SR / EN
  • aktuelno
    23.04.16.
    Vlažnost
    vlaznost-kultura-facebook

    U filmu “Vlažnost” Nikole LJuce vidi se sve to ili ono o čemu se izjašnjavamo na izborima, a to je vreme i svet nove klase, vlasnika života mladih i starih nosilaca, ženskih i muških – privatizacionog prevrata ratom, i nastavak tog rata, tranzicije, drugim sredstvima.

                           U pitanju je “vrli novi svet” koji je svom širinom i dubinom “nebo premrežio”, koji je uzurpirao ono što je nasleđe kao javno, simbolično, istorijsko i kulturno dobro zemlje. Ili, nove generacije koja nasleđuje uzurpatore, “po zakonu”, baš kao što i legalizuje kvislinge, kao nosioce privatnog vlasništva i kao “građansku” tekovinu, ne u doslednosti sa Francuskom revolucijom, i antifašizmom, već kao vrednost “imanja” umesto “bivanja”.

    Uzurpacija, rekonstrukcija, restitucija, restauracija.

    Scena u kojoj se sastavljaju razbijeni životi je scena porodične slave: dečak, najmlađi član familije (ne porodice), ponavlja nastup iz škole, pa glumi princezu Olgu koja savetuje zabrinutog princa Pavla (koga glumi njegov deda) da prihvati sporazum sa Trećim rajhom i da tako izbegne “stradanje naroda” 1941. Dakle, izvodi princezin savet da se pristupi Trojnom paktu i “sačuva” – to je scena koja iskazuje gotovo sve o naslanjanju današnje nove klase, revizionizam, način života kao preživljavanja u svim uslovima, e da bi blagostanje bilo iskupljeno po svaku cenu, pa i po cenu ljubavi i slobode.

    Beograd koji nam LJuca i saradnici pokazuju, Beograd je viđen iz ofisa građevinskog inženjeringa ljudskih duša, Beograd iz ugla moći glavnog junaka Nikole (izvanredni Miloš Timotijević, “vlažan” na julskoj toploti od tenzije uspeha), u kome se može poznanstvom sa biznismenom “koji može da sredi ronioce” izdejstvovati tehnička dozvola za novi most, ili, recimo, zidanje Beograda na vodi. To je Beograd u kome je posle toga moguće pretvoriti Cvetni trg u rozarijum i cveće potrpati u kutije od pleksiglasa u kome se znoji, jer ne može da diše, pa mu izdisaj vlaži stakleni zatvor, te tako curi, biva vlažno. Ili Beograd u kome je moguće da se kod Pevca, u skladu sa tradicijom iz scene slave u filmu (“slave princa Pavla”) instalira na betonu, a od mermera česma “kakva je bila” (da se napravi “lepši i stariji Dubrovnik”; izvinjavam se na banalnom poređenju, i dobro poznatom, ali sve što je dobro poznato nije i evidentno, ili kolektivno osvešćeno u skladu sa imperativom zaborava nosilaca nove klase, u novim državama). Beograd u kome će, kako je najavljeno, Dimitrije Tucović biti premešten nešto niže, baš kod banke (kakve li ironije!), dok će fontanu na Slaviji zaobilaziti građani u širokom luku, preostali građani i izbeglice, “autohtoni” i “alohtoni”.

    Film “Vlažnost” otvorio je Fest na početku ove godine; u njemu je tematizovano i vizuelizovano ono što je dugo stvarano i bilo prekriveno tumačenjima, nacionalnim, etničkim i religijskim razlozima i sukobima, a zapravo se radilo o uspostavljanju nove klase i o “vrlom novom svetu”, u kome je lepo samo ono što je korisno, i u kome je prolazak kroz narod u snažnom automobilu važniji od protoka reke, a bazen kupljen ili iskupljen po cenu mora. Na kome, na bazenu, majka i sestra govori o svome izludelom sinu da je odneo njene tange i markiranu garderobu davljenicima u Obrenovcu, kao da oni znaju kakve su to gaće i haljine, budala.

    “Nije slučajno Petar građevinski inženjer, niti smo o “zakulisnim dilovima” lupetali – konsultovali smo se sa raznim stručnjacima, sa ljudima iz urbanističkog zavoda, od kojih inače niko nije potpisao Beograd na vodi, još jedan projekat prilagođavanja grada novoj klasi – niti je taj dil koji čujemo slučajno vezan za most. Želeo sam da uđem u logiku svih tih zakulisnih dilova, da ona ne bude proizvoljna”, govori Nikola LJuca u intervjuu.

    “Vlažnost” je film o jednoj vanrednoj situaciji kao što je odlazak Mine, Nikoline žene, odlazak koji on prikriva pred sobom i pred drugima, jer je društvenost i konvencija važnija od osećanja (a i Mina će se pojaviti na slavi kao da nije ni odlazila, kao što će oboje sledećeg jutra izaći u borbu za “mesto na vrhu”, iz garaže pravo u “vrli novi svet”); ta vanredna situacija postaje stalna, ona je način života, groznica koja vlaži, groznica sticanja, umnožavanja i umrežavanja, vlažnost “dila”, “ugrađivanja” i “puštanja niz vodu”.

    “Ovde žene čak i kada su uspešne i nezavisne, moraju to malo da demfuju, jer ovo je društvo koje odlučuje o tome šta ženskost jeste na osnovu nekih prilično zastarelih balkanskih kriterijuma.” (Staša Bajac, koscenaristkinja filma). “Na primer, ženske patnje, trpljenja, patnje, a sve te žene iako opsednute muškarcima, zapravo su nesrećne i isfrustrirane.”

    Restauracija, revizija, neokonzervativizam. Sahrana, venčanje, žurka i slava. U stvari, jedna neprekidna žurka, i revija.

    I to je to novo, nova budućnost, budućnost bez prošlosti, budućnost eliminacije svega što nismo mi, što nisam ja koji smo mi.

    Za razliku od enterijera, stana u kome Mina i Nikola stalno ali privremeno žive, stan majke Minine, njena bivša soba u kojoj su knjige deluje poput one staklene kugle u kojoj pada sneg koju Vinston Smit (1984, Orvel) pronalazi u starinarnici. Uska su vrata, zaštitna, na Mininom i Nikolinom stanu, koji je verovatno aranžirao enterijerista, oni u njemu spavaju kao u vozu ili u avionu, novi prostor nove klase ma koliko da je sabijen je kao u kapsuli, to je prostor znojenja i vlažnosti, prostor žuđene stabilnosti. I na slavu kod Nikolinih roditelja ulazi se pravo sa vrata, nema ničega između, sve je odmah i brzo, samo sada. I zato nije važno gde je Mina bila, važno je gde je u ovom času. Da li sada pripada, ili ne pripada, da li je sada u posedu ili ne.

    Kako se ekspropriše, privatizuje i uništava javni prostor u svakom smislu, smislu društvenosti, rasprave, kritike i dijalektike, tako se otuđuje i deindividualizuje lični prostor, što znači i vreme života društva i pojedinca.

    I u svemu tome nismo usamljeni. Čini mi se da sam povodom izbora u SAD između Donalda Trampa i Hilari Klinton čula da treba glasati za “manje zlo”. Da li vam ovo zvuči poznato? Manje zlo.

    Čitava ova rasprava rezultat je osvešćivanja kompromitovanog demokratskog sistema sa kojim se susreću takozvani “milenials” (generacije novih medija, koje se ne oslanjaju na korporativne medije), koji su verovali da mogu artikulisati svoj glas kroz kampanju Bernija Sandersa. NJihov je glas u tom sistemu prigušen, korupcijom u politici i medijima. Ali taj proces je evolutivni, i oni će “nadrasti” ovaj sistem koji počiva na korupciji političara. Postoji sistem, i nasuprot njemu pokret osvešćivanja. I on je klasni, to su generacije kojima je očigledna nepravda i nejednakost koju žive.

    Vulgarno očigledna nepravda u kojoj naši “milenials” žive čuva i reprodukuje se upravo mantrom da se ne može promeniti ništa, da javno mnjenje ne pamti i troši u besmislu informacije i pretvara u buku. Novoj klasi odgovara da se politički izbor i demokratija obesmisle. U takvoj anomiji moguće je onda sve, od revizionizma, povratka u tridesete, do najstrašnijih stvari na svetu.

    I Varufakis govori o nužnosti da se spreče tridesete u Evropi. Da se, u stvari, ograniči moć novih klasa, to jeste podele na ekstremno bogate i ekstremno siromašne, što znači borbu protiv desnice. Što znači uočiti, za početak, kada glavni diže ruku na pozdrav, a onda se seti da je skupi u šaku. Ako ne verujete svojim očima, gledajte “Vlažnost”.

    Preuzeto sa Danas online.

    Podelite ovaj članak