RENDE: promocija Knjige o zavičajima, Nikola Bertolino

Knjiga o zavičajima
Nikola Bertolino

Razgovor s autorom vodi Teofil Pančić

Izdavač: Rende

O  knjizi:

Zavičaji  su važna knjiga srpske, hrvatske i srpskohrvatske književnosti. Iz nje se o jeziku i identitetu da saznati više nego iz drugih naših knjiga. Kroz nju kao protagonisti i Bertolinovi prijatelji ili znanci promaknu Miodrag Bulatović, Slobodan Milošević, Danilo Kiš, Vasko Popa, Dragan Jeremić, ali i Vlado Gotovac, Ksenija Urličić i Žarko Domljan.
Miljenko Jergović

Neke od najboljih knjiga napisanih na našem jeziku u ovo malo XXI veka što smo do sada odživeli prošle su nekako ugluho, valjda zato što ih nije pratila kakva zgodna kontroverza s tabloidnim potencijalom, šta li; među takvima je i memoarsko dvoknjižje Zavičaji i Novi zavičaji Nikole Bertolina, znamenitog književnog prevodioca i urednika, jedne od onih ličnosti koje su bile „so“ onog najboljeg i najprosvećenijeg Beograda iz vremena visokog socijalističkog modernizma…
Teofil Pančić

Poruka ove odlične autobiografske knjige je stoga više nego ubedljiva: biti slobodan i uživati u divoti stvaranja jeste autorovo najvažnije opredeljenje i životna filozofija do današnjeg dana.
Zlatoje Martinov

Iz knjige:

Još nisam bio navršio pet godina kad sam preplovio Atlantski okean da bih dospeo u zemlju u kojoj će mi proteći život. Rođen sam u Buenos Ajresu, a preci su mi, kao što i moje prezime kazuje, bili Italijani. Svoj zavičaj, međutim, naći ću na onoj drugoj, severnoj, nesrećnijoj strani Jadranskog mora. Odgovornost za to snosi moj nono Paškval, ili Pasquale, pomorski kapetan, koji je negde pred sam kraj XIX veka krenuo krhkim trgovačkim brodićem iz svog rodnog Termolija ka Dalmaciji, a onda doživeo brodolom baš kad se našao nadomak njene obale. Zatim se brodolomniku, dok je čekao brod kojim je trebalo da se vrati u domovinu, desilo nešto takođe sudbonosno: pogodila ga je Amorova strela. To će njemu promeniti, a njegovom potomstvu odrediti zavičajnu pripadnost. Šjor kapitano je ostao na hrvatskoj obali Jadrana i tu zasnovao porodicu, a zatim, kao kapetan putničkog parobroda na linijama između Trsta i Kotora, proveo veći deo preostalog života na tom za njega sudbonosnom moru.
Lako se moglo dogoditi da postanem i Argentinac, jer su oba moja roditelja napustila Dalmaciju u potrazi za boljim životom. Moja majka, „prekobrojno“ žensko dete u patrijarhalnoj dalmatinskoj porodici, upoznala je mog oca i udala se za nj u metropoli čije lepo ime (u prevodu: dobri vetrovi) znači i dobar vazduh, ali se odmah potom razbolela od tuberkuloze pluća. Presudno za moj budući nacionalni identitet bilo je to što se topli i vlažni vazduh južnoameričkog velegrada pokazao sasvim nepogodnim za borbu s tom opakom bolešću. Kao najbolje što se u toj borbi moglo učiniti, lekari su savetovali povratak u zavičaj. „Tamo je vazduh zdraviji!“ tvrdili su.
Moji su roditelji poslušali savet. Vratili su se, ali to za mene nije bio povratak, već promena budućnosti.

O autoru:

Nikola Bertolino rođen je 1931. u Buenos Ajresu kao dete dalmatinskih iseljenika. Pošto mu je majka obolela od tuberkuloze, porodica mu se 1935. vratila u zavičaj. Zbog prirode posla svog oca, detinjstvo i dečaštvo proveo je u stalnim selidbama. Od januara 1947. živi u Beogradu, gde je na Filološkom fakultetu završio studije francuskog jezika i književnosti. Kasnije je neko vreme radio kao stručni saradnik na tom Fakultetu. Više godina je bio pomoćnik upravnika Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Zatim je kao urednik radio u izdavačkoj delatnosti, najpre u preduzeću BIGZ (1971-1977; od 1974. do 1977. tu je bio glavni urednik), a zatim, do 1991, bio je urednik u izdavačkoj kući Nolit. Već za vreme studija posvetio se prevođenju delâ najznačajnijih francuskih i ruskih pesnika. Njegov prevodilački opus obuhvata dela Rasina, Igoa, Bodlera, Remboa, Apolinera, Sartra, Kamija, Vijana, Ljermontova, Puškina, Jesenjina, Pasternaka i drugih. Bibliografija svih objavljenih knjiga koje je preveo sadrži 58 naslova. Dvaput je dobio nagradu „Miloš N. Đurić“ za najbolji poetski prevod godine u Srbiji (1973, za prevod knjige poezije Viktora Igoa Crna sunca, i 2010, opet za prevod dela Viktora Igoa – poeme Bog). God. 1996. dobio je Nagradu za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Na Filološkom fakultetu u Beogradu dobio je kao „vrsni i izuzetno zaslužni frankoromanista“ nagradu „Zlatna frankoromanistika“ iz Fonda Margarite Arnautović. Značajna su njegova ostvarenja iz oblasti esejistike. Za studiju Fenomen Rembo dobio je Nolitovu nagradu; ta studija, znatno izmenjena i dopunjena, objavljena je u Parizu kod izdavačke kuće L’Harmattan pod naslovom Rembo ili objektivna poezija, u autorovom prevodu na francuski, a zatim i u Beogradu, na srpskom, kao i dve knjige eseja: Pitanja o Crnjanskom, 2009, i Glasnici neznanog, 2011. Objavio je i mnoštvo eseja u časopisima, ili u obliku predgovora ili pogovora u knjigama svojih poetskih prevoda i onima čiji je bio urednik. Dobitnik je priznanja za izuzetne zasluge za kulturu Republike Srbije. Živi u Beogradu.