Koncert: Al Qafila dolazi u Beograd za Fête de la Musique!

Qafila al-Hayat šalje umetnike i muzičare iz sedam arapskih država na Putovanje života, na kojem kao karavan prate korake žena i muškaraca koji su pobegli iz svojih domovina od ratova i uništenja na Bliskom istoku, putanjom koja je postala poznata kao Balkanska ruta. I dok proživljavaju putovanje svojih sunarodnika, ovi mladi ljudi su na misiji: da pokažu lokalnim publikama bogatstvo kulture koju su ti ljudi kao blago doneli sa sobom, putujući ka novoj budućnosti na ovom najsudbonosnijem putovanju njihovih života.

Kao umetnički prtljag, kafileri (qafilers) donose svoje glasove i muzičke instrumente poput uda, kanuna, violine, perkusija i klavira za prvi deo događaja Zyriab, koji je dobio naziv po legendarnim muzičarima iz andaluzijskih vremena. Sa ovom nežnom muzikom koja im još uvek odzvanja u ušima, slušaoci mogu da nastave sa uživanjem u drugom delu događaja, na kojem su predstavljeni drugi primeri arapske umetnosti na tržnici kulture nazvane po čuvenom Ukazu, još iz predislamskog doba, gde su se pesnici takmičili i tako, zajedno, oblikovali arapski jezik. Tokom Ukaza Al-Qafile, izložene su i dostupne tradicionalne slike i tipične drvene gravure, kao i čuveni Ma’amoul, keksići koji iako trvrdi na površini, mirišu na ruže i punjenje od mušmula – i još mnogo toga.

Cena karte je 500 RSD.
Za goste iz migrantske zajednice ulazak je slobodan.
Karte možete rezervisati na broj: 0603008886 i na blagajni CZKD-a u Birčaninovoj 21.

Al Qafila, činjenice iz prošlosti i sadašnjosti:
35 učesnika iz 7 arapskih zemalja: Egipat, Irak, Jordan, Liban, Maroko, Palestina, Sirija – i neki iz svojih novih domova u Nemačkoj i Kanadi.
13 žena
22 muškarca
16 pevača
7 udova
2 kanun
1 violina
1 klavir
1 perkusije
1 tržnica sa tradicionalnom umetnošću iz arapskih regija
– slike
– tradicionalno bilje
– drvene gravure
– kulinarske veštine
– slatkiši

Al Qafila, قافلة
A qafila je karavan: grupa ljudi koji putuju zajedno, često zbog trgovine. Istorijski, karavani su se koristili uglavnom u pustinjskim područjima i duž Puta svile, gde je putovanje u grupama služilo odbrani od bandita kao i podsticanju ekonomije trgovine.

U stara vremena, karavani koji su povezivali Istočnu Aziju i Evropu često su nosili luksuzna i skupocena dobra, poput svile i nakita. Karavani su tako mogli da zahtevaju značajnu investiciju i bili su unosna meta za bandite. Profit od uspešnog putovanja je mogao da bude ogroman, uporediv sa kasnijom evropskom trgovinom začinima. Luksuzna dobra koja su karavani donosili podsticala su mnoge vladare da duž važnih trgovačkih putanja izgrade karavansaraje – stanice pored puta koje su podržavale protok trgovine, informacija i ljudi širom trgovačke mreže puteva koji su prolazili kroz Aziju, Severnu Afriku, i Jugoistočnu Evropu, naročito duž Puta svile. Karavansaraji su imali vodu za ljude i životinje, kupanje i ritualne ablacije. Ponekad su imali i kupatila. Takođe su držali hranu za životinje i imali radnje za putnike gde su oni mogli da nabave nove namirnice.

Pored toga, neke radnje su kupovale dobra od putujućih trgovaca. Međutim, maksimalna zapremina karavana je bila ograničema čak i za klasične i srednjevekovne standarde. Na primer, karavan od 500 kamila je mogao da prenese svega trećinu ili polovinu dobara koje je prenosio običan vizantijski trgovački brod.

Današnji karavani u manje razvijenim delovima sveta još uvek često prenose dobra kroz slabo prohodne oblasti, poput semena neophodnih za poljoprivredu u sušnim predelima. Jedan primer toga su kolone kamila koje prelaze južne obode Sahare.

Još jedna važna verzija savremenog karavana je Al Qafila koji prenosi kulturna dobra razmene, komunikacije, uzajamnog razumevanja i poštovanja koje popularizuje Al Qafila projekat koji razvijaju pevači iz Sirije, Rebal Alkhodari i Cora Josting iz Ibn Rushd fonda, i nezamenjiv tim na terenu na Bliskom Istoku, Muntasir Aladwan, Alaa Altaybe i Qasem Elhato, kome se ove godine u Atini priključio svirač uda, Tarek Al Jundi, koji šalje svoje posebne pozdrave kroz muzičke glasnike u karavansaraje u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Minhenu i Berlinu.

Al Qafila 2018. karavansaraji u:

Atini, 14 – 18. jun
Solunu, 19. jun
Beogradu, 20. i 21. jun
Zagrebu, 22. i 23. jun
Ljubljani, 24. i 25. jun
Minhenu, 26. jun
Berlinu, 27. jun do 3. jul

Ziryab, زرياب
Bukvalno znači ‘crni kos’. Umetnik je poznat po svojoj tamnoj koži i svestranom jeziku, što je inspirisalo njegov nadimak. Ovaj univerzalni umetnik je živeo u Iraku, Severnoj Africi i Andaluziji od 789 – 857 i bio je pevač, svirač uda i kompozitor, i učitelj vrsan u polju astronomije, geografije, meteorologije, botanike, kozmetike, mode i kulinarstva, i otac desetoro dece. Postao je poznat na dvoru Abda ar-Rahmana II iz dinastije Umayyad. Abd ar-Rahman II je bio veliki pokrovitelj umetnosti i Ziryab je dobio ne samo veliku platu već i veliku slobodu koju je koristio da revolucionarizuje dvor u Kordobi i napravi od njega stilizovani velegrad toga vremena. Bilo uvođenjem nove odeće, stilova, hrane, mode higijenskih proizvoda ili muzike, Ziryab je promenio al-andaluzijsku kulturu zauvek. Sam muzički doprinos Ziryaba je ogroman – navodno je popravio ud dodavanjem petog para žica i korišćenjem orlovog kljuna umesto drvene trzalice, i osnivanjem jedne od prvih muzičkih škola u Kordobi, koja je bila otvorena i za muške i za ženske učenike – što je takođe postavilo rane temelje za klasičnu špansku muziku. Ziryab je prevazišao muziku i stil i postao revolucionarna kulturna figura u Iberiji u 8. i 9. veku. (Skraćena verzija Wikipedia odrednice).

‘Ukāz, :عكاظ
Pijaca i mesto održavanja vašara i takmičenja u poeziji u Meki između 4. i 7. veka. Vreme održavanja je zavisilo od sezone hodočašća u pred-islamskim vremenima i ta lokacija je služila za miroljubiva okupljanja sukobljenih plemena koja bi tu dolazila zarad bogosluženja i trgovine. Muhamed je ovo ukinuo, ali je slična praksa uspostavljena tokom hadžiluka. Za one koji bi voleli da znaju više, Rečnik islama, Tomasa P. Hjuza (Thomas P. Hughes), prvi put objavljen u Londonu 1885. godine, citira Stenlija Lejna Pula (Mr Stanley Lane Poole), u daljem tekstu navedenim opisom pijace koja je daleko elokventnija i jasnija od našeg kratkog opisa sa Wikipedije.

“Postojalo je jedno mesto gde su, pre svega, kaside drevnih Arapa recitovane: to je bio Ukaz, arapska Olimpija, gde se održavao godišnji vašar na koji su dolazili ne samo trgovci iz Meke i sa juga, već i pesnici-heroji iz cele zemlje. Vašar Ukaza se održavao tokom svetih meseci – kao neka vrsta „božijeg primirja”, kada krv nije smela da se prolije jer bi to bilo kršenje drevnih običaja i vere Bedawees. Tamo su išli pesnici rivalskih klanova, koji su se jednako često sukobili i dobacivali ritmične kletve. Nije bilo opasnosti od krvavog završetka poetskih takmičenja, jer oni heroji koji su se tamo mogli susresti sa svojim neprijateljima ili krvnim osvetnicima su navodno nosili maske i velove, a pesme su im recitovali javni recitatori prema njihovom diktatu.

To što ove mere predostrožnosti i svetost tog perioda nisu uvek mogli da spreče loša osećanja evocirana zajedljivim ličnostima rivalnih recitatora, što je dovodilo do napetosti i krvoprolića je dokazano zabeleženim slučajevima; ali takvi ispadi su bili retki, i kao pravilo su običaji tog vremena i mesta bili poštovani. Uprkos povremenim kavgama na licu mesta, i trajnim sukobima koje su ova pesnička takmičenja sigurno iritirala, vašar Ukaza je bio grandiozna institucija.

Služio je kao osnov za literaturu o Arabiji: svi sa bilo kakvim pretenzijama o poetskoj moći su došli, i iako on sam nije mogao da dobije aplauz okupljenih ljudi, barem je mogao da formira jednu od najkritičnijih publika od čije presude su zavisili slava i sramota svakog pesnika. Vašar Ukaza je bio književni kongres, bez formalnih sudija ali sa neobuzdanim uticajem. Tamo su vrsni pustinjski heroji utvrđivali tačke gramatike i prozodije; ovde je recitovano sedam Zlatnih pesama, iako (avaj šarmantne legende!) one nisu potom “suspendovane” na Kabi; i ovde je ‘čarobni jezik, jezik Hidžaza’ izgrađen od arapskih dijalekata […].

Vašar Ukaza nije bio samo centar emulacije arapskih pesnika, već i godišnji pregled Bedawee vrlina. Tamo je arapska nacija jednom godišnje pregledala sebe, da tako kažemo, i iznosila i kritikovala svoje ideale plemenitog i lepog u životu i poeziji.“