, i sada je važno reći da je to ono što je kontrapunkt nasilju, bilo i jeste. Igra je zapravo borba protiv nasilja, a intenzivna igračka prisutnost izazov fizičkog i metafizičkog svakom uništenju, to je zapravo otimanje, (ne bekstvo), od kraja. “Povezanost drame i plesa u jedinstvo visoke potencije.” Tako su upravo povezane dve Kasandre, jer se samo zajedno može izneti istina i proricanje, i to unapred i unazad, kretanje kroz vreme, kroz bilo, jeste i biće, biće što je bilo i što je prorečeno, mada niko ne veruje, ni kada jeste, i pri tome oni koji imenuju to što je bilo, ti su oni kojima se ne da da budu, dve Kasandre koje čine jednu u slici, plesu i reči nisu psihološka, već ideološka aberacija, pričaju paralelne priče, paralelne istorije nasilja i zločina, ratnog. Kasandra Mire Furlan i Kasandra plesačice Anice Zgurić. Te rediteljke Nade Kokotović. I HNK u Rijeci.

    Kontekst ovoga scenskog zbivanja jasan je i iz simboličkog kapitala koji nose njegove junakinje u činu proricanja, i to na osnovu svega što znače njihove sudbine, u umetničkom i političkom smislu, dakako. Spisateljica Krista Volf napravila je scenu na kojoj se mogu sresti proročice onoga što smo živeli, sada kada su tu, među nama, u pozorištu okruženom erinijama koje, izgleda, na osnovu ovdašnjih iskustava nikada neće postati eumenide, ni kada se Orestove krvi napiju, ili hoće, kada sve bude srušeno i kada će se morati početi iz početka, nakon natpisa na zidu. Nakon sloma Troje. Nakon sloma grada, nakon sloma zemlje.

    “Ples je neobjašnjiv”, kaže Jirži Kilijan, čiju ćemo predstavu “Istočna senka” gledati na Beogradskom festivalu igre, neverovatno raskošnom za ova vremena “bede filozofije”. “Beket koristi jezik na vrlo specifičan način praveći od njega stvari koje samo jezik može da učini. U isto vreme nema dovoljno reči u jeziku koje mogu sve da iskažu. Koristimo razne konstrukcije da bismo došli do određenih stvari koje nisu u našem rečniku. Upravo zbog toga je ples u prednosti. Ples je tako bogat i tako nedefinisan merilima literature. Kao muzika. Previše je bogat, nije ograničen rečima. Na neki način veoma je sličan teatru apsurda, ali je mnogo više od toga.”

    Upravo za toliko je Nada Kokotović “produžila” Kristu Volf, literaturu, u Narodnom kazalištu “Ivan Zajc” u Rijeci okruženom apsurdom koji je zbilja, hajkom na njegovu angažovanost, na obavljanje upravo delatnosti Narodnog kazališta i njegovim intendantom rediteljem Oliverom Frljićem. Zato što je “narodnost” uzurpirana, i zato što je Trojanski konj već davno prorečen i upisan, i zato što sudeći po ruševnosti teatra koga nacionalizam ne popravlja zid će biti gomilom kamenja. Apsurdno je koliko se želi imati teatar, zemlje, država, a koliko se ne zna šta se sa tim čini, i koliko je progon onih koji o tome izriču istinu, koji to imenuju. Stoga je gesta Bitefa, umetničkog direktora Ivana Medenice i Anje Suše da ovogodišnji Bitef započnu u Rijeci, u kazalištu “Ivan Zajc” podrškom radu Olivera Frljića za svaki pozdrav kao i prepoznavanje konsekventne bitefovske politike, sa značajnim podsećanjem da je prostor i kulturni prostor sve slobodniji koliko je širi.

    Jaka bura puhala je Rijekom.

    “Stojim na ruševinama Evrope”, govori Hajner Miler u “Hamlet Mašini”.

    U Muzeju moderne i suvremene umjetnosti kojim rukovodi Slaven Tolj, izložba, događaj, kustosko-istraživački projekt Ane Dane Beroš “Lampeduza”, transeuropska i intereuropska migracija.

    Idete, idete kroz Muzej i na samom njegovom kraju, na kraju zgrade u kojoj se sada nalazi, a obećano je i zagarantovano da će se novi sazidati, nalazi se jedna poveća kutija. E, u njoj prebiva najveća i najskrivanija tajna.

    No, ispred kutije velika, velika knjiga sa prizorima iz Lampeduze, napuštene stvari, sve ono što iza izbeglica ostaje, dokumenta i dokumenta dugogodišnjeg postojanja Lampeduze, kao jednog dvadesetprvovekovnog Berlinskog zida.

    Ulazak u kutiju znači ulazak u utrobu broda koji plovi morem, i u toj utrobi su svi zvuci i glasovi koje krijumčaren čovek čuje, i od koji strepi, kojih se plaši, teskoba galijota, izbeglice, prekarijata, ljudskog roblja, teško je izdržati i tih par minuta u Muzeju moderne i suvremene umetnosti. Pale se svetla, u utrobi, i gledalac jasno sebe vidi u ogledalu.

    Kako prozivaju Kasandru koja proriče i kojoj niko ne veruje, nazivaju je varvarkom. Varvarka. Koja proriče unazad, govoreći istinu koja se već odigrala, i sa kojom je spremna da se suoči, po svaku cenu, i po cenu nasilja koga se užasava najviše na svetu, pogledajmo u istoriju, i u ogledalo. Šta je istorija prozivanja “drugih” kao varvara. I gde su varvari, u utrobi broda ili na površini mora. Nema “drugih” ma koliko se nove balkanske države trudile da ih bude u nacionalnom, ideološkom, političkom, klasnom, rasnom i svakom drugom smislu, od glave do pete, taj neutaživi trud, ta bolesna ambicija, ta istorijska retrogradnost, i izostanak svakog smisla za stvarnost, pre svega zbog vlastitih nekapacitiranosti, upisuje već na samom početku, na zid, glavom u zid, pad Troje. Kako to već Kasandra govori i poneki junak.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak