SR / EN
  • aktuelno
    18.02.17.
    Varaždinski nokturno
    varadzin

    Varaždin je lep grad oduvek bio i sada je lep, po sunčanom i toplom danu 14. februara.

    „Proganjanje i ubistvo ŽAN Pol Mara kako ih prikazuje glumačka trupa azila u Šarantonu pod vođstvom Markiza de Sada“ Petera Vajsa, napisan u uzbudljivim šezdesetim godinama dvadesetog veka je drama o protivrečnostima revolucije, nasilju, slobodi i umetnosti i doživeo je mnoge inscenacije (i onu Ateljea 212 u režiji Mire Trailović) doživeo je mnoge inscenacije širom sveta. Predstava pozorišta „Gergelj Čiki“ iz Kapošvara u režiji Janoša Ača je svojevrsna „srednje-istočnoevropska misa o revoluciji, za revoluciju”, kako je u svojoj kritici pisao Laslo Vegel. Predstava je silovita, složenih valera i sigurno predstavlja jednu od najznačajnijih karika u bogatoj istoriji Bitef festivala. Zato i nije čudo da je na 16. Bitefu, 1982. godine ova predstava u izvođenju mađarskih umetnika osvojila sve moguće nagrade.“

    I tada 1982. u Varaždinu je bio lep i sunčan dan. Kapošvar i Varaždin su bili kako se to u ona vremena uobičavalo pobratimski gradovi. Pred predstavu u mraku prekrasnog varaždinskog pozorišta, čekali smo na početak predstave Laslo Vegel, Slobodan Šnajder, i još nešto malo publike. A onda je počelo. I bilo furiozno: kraj ove predstave, sedam godina pred pad Berlinskog zida bio je u slavu ustanka u Budimpešti 1956, glumci mladi, kao i reditelj predstave, sa kamenicama u podignutim rukama istrčavaju na zid i na publiku. Laslo mi je rekao da se ovo mora videti, niko na Bitefu i u njegovom Savetu nije verovao da je moguće da je ova predstava toliko dobra i toliko nezamenljiva, posle polusatnog aplauza na Bitefu dobila sam sve opklade.

    Tako sam zapamtila Varaždin. Tako sam deset godina kasnije strepela za Varaždin. Tako je Vlado Trifunović sačuvao Varaždin, i tako nešto sam rekla u uvodu u tribinu „Slučaj generala JNA Vladimira Trifunovića““, 14. februara 2017, u Multimedijalnom centru dvorca Herzer u Varaždinu, u organizaciji Dokumentarnog centra za suočavanje sa prošlošću i Centra za kulturnu dekontaminaciju. Iz Beograda došlo nas je četvoro; Đorđe Dozet, sudija koji je oslobodio Trifunovića, Zoran Živković, poslanik i bivši premijer Srbije, novinar Rade Radovanović i ja, zapravo učesnici tribine koja je nedavno održana u Czkd, povodom smrti Vladimira Trifunovića. Iz Zagreba su stigli Vesna Teršelić iz organizacije Dokumenta i Zoran Pusić, pre ratova i posle ratova veliki borac za istinu, pravdu i ljudska prava, teorijski i praktično. Razgovorom je upravljao, koliko se to god moglo, Eugen Jakovčić (Dokumenta), koji nas je pred sam početak obavestio o reakcijama i provokativnosti ovog razgovora na portalima. Nije zgoreg napomenuti da je u Czkdu neposredno pred put u Varaždin održana tribina “Pogledaj Vukovar, pogledaj svoju budućnost“, o demoliranju izložbe o razrušenom Vukovaru u Novom Sadu.

    Da je priprema u Varaždinu postojala bilo je jasno kada nas je na benzinskoj pumpi pred ulazak u Varaždin sačekao ljubazni policajac, i sproveo nas do garaže gde ćemo biti sigurni, impresioniran ličnošću i dokumentima Zorana Živkovića, tako smo i paženi u vreme tribine, do večere i ispraćaja.

    Tribina u vrhunski uređenom potkrovlju palače Herzer. Muškarci, branitelji, i samo nekoliko žena uključujući Vesnu Teršelić i mene. I iz svih grla definicija „Vlado Trifunović je ratni zločinac“ i nema te sile koja će ih uveriti da nije tako, u ime njihove istine. Istina je bila najčešće dobacivana reč, dok smo u uvodnim rečima obrazlagali organizovanje tribinu u svrhu istine o Trifunoviću kao heroju.

    Ne, Trifunović je morao da se povuče, jer su oni, branitelji, bili jači. „On je bio agresor ispred JNA, zločinac.“ “I mora se reći da je agresor jer je to bila agresija JNA i Srbije na Hrvatsku.“

    Dobro, ljudi, vi ste pobedili, bili smo dobri, mirni i razložni, Živković, Dozet je naveo koga je sve kao advokat branio, i hrvatske žrtve na Ovčari. Kratka stanka, Radovanović je nastojao da objasni, da približi, da predstavi. Jakovčević je prosto lebdeo između „dve vatre“.

    Onda je branitelj prišao. I podelio nam letak:

    Optužno vijeće Hrvatskog nacionalnog etničkog sudišta, na svojoj sjednici od 14. ožujka 2015. podiglo je ETIČKU OPTUŽBU protiv VESNE TERŠELIĆ.

    Sledi fotografija Vesne Teršelić.

    Stoga se temeljem obrazloženja svih 15 (petnaest) točaka optužnice i dokaznog materijala VESNA TERŠELIĆ OPTUŽUJE ZA POVREDU HRVATSKIH NACIONALNIH INTERESA I PROGLAŠAVA NEPOŽELJNOM OSOBOM U RH (persona non gratae) pa tako i u Varaždinu.

    Dok je Zoran Pusić govorio začulo se – Jugosloveni.

    To je sve što se podneti ne može. Istina, nije rečeno, uzviknuto, „komunisti“.

    Sledilo je od strane branitelja da nisu problem ovi iz Beograda: nije važno ni ko su ni šta su, da parafraziram, već su ovi naši hrvatski izdajnici najgori, oni su ti koji koji lažu, blate i ponižavaju hrvatski narod i branitelje u zemlji i naročito u inostranstvu, da ispumpavaju novce, eto i Soroša, sve je tu, a svi mi skupa koji smo organizovali tribinu o Trifunoviću i koji na njoj učestvujemo nismo dostojni branitelja.

    Ustali su i postojao je trenutak u kome nije bilo jasno da li su krenuli ka nama ili ka izlazu.

    Ustaše branitelji i gotovo da krenuše. Sedite, branitelji, i dajte da nastavimo. „Nije heroj taj vaš Trifunović, već zločinac“, osuđeni zločinac i agresor.

    Sve razumem, znam i da branitelji imaju nastradale.

    Posebno razumem „Balade Petrice Kerempuha“ Miroslava Krleže, dok gledam, dok gledam zapete noge koje cupkaju.

    Ako kažem da mi je ovakva kakva je situacija poznata, čini mi se da bi to bilo baš nedostojno, jer bi zvučalo kao molba ili pravdanje. To da svako od nas trpi od „svojih“ da je „tuđi“, ukoliko dovedeš u pitanje patriotizam ili domoljublje, i da bi to bilo stvaranje „ravnoteže“; problem uvek, dvadeset i pet godina jeste u tome što će se nacionalisti uvek pre dogovoriti, izgovoriti „drugima“, nego što će postati dovoljno vidnim oni koji su bili i ostali protiv nacionalizma, protiv zloupotrebljavanja patriotizma, čini mi se da je i to istina, i danas je to istina. Kao što je istina i da su branitelji i veterani gurnuti u rat u svrhu vlasti i plena onih koji su i danas na vlasti i bogati. Samo što su branitelji prepoznati i više od toga, osigurani za života, jer su pobedili, dok su borci i veterani u Srbiji niko i ništa, jer Srbija „nikada nije bila u ratu“, jer ih se zapravo država stidi i ne priznaje ih jer bi morala da pristane na činjenicu da je „tako mala, tako mala, tri puta ratovala“ (dugogodišnji projekat Czkda „Imenovati to ratom“).

    U noćnom razgovoru u povratku u Beograd, skoro u ranu zoru, sigurni sa Zoranom Živkovićem, Dozet i ja se prisećamo četvrtastih stolova, susreta, razgovora – „Imenovati to ratom“, dijaloga veterana i mirovnjaka, posebno onog susreta u kome je učestvovao predsednik Predsedništva devedesetih Borislav Jović. Imenovato to ratom.

    Vesna Teršelić i ja sedimo na klupi u Varaždinu. Divim se njenom iskustvenom miru. Kada smo ustale shvatam da su pored nas momci čuvari, ali nije Vesna mirna zbog toga, već zbog osećanja dužnosti da dovede u pitanje „prekomernu upotrebu sile“, i nasilje svake vrste. Trebalo je da na razgovoru efikasnije branimo Vesnu i Zorana od branitelja, tako bi, u stvari, bili još bliži generalu Trifunoviću, optuženom za izdaju u Srbiji, a u Hrvatskoj za ratni zločin. Kako stvari stoje biće još prilike.

    M.g. Dok je Zoran Pusić govorio začulo se – Jugosloveni

    V. g. Ustaše branitelji i gotovo da krenuše. Sedite, branitelji, i dajte da nastavimo. „Nije heroj taj vaš Trifunović, već zločinac“, osuđeni zločinac i agresor.

    Sve razumem, znam i da branitelji imaju nastradale.

    Posebno razumem „Balade Petrice Kerempuha“ Miroslava Krleže, dok gledam, dok gledam zapete noge koje cupkaju

     

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak