Šta je bilo na završnoj debati projekta: Integritet i autorstvo u novinarstvu na Zapadnom Balkanu

IZAZOVI

Kao i kompletan projekat, završna debata o novinarskom integritetu na Zapadnom Balkanu, održana je u okolnositma sasvim različitim u odnosu na planirane: umesto licem u lice, odvijala se putem neizbežne Zoom aplikacije, s malim delom ekipe stacioniranim u improvizovanom „studiju“ u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju.

To, međutim, nije uticalo ni na dinamiku, ni na duh, ali ni na završne poruke.

UTICAJI SA SVIH STRANA

U uvodnom delu, dugogodišnji novinar Jakša Šćekić citirao je kolegu Aleksandra Vasovića i njegovu tezu da „integritet imaš samo ako ima para i standarda“

On je istakao da „ni napolju ne cvetaju ruže“: da ne bi bilo ni Bregzita, ni Trampa, da nije bilo Mardoka i Fox Njuza, i da danas svako u medijima može da radi šta hoće.

„Danas novinari rade za one novine ili televizije koje su njima politički najbliže. Isto tako, imamo i fragmentaciju medija, jer se – zahvaljujući digitalizaciji – ljudi opredeljuju da gledaju ono što im je najbliže po političkom stavu, i tu nalaze opravdanje za sopstveni politički stav“.

Šćekić je još rekao da se to ne odnosi samo na politički stav, već i na ponašanje: da, na primer, rijaliti programi koji se u Srbiji emituju na najgledanijim televizijama, a koji su puni nasilja među učesnicima, ohrabruju građane sklone nasilju, da se upravo tako i sami ponašaju.

Pošto se debata održavala baš u trenutku kada je Udruženje novinara Srbije optužilo vlasnike TV N1 i Nova S, da utiču na uređivačke odluke tih medija, on je podsetio da u tom smislu postoje tri krajnosti i kao primere naveo slučaj Ruperta Mardoka koji je direktno uticao na svoje medije, ali i primer Njuzvika koji se otvoreno pobunio protiv bilo kakvih intervencija vlasnice, kao i primer „Pentagon papers“, gde su vlasnici i novinari zajedno radili u cilju otkrivanja informacija koje su u javnom interesu.

Govoreći o situaciji u Bosni i Hercegovini, sarajevska novinarka Nidžara Ahmetašević istakla je da je u toj zemlji u toku propagandni, a ne medijski rat: da on traje više od dvadeset godina, da se vodi nezavisno od entiteta i da ga vode „oni koji imaju interes“. Kako je rekla, činjenica da građani u svim entitetima užasno žive, dozvoljava raznim propagandama da se igraju kako žele.

„Iako je uvek neko na tapetu govora mržnje, njima uopšte nije cilj da nas zavade po bilo kom pitanju, već samo da ostanu u svojim foteljama dok mogu i da uzmu šta mogu, jer su svjesni da kraj dolazi. Ne dolazi zato što mi spremamo neku revoluciju nego zato što je korona, i što je ekonomska kriza, i što je strašno“.

Ahmetašević još je istakla i da novinarska udruženja u BiH ne rade ništa, a da bi i ono što rade, bolje bilo da ne rade. “Mnogi od nas se neretko nalaze na udaru tih ljudi koji rade u udruženjima, i njihovih ekonomskih i drugih interesa”, kazala je ona.

Osim toga, kako je napomenula, jak je uticaj ne samo uticaj političkih partija i ekonomski pritisak interesnih grupa, već i donatora. Ocenjujući da je BiH i danas poluprotektorat, ona je istakla da to znači da je uticaj međunarodne zajednice u svim sferama života, pa i u medijima, izuzetno jak.

“Imamo donatore koji često govore kako su oni tu da propagiraju jezik, koji slavi slobodu i demokratiju,  ali smo svi mi svjesni – posebno oni koji su imali priliku raditi u nekim od medija koje finansiraju donatori, da donatori u stvari, na svoje različite načine, itekako utiču na uređivačku politiku tih medija. Oni će finansirati samo one medije koji se njima sviđaju, odnosno one koji će slijediti ono što su njihove ideje”, smatra Ahmetašević.

Ona je još dodala da donatori koji otkriju bilo kakvu malverzaciju unutar organizacija koje finansiraju, i to ne samo u medijskom sektoru, neće uraditi ništa da procesuiraju te ljude, a stradaće zviždači – ljudi koji su pokušavali da otkriju malverzacije.

DRUGAČIJE, A SASVIM ISTO

Beogradska novinarka Žarka Radoja, koja je za publikaciju “Integritet u novinarstvu” uradila 24 intervjua s novinarima iz četiri države regiona, istakla je da se svuda novinari pitaju isto i imaju večne dileme – postoji li objektivnost, šta je aktivizam, šta podrazumeva objektivnost itd.

„Postoji krug ljudi koji smatraju da je novinarstvo mora biti objektivno, a sa druge strane ljude koj ističu da je na terenu to jako teško izvodljivo“, rekla je Radoja.

S druge strane, Jakša Šćekić podsetio je da u vreme SFRJ novinari nisu smeli da diraju u Tita, u JNA i u samoupravljanje, ali da nisu smele ni da se kritikuju ličnosti. U zapadnim medijima, međutim, mogu da se kritikuju ličnosti, ali sistem ne sme da se dovodi u pitanje. Po njemu, vreme objektivnost u novinarstvu je prošlo, a vodeći mediji javno podržavaju ovog ili onogo predsedničkog kandidata.

Poseban pogled na ovu temu imao je novinar podgoričkih Vijesti Mihajlo Jovović.

On je podsetio da su Vijesti već trideset godna najčitaniji medij u Crnoj Gori, a da su od početka bili u situaciji da ih napada i vlast, i opozicija – zato će, kako je rekao, nova politička situacija biti test i za njih, i za druge medije.

„Kada je Đukanović došao na vlast, ja sam imao 27 godina, a sada imam 37, u novinarstvu sam oko 25. Znači, možete zamisliti tu promjenu, kada više nema tog jednog i jedinog. Sada su tu neki drugi – od kojih mnoge poznajete, znate sve njihove mane, a oni su sada neka vlast, kojoj bi vi trebalo da radite ono što ste trideset godina radili prethodnoj vlasti“.

Jovović ipak napomenuo je da jedva čeka da vidi da li će se ostvariti ono o čemu su on i njegove kolege oduvek pričale – da li će zaista biti isti i prema novoj vladajućoj garnituri. „To će“, kako ističe, „biti veliko iskušenje, čak i za novinare za koje znam da posjeduju integritet i moral“.

Po njegovom mišljenju, situacija u Crnoj Gori je u ovom trenutku potpuno šizofrena.

„Mediji koji su bezgranično podržavali staru vlast, odjednom su se setili kriminala, korupcije i tih stvari. Neki su počeli da ublažavaju tu svoju podršku, tako da se ja bojim da će ti mediji uraditi isto što su uradili i neki mediji u srbiji nakon Petog oktobra 2000. godine“, istakao je Jovović.

Koleginica Ana Petruševa napomenula je da su i u Makedoniji postojala velika očekivanja posle promene prethodnog režima.

„Mislili smo da će sve biti slobodno, da neće biti pritisaka, ali čim se slegla prašina – videlo se da nije ostao kamen na kamenu . Deset godina je bilo dovoljna da se sistem temeljno korumpira, da nestane uređivački proces kakav ja pamtim“, kazala je ona, podsećajući da su vlasnici medija i politički emisari za urednike postavljali ljude koji bi bespogovorno izvršavali naređenja. Zahvaljujući tome, mediji su objavljivali iste priloge, sa istim anketama i istim sadržajem, u kojima je samo glas iz „off-a“ bio drugačiji.

Kada je reč o pozitivnim promenama, ona je napomenula da je novinarima lakše da dođu do zvaničnih informacija, da su institucije otvorenije i da više nema situacija odranije, kada je bilo moguće da iz institucija stigne odgovor: „Vi niste naš medij i ne možete da dobijete dokumenta“.

U Makedoniji se inače dogodilo ono što se trenutno dešava i u Crnoj gori: „Oni što su bili najstrašniji i najveći glasnogovornici najjače gruevističke propagande – koji su bili prvi koji su počeli izlaziti sa spiskovima državnih neprijatelja, koji su podizali najveće tenzije, preko noći su postali „neutral by the book“, kazala je Petruševa.

Podsećajući da se bivši makedonski premijer retko pojavljivao u medijima i da je zato dobro što sada postoji mnogo debata, ona ocenjuje da su današnje debate besmislene – da se predstavnici vlasti i opozicije svađaju i viču jedan na drugog, dok je novinar tu kao dekor, koji niti to zaustavljaju, niti reaguju na pogrešne informacije i manipulacije.

Petruševa je još ocenila da je nekadašnja opozicija brzo preuzela stare metode i načine komunikacije, da i sada postoje kampanje protiv političkih protivnika, samo drugačije plasirane. Po njoj, to će se ubrzo dogoditi i u Crnoj Gori, mada bi, kako tvrdi, „volela da greši“.

SAMOREGULISANI

U debati je konstatovano da samoregulacija kao merilo kvaliteta medijske scene nije razvijena onoliko koliko bi trebalo. Jedini izuzetak je Savet za štampu u Srbiji koji, iako uspešno radi već 11 godina, ipak nije uspeo da utiče na smanjenje broja kršenja novinarskog kodeksa i profesionalnih standarda.

Članica tog tela, novinarka Tamara Skrozza objasnila je da pored redovnih odluka o žalbama građana i institucija, Savet za štampu još od 2015. sprovodi dnevni monitoring osam listova koji izlaze na teritoriji čitave zemlje i da se tu pokazalo da broj prekršaja iz godine u godinu raste.

Ipak, ona je istakla da je veliki uspeh Saveta što je – u datim uslovima, gde mediji trpe snažan politički, ekonomski i pravni uticaj – uopšte preživeo sve ove godine.

„Polarizovani su mediji, polarizovana su udruženja i na medijskoj sceni dešava se ono što se dešava i u društvu. Postoji jaz preko koga vi ne možete da napravite most. Možete samo da se dovikujete s jedne  i sa druge strane, i da psujete jedni drugima majku“, rekla je Skrozza i napomenula da je Savet jedino telo koje je sve to preživelo, uprkos činjenici da su im svi ubacivali klipove u točkove.

Osim toga, ona je kao uspeh istakla i to što je medijska etika postala tema o kojoj se razgovara, i to ne samo među novinarima.

S druge strane, Nidžara Ahmetašević ocenila je da bosansko-hercegovačko Vijeće za štampu ne radi ništa što bi bilo korisno za širu javnost, a da mladi novinari o etici uče na pogrešan način.

“U Sarajevu, na odsjeku za komunikacije i inormisanja, etiku predaje profesor filozofije i etike. To nema veze s novinarstvom i to svi mi ovdje jako dobro znamo. Ta djeca uče o Hegelu, a ne o onome što im je potrebno u profesiji”, kazala je ona ona, objašnjavajući da ni u ostalim segmentima obrazovanje mladih novinara nije ništa kvalitetnije. Mlade novinare, napomenula je, neophodno je učiti od početka, jer ne znaju da napišu ni najobičniju  vest.

Ahmetašević se prisetila kako je etiku učila u Americi od čoveka koji je dva puta dobio Pulicerovu nagradu. On je, na primer, naučio da etika odgovara na pitanje šta radite kada vidite da umire dete – da li o tome izveštavate, ili pomažete detetu.

Ima i drugih problematičnih pitanja: Šta raditi s političarima koji pokušavaju uticati na vas, šta raditi kada vam neko ponudi mito, šta raditi kada vam sagovornik zatraži novac, na koji način prioritetizirati događaje tako da znate šta želite da prenesete javnosti?

“To su pitanja koja mi novinari koji smo na terenu itekako često sebi postavljamo, to su pitanja sa kojima mi moramo da se borimo, to su pitanja na koja nama trebaju odgovori”.

Ona je još napomenula da je veliki problem to što postoje novinari koje mediji uopšte ne interesuju: “Oni ne prate šta se dešava oko njih, i ne znaju šta se dešava oko njih, i zato imamo izvještaje kakve imamo, zato imamo javnost koja ne zna šta se dešava. Mi recimo evo mjesecima imamo epidemiju, a ja nijednom nisam vidjela da je neko liječnicima postavio pitanje kako liječe koronu, ili da je ušao u bolnice da nam pokaže očajnu situaciju i kako to izgleda i ko uopće liječi te ljude”, kazala je Ahmetašević.

U Crnoj Gori postoji etički kodeks, postoje pravila, ali ne postoji Savet za štampu. Po rečima Mihajla Jovovića, postojali su pokušaji da se napravi takvo telo, ali to nije uspelo zato što je – kako tvrdi – „poput drugih stvari u Crnoj Gori to bio pokušaj da se Savjet iskoristi kao još jedna močuga u rukama vlasti, da se njime tuku mediji koji hoće profesionalno da rade“.

Istovremeno, Makedonija ima zanimljivu situaciju kada je u pitanju samoregulacija i novinarsko udruživanje. Postoji Savet za etiku koji, kao i onaj u Srbiji, reaguje kada neko pošalje predstavku na neki tekst – gde je problem u tome što mediji te odluke ne objavljuju. S udruženjima je, međutim, već kompleksniji problem.

„Kada je Gruevski shvatio da reakcije udruženja njemu prave problem, da to završava u izveštajima Reportera bez granica, evropske komisije i tako dalje, onda su oni napravili posebno udruženje, gde su praktično naterali novinare koji su radili u medijima, koji su bili pod kontrolom, da se učlane u to udruženje“, pričala je Ana Petruševa. Ona se pritom pribojava da će i sada, zbog nemogućnosti pomaka u smislu samoregulacije, doći do neke vrste regulacije  – što, kako ističe, nije dobro.

(SVETLA) BUDUĆNOST

Na samom kraju debate, postavljeno je i neumitno pitanje o smislu novinarstva i da li iko više uopšte želi da bude novinar, ima li nade za profesiju.

„Treba da budemo pažljivo optimistični“, poručila je Ana Petruševa, ističući da su tokom pandemije skočili tiraži medijima od poverenja, da ljudi žele nešto kvalitetno u svetu gde vlada površnost i neobrazovanost. Ipak, ona upozorava da su okolnosti teške, a da su moćnici naviknuti da mogu da plate novinarsko ćutanje.

Oprezni optimizam zagovara i Žarka Radoja, koja je konstatovala da smo „mi generacijski podbacili, da mladi ljudi ne znaju mnogo o devedesetim, i da će biti zanimljivo gledati šta će s profesijom biti za dvadeset godina. Ona takođe napominje da novinari iz regiona imaju slične brige i da bi zato bilo korisno da se više solidarišu jedni s drugima

Solidarnost i saradnju na rešavanju sličnih problema zagovarala je i Nidžara Ahmetašević. Ona jedino u tome i vidi budućnost, pošto napominje da je društvo BiH jedno postgenocidno društvo i da je tu budućnost uništena.

Zbog činjenice da ipak postoje mladi i strastveni novinari, umereni optimizam zastupaju Mihajlo Jovović i Tamara Skrozza.

„Meni je veliko zadovoljstvo što sam u penziji i što ne moram da se bakćem s ovim vašim problemima. Neka vam je bog u pomoći“, na kraju je poručio Jakša Šćekić.

Prikladno i sasvim tačno.

Snimak sa završne debate možete pogledati u priloženom videu ispod:

Projekat je podržan od strane Human Rights Fund (2019-2021) / Ambasade Kraljevine Holandije u Beogradu.