STARE I NOVE VEŠTICE, Veštica i Virus

STARE I NOVE VEŠTICE, Veštica i Virus

Ciklus „Stare i nove veštice“ realizuje se u Centru za kulturnu dekontaminaciju u 2020. godini, po ideji Borke Pavićević. Prvi događaj održan je 12. marta 2020. pod nazivom „Prvi konvent“, i bio je jedan od poslednjih javnih događaja u Beogradu pre proglašenja vanrednog stanja zbog panemije COVID 19. Snimak događaja možete pogledati na ovom linku:

Tokom karantina, rad na ovoj temi i na programu je nastavljen, i rezultat je video rad grupe autorki Björnsonova (Tanja Šljivar, Lucia Kvočáková, Lucie Mičíková, Nik Timková, Zuzana Žabková, Tamara Antonijević), koji će premijerno biti pokazan u Centru za kulturnu dekontaminaciju 27. juna.

Ovim povodom, okupićemo se u 19h u CZKD, u razgovoru pod nazivom ,,Veštica i Virus”, i teme kojima ćemo se baviti biće pristupi feminističkim (umetničkim) praksama i njihovim genealogijama ili istorijama kod nas, kao i perfromativnost zajedničkog pisanja u vreme epidemije i digitalnih platformi. Pozvali smo Stašu Zajović, Nađu Bobičić, Gordanu Dašu Duhaček, Bojana Đorđeva i Anu Dubljević da promišljaju potencijalnost ovog rada kao zajedničkog i perfromativnog.

O video radu koji će biti prikazan autorke su napisale:

Aproprijacijom svega postojećeg Björnsonova se bori protiv aproprijacije

Björnsonova je virus. Kapitalizam je virus. Ljudi su virus. Jezik je virus. Sve je nešto

drugo. Sve je za nešto drugo. Sve postaje nešto drugo. I najlakša stvar je upotrebiti

jezik koji palaca, usmeriti ga ka jednostavnoj i svima dostupnoj metafori bolesti. I

onda se pokliznuti na istom jeziku, jer da je kapitalizam stvarno virus – neko bi već,

usled kapitalističke prinude proizvodnje, i prozveo i počeo da primenjuje vakcinu, pa

bismo se do sad i imunizirali.

Jedan od posljednjih događaja (ako ne i zvanično posljednji), kojem je publika u

Beogradu mogla uživo da prisustvuje bio je čitanje-performans-koncert-izložba

Kuća od vode u izvođenju književnice Lane Bastašić, muzičarke КУКЛЕ i

umetničkog kolektiva Björnsonova. Događaj je održan 12. marta 2020, i zamišljen

ujedno kao i otvaranje programske celine o vešticama u CZKD-u pod nazivom

Veštice, stare i nove – prvi konvent. U Srbiji je na snazi već bila zabrana okupljanja za

više od 100 ljudi u zatvorenom prostoru, a sveopšti strah, oprez, podozrivost i

neizvesnost, rezultirali su sa manje od 20 ljudi u publici.

Imaginacija: karantin je doživotan i ovaj događaj postaje jedna od najznačajnijih

umetničkih intervencija s početka 21 veka, a članice kolektiva tumaraju razorenim

svetom sa ispalim crevima, aploudovanim svestima na iCloud, telima s ogromnim

rogovima, telima koja izazivaju zazor, uz slavu i lovorike koje nose od vremena

online Venecijanskog bijenala, podcasta e-fluxa, i bezbrojnih strimovanja čitanja

naglas pod nazivom Good night readers.

Stvarnost: provodimo oko dva meseca u svojim sobama, dok i dalje ,,otvoren’’

internet poziva umetnice i umetnike da iznova upogone svoje ionako prekarne resurse

i da neplaćeni ili potplaćeni nastave da proizvode za bezbrojne streaming i online

platforme koje unisono nude umetničke institucije.

Ako premisu Augusta Corrieria: ,,Možda naš početak može da bude ovo:prazna

pozorišta ne predstavljaju priliku’’, prebacimo u kontekst naviruće umnažajuće

viralne online izvedbene umetnosti, kako onda s jednakom sigurnošću i ubeđenjem

možemo ustvrditi isto i za navodno otvoren, demokratičan, svima (ili makar onima s

kućama i ruterima) dostupan internet, utvrditi dakle da ni online platforme ne

predstavljalju priliku i opet u duhu Björnsonove nastaviti s inverzijom prekarnih

uslova rada i insistiranjem na tome da rešenje za prekarnost nije u još većoj

proizvodnji? Kako ne stvoriti još jedan rad koji će biti baziran na eksploataciji i

samoeksploataciji? Bilo bi najbolje ukrasti od samog sebe. Bilo bi možda još bolje

ukrasti od onih koji su bolje krali od nas.

Povodom postavljanja video dokumentacije Kuće od vode na vimeo kanal CZKD-a –

dokumentacije događaja koji je usled novonastalih prilika, pred samo izvođenje i

preimenovan u javno snimanje Prvog konventa, pozvane smo da proizvedemo još

materijala – još bar jedan video i još bar jedan tekst. Novi video je trebalo da

komentariše uslove sopstvenog nastanka – uslove u kojima se celokupna javna sfera,

bivanje s drugima, zajednica, pa s njima i izvedbene umetnosti prebacuju na internet i

da se nekako, postojeći na tom istom internetu i jedino tamo, o fenomenu i

okolnostima sopstvenog nastanka ipak izjasni i kritički. Taj novi, naručeni video, pak,

nije poslužio svojoj nameravanoj svrsi – on je pipcima i dometima i željama

Björnsonove postao dokumentacija lažnog rituala oživljavanja Kathy Acker.

Ovaj tekst, naposletku, treba da reflektuje na istu temu – temu užasa suočavanja s

prestankom proizvodnje – dok se još uvek proizvodi – prestankom društvenosti i

bivanja s drugima – dok se ona multiplikuje u neslućenoj brzini na zoom

konferencijama, na temu protesta protiv razloga sopstvenog nastanka – ne možemo

biti zajedno, ne možemo biti u pozorištu, ne možemo prozvoditi, ne možemo a ipak to

ne prestajemo da želimo.

Da li će ikad manje prestati da bude više? Da li će više ikad prestati da bude više? Da

li više i manje mogu da postanu nešto manje i još manje i manje i manje i da li ćemo

podneti tu prazninu jednog dana, da li će ona biti praznina koja ne proizvodi ništa?

Projekat „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“ podržan je od strane EU/IPA – Podrška civilnom društvu. U periodu od dve godine (2020/2021) projekat će koristiti oblike kulture kao način da se proširi javni prostor u kom organizacije civilnog društva i građani mogu slobodno da učestvuju u javnom diskursu, zagovaranju, izgradnji zajednice, i odlučivanju o temama vezanim za demokratizaciju u Srbiji, odnose u regionu i integraciju u Evropsku uniju.