Integritet i autorstvo u novinarstvu digitalnog doba

Digitalizacija medija – da li je donela prednosti ili ne, da li je bilo bolje i lakše čitaocima i gledaocima u vreme analognih medija, da li im je bilo lakše da izaberu šta će da čitaju ili koji program da gledaju, da li su zavisili od tamo nekih urednika, ponekad udaljenih i po nekoliko hiljada kilometara, šta će da čitaju, da im odredjuju šta je važno, a šta nije, šta je tačno a šta ne…

Danas, svako je urednik svojih novina i svog TV programa. Društvene mreže, Tviter, Instagram, blogovi, You tjuberi, influenseri, predstavljaju hiljadu informativnih cvetova koji cvetaju, i sad treba izabrati jedan iz mnoštva koje se svakodnevno multiplicira. Da li se time gubi objektivnost – DA, da li mediji postaju subjektivni – DA, zastupaju odredjenu političku orjentaciju – DA, da li je to nekad bilo nezamislivo za televiziju – DA , ali sad više ne.

Da li su društvene mreže dovele do grupisanja ljudi sa sličnim ideološkim, političkim i moralnim pogledima? Da! Čak i kad smo na Fejsbuku mi biramo prijatelje, biramo one koji misle slično kao mi, a odbijamo sve one koji imaju drugačije mišljenje. Da li to znači da postajemo društvo istomišljenika – DA. Da li ima polemika?  Malo.  Lakše je banovati nekoga, nego mirno i staloženo polemisati. Postali smo društvo isključivosti. Ko ne misli kao mi, naš je neprijatelj. Banujemo ih, veoma lako.

Tako izdiferencirano društvo, proizvodi i takve medije. Zahvaljujući digitalizaciji, dobili smo neograničen broj medija. Sad svako ima pravo da se informiše kako hoće, i od koga želi, sve političke opcije imaju svoj glas, i ljudi se na taj način i opredeljuju šta će da čitaju ili šta će da gledaju. A izbor je neograničen: da se gleda i čita ono što nam daje potvrdu da nismo usamljeni u svom pogledu na svet; da imamo opravdanje, i da kažemo sebi: „Eto nisam ja jedini, koji tako misli“… I tako dobijamo kako se  u doba korone govori  pored „imuniteta krda“ i  „zajedničko mišljenje krda“, a u krdu se ljudi osećaju jačim i moćnijim.

Da nije bilo društvenih mreža i manipulacije medija, da nije bilo tog svemoćnog algoritma, ne bi bilo Bregzita i Tramp ne bi bio predsednik SAD:
A to je omogućio samo jedan čovek, Rupert Mardok, koji je kroz svoje medije, jednostavno, ali precizno kanalisao ova dva dogadjaja, koja su odgovarala njegovom političkom pogledom. I ljudi su jednostavno prihvatali taj model, model koji im je davao osećanje pripadnosti grupi. Da li je Mardok opasnost po razvoj civilnog društva – jeste, a da li taj tip funkcionisanja medija ugrožava njihovu nezavisnost – da.

Ovo je samo jedan globalni primer, a šta mislite koliko ima takvih primera po svetu, gde vlasnici medija utiču na politiku, a političari kasnije zajedno sa vlasnicima medija, utiču na razvoj društva?

Ali ako uzmemo Srbiju, Madjarsku, Poljsku, to je malo drugačiji odnos snaga. Političari, populistički lideri upravljaju medijima, ograničavaju se medijske slobode, zatire se dijalog, onako je kako vladar kaže, i u takvoj situaciji  mediji su upregnuti iz sve snage, vlasnici služe populističkom lideru, i naravno za to imaju povlašćen položaj i ogromnu finansijsku korist.

I gde je danas novinarstvo? Isto tamo gde je i društvo, podeljeno, angažovano po političkoj liniji, postaje sve više angažovano po šavovima društva, i teško je danas naći neki medij koji je objektivan po kriterijumima iz analognog vremena. Rojters fondacija je sprovela istraživanja i ako se uzme na primer BBC da je neka vrsta centra, kako javni servis, privatni konzorcijum ITV je udesno, tako je i u Nemačkoj, razlika izmedju ZDF i ARD u političkoj orjentaciji.

U Srbiji je ta podela još vidljivija. Javni servis ne uzimam u razmatranje jer RTB, a sad RTS nikad nisu ni bili blizu definiciji javnog servisa. Uvek je to bila dobra državna televizija, a ko je vladao državom, vladao je i RTS-om.
Podela je ista kao i u svetu: Prorežimski mediji sa jedne strane, a antirežimski medji sa druge , s tim da pro režimski mediji imaju punu pomoć vlasti svake vrste, od ekonomske pa do toga da im gosti iz vladajuće partije redovno dolaze, a kod ovih koji su protiv, gostuju samo oni koji su protiv. Retko je neko mogao da gostuje u Utisku nedelje ili u Hit Tvit emisiji, jedna ekipa kod jednih, druga ekipa gostiju kod drugih. U Srbiji, svaka TV ima svoje goste, zavisno da li su za vlast ili ne, retko, gotovo slučajno se takvi analitičari ili političke lideri nadju na jednom mestu. Dijaloga sve manje, a monologa sve više, a i vlast želi da kontroliše medije u ovom digitalnom dobu. Tako i britanska vlada želi da ograniči moć BBC, za sad jedinog pravog javnog TV servisa. Ali veliko je pitanje do kad će BBC moći to da bude…

U Srbiji, ako čovek želi da bude objektivno informisan, mora da čita, ili da gleda i jedne i druge. Medij koji je balansiran, i gde mogu obe strane da se čuju, u ovom trenutku ne postoje.

Tako je srpsko društvo podeljeno, na dva tabora, svako gostuje kod svojih, i to su uglavnom monolozi i bespoštedno napadanje , ne prezajući od najtežih kvalifikacija koje su ponekad neistinite. Pogledajte sa kakvom ironijom se Aleksandar Vučić se obraća novinarima N1, ili Tramp pojedinim američkim medijima.

„Fake news“ postaje globalna opasnost. Danas kad kažete da je zemlja okrugla, odmah Vas napadnu, kažete vakcinacija je dobra, opet ste meta napada. Pre samo desetak godina, niko ne bi reagovao, rekli bi ljudi: ,,Pa da tačno’’. Danas u eri digitalnih medija, svako ima svoj glas, ali taj glas ne vodi automatski u demokratiju, pre vodi u autokratiju.

Političari koriste tako podeljene medije. Svako ima svoj medij i svako ima svoje medijske sluge, ali nemojmo misliti da je u svetu mnogo drugačije. Jednostavno prisustvujemo procesu fragmentacije medija, po političkim, moralnim i drugim granicama, i jednostavno, ljudi kao u restoranu kad biraju jelo, biraju da čitaju, gledaju, slušaju ono što im se svidi.

Novinari polako gube autonomnost, postaju deo propagandne mašinerije, biraju medije koji su bliski njihovim političkim stavovima. Lični stav postaje dominantan, iako u  SAD ima primera, ali retkih, da se novinari bune i protestvuju protiv „ličnih stavova“ koji se objavljuju kao kolumne, koje po svojoj vokaciji odudaraju od uredjivačke politike lista.

Ono na šta treba da naviknemo, da granica izmedju informacije, ličnog stava, mišljenja, nestaje, više ne postoji. To je medijski fenomen današnjice, fenomen koji je rezultat društvenih mreža, individualizma , gde je svako urednik i tvorac svojih vesti. Teško je nekom da se snadje u ovom galimatijasu ideja, zato im je najlakše da se priklone „krdu“ i da tako nadju pokriće za sve svoje stavove. A novinari, postaju kolumnisti, postaju autori kanalisanih političkih stavova.

Jakša Šćekić
šef biroa za Istočnu Evropu ,,Sky news’’ i TV producent u ,,Reuters’’

O autoru:

Gospodin Jaksa Šćekić je novinar i medijski producent sa preko 45 godina iskustva u javnim i privatnim medijima u Srbiji i inostranstvu. Radio je i bio na rukovodećim pozicijama u glavnim domaćim i međunarodnim novinskim organizacijama. Njegova karijera pokriva sve vrste medija (štampani / TV / radio / agencijski) i uključuje 14 godina na više funkcija na Radio-televiziji Srbije, kao i seniorsku savetničku ulogu (2007/2008) u Radio-televiziji Vojvodina, uključujući organizacioni menadžment i produkciju vesti, kao i edukaciju novinara. Njegovo iskustvo sa javnim emiterima dopunjeno je visokim pozicijama u Sky News-u (14 godina šef biroa za Beograd) i Reuters-u (9 godina na poziciji senior producent), gde je upravljao ključnim novniskim događajima u regionu i širom sveta.