Tekstovi istraživača u projektu „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“ – istorija CZKD

Tekstovi istraživača u projektu „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“ – istorija CZKD

Na poziv CZKD, u okviru projekta Raznorodnost u kulturi i aktivizmu, arhiv CZKD i njegova istorija bili su u fokusu istraživanja, i rezultate donosimo u nizu tekstova.

———————–

Mi pravimo stvari, stvari prave nas

Staša Babić

Četvrt veka doslednog trajanja može biti malo ili mnogo. Navikli smo da rasuđujemo o tome da li je dvadeset pet godina nečijeg rada ostavilo trag vredan pamćenja, tako što čitamo i tumačimo sačuvana pisana svedočanstva. To, međutim, nije jedini način da saznajemo i donosimo sudove o proteklim događajima i delima. Centar za kulturnu dekontaminaciju nam prikazuje svojih prvih dvadeset pet godina, ne kroz dokumenta, već kroz dvadeset pet stvari koje su učestvovale u događajima, omogućile ih, menjale, popravljale, kvarile, jogunile se ili sarađivale sa ljudima, čineći mrežu delanja i značenja. Centar se tako decentrira, otvarajući mogućnost da razmišljamo i o sopstvenim životima posmatrajući stvarnost iz drugog ugla.

Ovako prikazana prošlost ne (mora da) prati pravu liniju naracije, uredno složenu po datumima, gde se uzroci i posledice povezuju jednoznačnim sledom. Brojevi na kalendarima i satovima nam kažu da se krećemo po pravilnoj putanji i da je svaki dan jednak prethodnom i onom koji dolazi. Iskustvo nam, međutim, kaže da su neki dani i neke godine drugačije od drugih i da ne protiču istom brzinom. Stvarnost je vrlo često neuredna i višeznačna. Neki se događaji nadovezuju u priču (legendu?), zbijajući se redom koji ne poštuje brojeve. Neki dani sasvim nestanu u vrtlogu, ostanemo samo mi koji smo bili tamo, a kad više nema ni nas, ostanu neke stvari.

Živeći svoje živote kroz te neuredne vremenske kovitlace, uranjamo u svet oko sebe, menjajući njegovu materijalnost i prilagođavajući je svojim potrebama, dok ulice i vrata usmeravaju naše kretanje, stolice podupiru naša tela, a miris kafe iz okrnjene šolje pruža nam utehu i okrepljenje. Predmeti upijaju sećanja, pa čuvaju i ono što ne ostaje u sećanju, dela na koja smo ponosni i ona kojih se stidimo. Stvari nam vraćaju slike, slike nam vraćaju priče, priče prerastaju u legende. Stvari nam omogućuju da promenimo tačku gledanja i da protekle događaje doživimo iz perspektive naizgled sporednih, a neophodnih učesnika.

Stvari, kao i ljudi, imaju svoje biografije. Te biografije nastaju zajedno i međusobno se grade. Sastajemo se i rastajemo, preplićemo putanje, donoseći i odnoseći jedni od drugih delove i značenja, stvarajući zajedničke priče. Priče se mogu pretakati u jezik, gde dodiri, opažene slike, mirisi, zvuci, sećanja postaju ljudske reči. Ponekad su te priče različite i sirena za uzbunu može prizvati strah, ali i uzbuđenje novog početka. Nijedna od ovih priča nije potpuna, ni sasvim tačna, ni sasvim pogrešna, i tek sve one zajedno čine da sagledamo višeglasje događaja koji su prošli.

Mreža događaja, ljudi i stvari koja se četvrt veka plete oko Centra za kulturnu dekontaminaciju jeste priča o višeglasju, o zaturenim glasovima, o onome i onima koje je lako prevideti ili podrazumevati. Istorija će tako imati zabeležene brojeve i statistike svih onih koji su tokom devedesetih napuštali ovu zemlju, koja je tokom tog perioda menjala imena, iz toga će proizilaziti zaključci o našim sudbinama, ali nijedan neće biti ravan življenom iskustvu onih koji su na šamlicama sedeli ispred nemačkog konzulata u redu za vizu. Sedala koja su, međutim, sačuvana u Centru prizivaju njihov umor, strepnju, hladnoću u nogama i duši, kao i nadu da iza ćoška čeka neki bolji svet. Kada ova sedala za svojim prvobitnim vlasnicima otputuju u Berlin i tamo budu izložena, mreža ljudi i stvari se širi i ljudska iskustva se zgušnjavaju, zadobijajući teksturu mimo jezika.

U svojim zvaničnim istorijama, institucije nam retko otvaraju svoje kutke skrivene „iza zavese“, pa nam se može učiniti da se u njima zadovoljenja svakodnevnih ljudskih potreba odvijaju na neki volšeban način ili ne odvijaju uopšte. Centar je, međutim, delio svoje mokre čvorove sa čekačima iz reda za vizu, a hranu i piće sa posetiocima, pomerajući i poništavajući granice između privatnog i javnog. Jedna od legendi uostalom kaže: „Svi prostori Centra su radni, i na taj način javni”. U njima žive ljudi i životinje, rastu biljke i stvaraju se simbioze, gde pripadnici različitih vrsta mešaju svoje materijalnosti. Ljudskost se tako stavlja na kušnju i uvek iznova stvara, u razumevanju drugosti.

Kapija i krov Centra ne omeđavaju njegov život, već se ljudi i vozila u saradnji kreću u druge prostore, gde se razvlače (drugi ili isti) kablovi, kako bi se uspostavljale nove mreže. Kretanje donosi nova iskustva prostora, koja ponovo nisu linearna, već su putanje isprekidane, ispresecane, nepravilne i nisu uvek najkraće i najekonomičnije. Ograničenja postaju izazovi koji vode rešenjima, improvizovanim i neočekivanim, kao kad zvuk stakla krovnih prozora postane (neponovljiv) deo događaja. Gestovi promene materijalnosti – spaljivanje i gašenje koji su se odvijali u prostorima Centra, simbolički i doslovno upućuju na večito opiranje stvarnosti da se uklopi u unapred fiksirane kategorije.

Baš tako se i Centar četvrt veka opire sputavanju, artikulišući glas otpora i subverzije. Zato je način koji je odabran da se podsetimo njegove istorije savršeno primeren upravo iskustvima koja su se odvijala pod krovom, u dvorištu, oko česme, u garaži, u gradskom i međugradskom prevozu. Umesto uredne linearne istorije, pred nama je fragmentovana, rastrzana, osujećena, a ipak delatna i poletna serija iskustava koja smo proživeli, veseli, a tužni, poraženi, a puni nade i rešenosti.

Među stvarima koje su suštinski povezane sa Centrom nalazi se i par gas-maski koje krase njegov logo, opomijući nas da ne udišemo štetne materije, koje bi mogle ugroziti naše zdravlje i život. Poruka je, dakako, simbolična i odnosi se pre svega na ono što bi moglo zatrovati i razboleti naše misli, osećanja i iskustva društvenog dijaloga. Već je ovaj izbor, uznemirujući i otrežnjujući, otvorio put da se više od dve decenije kasnije istorija jedne kulturne institucije opiše između ostalog i protivpožarnim aparatom i metlom – sredstvima za otklanjanje opasnosti i prljavštine.

Ipak, dok je Centar obeležavao četvrt veka svojeg postojanja, počinjala je jedna sasvim nova etapa našeg društvenog života, a nad Beogradom se lagano zgušnjavao oblak opasnosti koja će od nas zahtevati da se izolujemo da bismo ostali zajedno. Ovaj tekst pišem na kraju prve sedmice u kojoj je u Srbiji proglašeno vanredno stanje zbog pandemije za koju lekari još nisu našli efikasan odgovor. Širom sveta, ljudi se razboljevaju i umiru, a jedini siguran savet koji se nudi građanima jeste da ostanu kod svojih kuća i drže se na bezbednoj udaljenosti jedni od drugih. Ako su prinuđeni na kontakte, mnogi nose maske i rukavice da bi se zaštitili od opasnog i agresivnog virusa. Naša tela, tako neophodna i tako izložena, štitimo tako što ih oblažemo materijama. Zatvoreni u svojim intimnim prostorima, postajemo svesni više nego ikad da li nam je u njima prijatno i da li se tu nalazi sve što nam je potrebno za opstanak. Uviđamo šta nam je još potrebno i nalazimo načine da do toga dođemo. Potrebna nam je hrana, tu nemamo dileme, ali potkradaju nam se i misli o raznim drugim stvarima koje koristimo i trošimo. Znam za jedan mobilni telefon koji se upravo pokvario i proizveo ozbiljnu pometnju u životu svojeg vlasnika. Ta stvarčica potrebna nam je sada da prevaziđemo osećaj usamljenosti, izolovanosti i bespomoćnosti.

Dobro je podsetiti se da su nam kroz vreme tome služile i razne druge ekstenzije koje su nam omogućavale da šaljemo i primamo poruke i tako uspostavljamo i održavamo svoje društvene mreže. Tome služe bubnjevi, dimni signali, pisaljke raznih vrsta, ali i odeća koju nosimo i posuđe iz kojeg jedemo i pijemo, pa i sama hrana. Dok smo izmešteni iz svojih dnevnih rutina, lišeni raznih stvari na koje smo navikli i koje smo podrazumevali, dobro je da razmišljamo koje poruke želimo da šaljemo i kako to činimo. Opasnost nas može učiniti preplašenim, sebičnim i neosetljivim, ali nam može pokazati i vrednost solidarosti, različitosti i tolerancije. Centar za kulturnu dekontaminaciju četvrt veka je činio ovo drugo – uprkos materijalizovanim opasnostima, slao je poruku nepristajanja na nasilje i nepravdu. Iz tog delanja nastalo je mnogo više od dvadeset pet legendi. Sada je vreme da se stvaraju nove.

————–

Hotspot drugosti, ili kako ponovo biti slobodan

Kratak pregled istorijata Centra za kulturnu dekontaminaciju

Olga Manojlović Pintar

Uvod

Krajem avgusta 1943. jugoslovenski partizani su oslobodili bosanski gradić Jajce. Odmah po preuzimanju grada, paralelno sa uspostavljanjem organa revolucionarne vlasti, obnovili su svakodnevni život i preuredili javni prostor. Nekadašnju Sokolanu, u kojoj je prethodnih meseci bila smeštena kasarna Vermahta, transformisali su u centralno gradsko zdanje i nazvali ga – Dom kulture. Prenamena prostora je izvršena u skladu sa načelima Narodnooslobodilačkog pokreta koji su nove oblike zajedništva promovisali, između ostalog, i kroz drugačije osmišljenu kulturnu politiku. Tako je veoma brzo Dom kulture postao mesto afirmisanja društvene prakse koja je počivala na revolucionarnim principima jednakosti i bratstva. Tri meseca kasnije, u uređenom prostoru u kome su redovno održavane pozorišne predstave i organizovane prigodne izložbe, okupili su se delegati Drugog zasedanja AVNOJ-a – vrhovnog zakonodavnog i izvršnog narodnog predstavničkog tela nove Jugoslavije. Odluke koje su doneli 29. novembra 1943. u Jajcu, predstavljale su osnov na kome je redefinisano jugoslovensko zajedništvo i otvorena perspektiva države u budućnosti.

Od 1943. u gotovo svakom oslobođenom mestu, među prvim novouspostavljenim institucijama bili su upravo domovi kulture kao važni toposi u procesu uspostavljanja socijalističkih vrednosti. U arhitektonskom smislu, svaki je podrazumevao uređenje centralnog prostora za scenska dešavanja namenjena izvođenju pozorišnih predstava i prigodnih okupljanja, kao i formiranje namenske biblioteke i čitaonice. Bez obzira na postojanje izvesnih razlika u načinu njihove organizacije u seoskim i gradskim sredinama, svima im je bila zajednička posvećenost uobličavanju autentične jugoslovenske kulturne politike kroz suštinsku decentralizaciju i demokratizaciju. Uspostavljani su sa ciljem da kulturu liše elitističke zatvorenosti i učine poljem lične i kolektivne afirmacije.

Proces uprostoravanja novog emancipatorskog projekta tako je započeo u instituciji koja je postala centar okupljanja svih članova zajednice. Domovi kulture su predstavljali lokalne forume – prostore za suštinsku promenu odnosa pojedinaca prema sopstvenom značaju i mestu u društvu. Iz jasno prepoznatljive sintagme “dom kulture”, vremenom su razgranate vrednosno bliske ustanove domova omladine, pionira, penzionera, te kulturnih centara, koji su se tematski profilisali, ali su u svojoj osnovi zadržali ono što je definisano u leto 1943 – ostali su prostori susretanja i razmene mišljenja, predstavljanja alternativnih projekata i umetničkih iskoraka, koji su činili dinamičnim i prepoznatljivim kulturni život na različitim nivoima funkcionisanja društva.

U poslednjim godinama postojanja jugoslovenske države, mnogi domovi i centri kulture, koji su decenijama činili delatnom parolu “bratstva i jedinstva” doživeli su, međutim, transformaciju u mesta sa kojih su se sve češće oglašavali oni koji su širili strah, osećanja nacionalne ugroženosti i mržnje prema drugima. Postali su tribine za oglašavanje “nacionalnih bardova” i afirmaciju šovinističkih narativa, iza kojih su prikrivani duboki ekonomski i politički razlozi rastakanja jugoslovenskog zajedništva i stvarni uzroci ratova.

Brutalno uništenje države i društva koje je usledilo na kraju 20. veka, najstrašnije je simbolizovala sudbina domova kulture od koji su mnogi pretvarani u mučilišta i prostore odigravanja stravičnih zločina u ratom zahvaćenim selima i gradovima. Primer Doma kulture u Čelopeku u kome su zlostavljani i ubijani ljudi, a koji je kasnije u potpunosti uništen, postao je tragični simbol ratova devedesetih.[1] Prikazi zločina i atmosfere u kojoj je postalo moguće da upravo domovi kulture postanu mesta terora, su razotkrili logiku, ali i kasnije mehanizme prikrivanja zločina, negiranja, ili pak iskrivljavanja činjenica i odbijanja najširih delova javnosti da se sa njima suoče.

U takvoj stvarnosti u kojoj je kulturu zajedništva zamenila kultura mržnje, rođena je ideja o potrebi uspostavljanja fizičkog prostora koji bi omogućio okupljanje protivnika rata i razaranja i zagovornika bezuslovnog kažnjavanja zločinaca. Zalaganjem Borke Pavićević i grupe ljudi koji su se suprotstavljali rigidnoj nacionalističkoj ideologiji kroz delatnost Beogradskog kruga, 1. januara 1995. počeo je da radi Centar za kulturnu dekontaminaciju. Počivao je na istoj ideji na kojoj su u Domu kulture u Jajcu 1943. udareni temelji nove Jugoslavije i pokrenut sa istom namerom i ciljem da otvori široki prostor za uobličavanje i ostvarivanje kulturnih projekata, umetničkih praksi i javnih debata koje su imale snagu da učine delatnim alternativne kulturne projekte. Od prvog dana postojanja, CZKD je postao nukleus nove realnosti. Postao je brana zračenju makabrističke kulture koja je normalizovala smrt i nastojala da legitimše i opravda politike i pojedinice koji su, od Slovenije na severu do Kosova i Makedonije na jugu, pod plaštom geo-političkih i navodno determinisanih strateških interesa, opravdavali zločine.

Ratne godine.

(1995 – 2000.)

U intervjuu koji je dao Novostima sredinom leta 2020. Darko Suvin je konstatovao da “početak boljeg shvaćanja kako da živimo leži u razbijanju stare terminologije, dakle mentalnoj higijeni”.[2] Upravo u tom koordinatnom sistemu krajem 1994. je definisan naziv kulturnog centra koji je počivao na potrebi “razbijanja terminologije” koja je u javnom diskursu normalizovala rat kao način rešavanja političkih problema. Godinama su u Jugoslaviji kroz jezik i kulturu kreirani društveni okviri unutar kojih su transformisana lična i kolektivna sećanja i menjani politički odnosi. Stoga su četiri cilja kojima je počivala ideje o osvajanju prostora za alternativno mišljenje politike i kulture u Beogradu bili: kritičko sagledavanje političke stvarnosti u Srbiji, traganje za korenima i uzrocima ideološkog zaokreta, zaustavljanje procesa daljeg udaljavanja post-jugoslovenskih društava i približavanje evropskim asocijacijama.

U trenutku kada je mogućnost stvaranja takvog centra postala izvesna, na prostoru bivše Jugoslavije rat je bio u punom zamahu. Uništen je Vukovar, oštećen Dubrovnik, minirana Ferhadija u Banja Luci, srušeni Stari most i Saborna crkva u Mostaru, kao i nebrojeni spomenici kulture. Stotine hiljada ljudi je bilo prinuđeno da napusti svoje domove, desetine hiljada je ubijeno. U to vreme, iako su buktali sukobi u Ruandi i Somaliji, građani Evrope su verovali da je započela era večnog mira. Bil Klinton i Boris Jeljcin su potpisali Kremaljski sporazum kojim je zaustavljeno programiranje nuklearnih projektila ka ciljevima na njihovim teritorijama i predviđena demontaža nuklearnog arsenala u Ukrajini. Ruske trupe su se povukle iz Čečenije, Baltičkih Republika i Nemačke, a Nelson Mandela postao predsednik Južnoafričke republike. Kina se uključila na Internet.

U takvim okolnostima je u oronuli prostor pod nazivom Muzeo – mesto nekadašnjeg privatnog muzeja porodice Veljković, ušla grupa entuzijasta. Dozvolom gradskih vlasti, preuredili su trošnu galeriju i pomoćne prostorije, kako bi čitav prostor prenamenovali u kulturni centar. U traganju za njegovim imenom, Borka Pavićević, Ana Miljanić i Barbara Davies su u pojmovima: denacifikacija, dekontaminacija i pacifikacija najjasnije prepoznale idejnu platformu buduće institucije kao grassroot inicijative grupe građanki i građana. Centar su osmislile kao svojevrsnu heterotopiju, prostor drugosti namenjen susretima i debatama – forum otvoren za iskazivanje slobodnog mišljenja i kritičko preispitivanja vladajućeg režima. Novi prostor je nazvan Centar za kulturnu dekontaminaciju i zvanično otvoren 1. januara 1995. Otvorili su ga zvuci sirene koja je pronađena u ruiniranom prostoru Muzea, uz ostatke galerijskih artefakata, starih mapa i herbarijuma. Pored sirene pronađen je i grafički prikaz zvučnih upozorenja na opasnost od bombardovanja, nuklearne i hemijske radijacije. Prostor i njegov sadržaj su na paradoksalan način odredili i ime institucije.[3]

Prvi događaj koji je označio početak rada Centra bila je izložba fotografija koja je prikazala izgled prostora u koji se CZKD uselio. Prizori na fotografijama su svedočili o bezumnoj pljački i nemaru koji su ostali nekažnjeni i istovremeno o potrebi inicijalne introspekcije kao preduslova svake društvene inicijative i artikulacije alternativnog kulturnog i političkog delovanja kroz umetničko stvaralaštvo i javne debate.

Aktivnosti Centra u tim danima je omogućilo umrežavanje organizacija koje su pružale institucionalni otpor vladajućoj politici, a pre svih kancelarija Helsinškog odbora u Saveznoj Republici Jugoslaviji iz Beograda, Prištine i Podgorice sa predstavnicima švedskog helsinškog odbora. Ta vrsta povezivanja je predstavljala osnov institucionalne sigurnosti i saradnje sa različitim grupama koje su promovisale dijalog kao preduslov izlaska iz rata, koji je upravo u to vreme u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ulazio u najtragičniju završnu fazu.

Stoga je razumljivo, što je upravo predstavljanje činjenica o ratnim razaranjima i zločinima bilo u fokusu CZKD. Kroz različite forme stvaralaštva, beogradskoj i srpskoj javnosti je prenošena slika rata, koja je bila gotovo dijametralno suprotna od zvaničnih informacija i interpretacija koje su prenosili državni mediji. Tako je postepeno obesmišljavan oficijelni narativ koji je počivao na iskrivljenim činjenicama, prikrivanju i negiranju razmera razaranja i zločina. Cilj svih koji su kao aktivni učesnici činili vibrantnim CZKD, ali i onih koji su bili “samo” zainteresovani posmatrači njegovih programa, bio je da zajedno pošalju izraze solidarnosti ljudima koji su se, ne svojom voljom, našli u središtu ratnih dešavanja i da, konsekvento, jasno osude zločine bez obzira u kom kontekstu su se dešavali.[4]

U prostoru CZKD su mesto za svoje aktivnosti od prvih dana našle mirovne organizacije Beogradski krug, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Komitet pravnika za ljudska prava, Žene u crnom, Grupa 484, Beogradski centra za ljudska prava, Građanske inicijative i stranka Građanski savez Srbije. Kao i brojne umetničke skupine i naučni projekti. Upravo su u prostoru CZKD svi antiratno nastrojeni pojedinci i grupe dobili mogućnost okupljanja i delovanja. Tu su neke od svojih aktivnosti realizovali nezavisni novinari, medijska i produkcijska kuća VIN, novinska agencija BETA, glasilo Republika, centar SENSE CTP. U Srbiji, na čijem se čelu nalazio Slobodan Milošević, CZKD je postao hotpost za sve koji su mislili, izgledali i delovali drugačije od mainstream politike koja je počivala na subordinaciji manjinske pozicije, svi koji su imali potrebu i hrabrost da javno iskažu i bore se za svoje ideje.

CZKD je bio umetnička galerija, prostor alternativnog teatra, debatni centar za promišljanje i kritiku aktuelnih društvenih tema istorijskog revizionizma, pljačkaške privatizacije i medijske manipulacije. Pozicioniran je kao nukleus alternativnog mišljenja, druženja, svađanja i delanja u vremenu potpune političke i društvene (samo)izolacije Srbije i nastavio to da bude i nakon što su pale formalne zabrane posle 2000. godine, kada je označavanje i izdvajanje krivaca i odgovornih za ratne zločine postalo predmet političkih pregovora i kompromisa, a ne etičkog kategoričkog imperativa.

Monolitnost javnog diskursa, najpre je snažno i duboko problematizovana kroz pozorišnu delatnost CZKD. U osnovi gotovo svih predstava CZKD bilo je preispitivanje korena nasilja, urfašizma i rigidne zatvorenosti zajednice. U vreme kada je pripremana poslednja etapa rata, u CZKD su 31. juna 1995, odigrani “Zli dusi” Dostojevskog u adaptaciji Albert Camus-a. Komad koji je predstavio moralno iskvareno društvo bio je, ispostaviće se, anticipacija tragedija koje su usledile samo dve nedelje kasnije i ostale zapamćene po genocidu u Srebrenici i izbeglištvu 200.000 ljudi nakon akcije Oluja.[5]

Angažovani tetarski jezik CZKD je u godinama izolovanosti, koje su usledile nakon ratova, upečatljivo obeležila Sonja Vukićević. [6] Njene predstave su kroz telo u pokretu svedočile o telu u bolu koje je simbolizovalo lična i kolektivna stradanja i pozivale na senzibilizovanje javnosti i otvoreno iskazivanje solidarnosti. CZKD je producirao njene koreodrame: “Magbet/Ono” (1996), “Alchajmer simfonija” (1998), “Proces” (1998) i “Mrak letnje noći” (1999). U toku tri meseca demonstracija nakon pokradenih izbora u decembru 1996. kroz Šekspirov lik Ledi Magbet, u javnom polju je razgolićena banalnost, ali i zločinačka snaga političkog delovanja Mirjane Marković, ključne ličnosti Jugoslovenske udružene levice i supruge Slobodana Miloševića. Snažnije od političkih i publicističkih analiza, umetničke asocijacije su isprovocirala građane da sagledaju distopiju u kojoj su živeli. Predstava “Makbet/Ono” je od leta 1996. izvođena u Centru, ali i na ulicama Beograda i na brojnim gostovanjima. Najzančajnije je bilo njeno izvođenje, u vreme višemesečnih demonstracija zbog pokradenih lokalnih izbora, 22. januara 1997. ispred policijskog “plavog kordona” koje je postalo simbol prve pobede nad Miloševićem.[7]

Uz radove Ane Miljanić i Sonje Vukićević, brojne su predstave obeležile prostor CZKD-a, spajajući Beograd sa brojnim centrima na Kosovu i Crnoj Gori, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Sloveniji kroz razmatranja složenih pitanja denacifikacije. Ali i male umetničke trupe, kao što su Ister teatar, “Omen,” Dah Teatar, Ogledalo, Pozorište Narodnog fronta, a kasnije Reflektor teatar, ApsArt i mnoge druge, su otvarale horizonte promišljanja o deceniji ratova i izolacije.

Provokativnu teatarsku produkciju CZKD, tih prvih godina, pratile su serije javnih debata. U nekima su učestvovali umetnici i političari iz evropskih zemalja: Jack Lang, Anna Cataldi i Danielle Mitterrand, Etienne Glaser, Erland Josephson, Bibi Andersson, Liv Ullmann, Vanessa Redgrave, Breda Kralj, Jiří Menzel, Lordan Zafranović, Michael  Ignatieff, Горан Стефановски, Sead Fetahagić, Shkëlzen Maliqi,  György Konrád, Gábor Demszky, Vane Ivanović. Ali ipak, pažnju javnosti su najviše privlačile novinarske debate, a posebno serije razgovora “U ime kulture: razgovori o kulturi i politici krajem veka” koje je moderirao Ivan Čolović, a koji su preispitivali društvene osnove krize i njene kulturne okvire.[8] Pratile su ih izložbe koje su priredili Branislav Dimitrijević i Branka Anđelković, osmislili Škart i Led Art na kojima je predstavljano savremeno vizuelno stvaralaštvo u Srbiji kao važna dopuna društvene kritike.

Brutalan obračun sa kritičarima i “unutrašnjim neprijateljima” režim Slobodana Miloševića je započeo po izbijanju rata 1999, ubistvom novinara Slavka Ćuruvije. Pratila ga je rigidna zakonska regulativa i državna propaganda sprovođena preko sredstava javnog informisanja u vreme ministra Aleksandra Vučića. I pored toga, u Centru za kulturnu dekontaminaciju su i u trenucima uzbuna i opasnosti od bombardovanja održavani sastanci predstavnika udruženja za ljudska prava, medija i građana kojima je prisustvovala i Mary Robinson, visoka zvaničnica Ujedinjenih nacija za ljudska prava. U dvorištu Centra tih dana je održan performans “Apel za mir” na kome su izložene skulpture logoraša Aušvica, vajarke Vide Jocić. Za razliku od svih ostalih projekata, njegov početak nije označila sirena CZKD, već prava sirena za uzbunu koja je nagovestila novi talas bombardovanja. I pored svih teškoća sa kojima su se u CZKD susretali u ratnim uslovima, ni jednog trenutka nisu napušteni programski principi i jasna vrednosna orijentacija. Upravo je to bio i razlog zbog koga je najteži period u radu Centra nastupio nakon NATO bombardovanja i završetka serije ratova, kada je društvo suočeno sa razmerama ratnog poraza.

Tada je snažnu reakciju vlasti izazvalo prikazivanje filma “A Cry From The Grave” redateljke Leslie Woodhead koji je svedočio o zločinima u i oko Srebrenice. Suočavanje sa zločinima je bilo konstantno na brojnim izložbama i u podtekstima predstava koje su problematizovale različite pojavne oblike rata – njegovu stravičnu svakodnevicu koja je uključivala organizovane otmice, silovanja i mučenja civila. Javne tribine su otvorile prostor za preispitivanje odgovornosti srpskog režima, ali i pozicije evropskih snaga koje su umesto branilaca, zauzele poziciju nemih posmatrača. Film koji je prikazan  6. aprila 2000. delovao je, međutim, posebno uznemirujuće. Dve nedelje nakon njega u prostorijama CZKD je organizovano i protestno okupljanje Sloboda za Floru Brovinu, na godišnjicu njenog utamničenja, na kome su učestvovali Rajko Danilović, Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević Vučo, Branko Stanić i Radmila Lazić.

Ta su dva događaja isprovocirala najsnažniju reakciju vlasti. Milivoje Pavlović u to vreme direktor Radio Beograda i bivši ministar informacija Srbije je 5. maja 2000. godine Centar za kulturnu dekontaminaciju označio kao „petu kolonu u kulturi“, koja “sudi celokupnoj duhovnosti srpskog naroda, po principu: što propusti NATO, dočekaće domaća peta kolona“. Pavlović je u tekstu koji je objavio u beogradskoj “Politici” tvrdio da je „idejno i vrednosno izvorište shvatanja da srpska kultura ne zaslužuje ništa osim temeljne dekontaminacije prepoznatljivo od prve; istog je porekla kao i nakana da se bombardovanjem zastite ugrozena ljudska prava (…) Dok je na delu takav delikatan oblik savezništva sa agresorom, ne treba sasvim odložiti sistem za uzbunjivanje; još treba da budu na snazi mere pojačanog opreza i znaci opasnosti. Ili, možda, po istome ključu treba najpre dekontaminirati Centar za kulturnu dekontaminaciju?“ Za Pavlovića CZKD nije bio zasnovan “na razložnom sistemu vrednosti”, već je “uspostavljao kulturnu hijerarhiju kao podlogu za stvaranje novog dogmatizma i potpaljivanje novih ideoloških lomača (…) Ne tako davno, na berlinskim trgovima (da ne spominjemo) hteli su da dekontaminraju ‘grešnike’ i neistomisljenike“.[9] Upravo je ta optužba predstavljala najočigledniji primer distorzije činjenica i rekontekstualizacije onoga što se događalo tokom ratova.

Nakon tri meseca usledio je novi pritisak vlasti, kada je 8. avgusta policija upala i zatvorila CZKD na neodređeno vreme. Tada su konfiskovani kompjuteri, arhiva i lične stvari, a zapečaćena tek otvorena izložba ukrajinskih umetnika aktivnih na umetničkoj sceni Odese (Василь Рябченко, Володимир Кожухар, Гліб Катчук, Олександр Ройтбурд i Božidar Milović). Reagovali su brojni pojedinci i institucije iz zemlje i sveta, a među njima i visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija za ljudska prava Jiří Dienstbier, koji je uložio javne i diplomatske proteste protiv tekućih napada. Ukrajinska misija pri Ujedinjenim nacijama i ambasada Ukrajine u SRJ su takođe uložile zvanične žalbe. Dan kasnije, prostorije CZKD su otpečaćene i aktivnosti nastavljene, ali kompjuteri, dokumentacija i lične stvari koje je policija konfiskovala nikada nisu vraćeni.

U atmosferi koja je iz dana u dan postajala sve napetija, održani su izbori 24. septembra 2000. godine, nakon kojih se činilo da u Srbiji više ništa više neće biti isto. U njihovoj pripremi aktivno je učestvovao CZKD – otvarajući svoj prostor za okupljanja opoziciono nastrojenih pojedinaca, grupa i stranaka.

Kako protiv nekažnjivosti?

(2001 – 2011.)

Pad režima Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine je uveo srpsko društvo u period preispitivanja odgovornosti za ratove, borbe protiv nekažnjivosti ratnih zločinaca i pokušaja redefinisanja odnosa u Saveznoj republici Jugoslaviji. Delatnost CZKD se sa društvene margine našla u samom kulturnih zbivanja. Po prvi put je CZKD bio u poziciji da utiče na formiranje dominantne kulture sećanja i kulturne politike uopšte. Predstavnici Centra su prvih godina nakon smene Socijalističke partije Srbije ugostili brojne predstavnike međunarodnih tela i organizacija u sferi kulture i učestvovali na međunarodnim konferencijama širom Evrope. Tokom funkcionisanja vlade Zorana Đinđića politički fokus je bio usmeren na ispunjenje obaveza prema Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, kao preduslovu za približavanja Srbije Evropskoj uniji,  ali pre svega za sprovođenje procesa suočavanja sa prošlošću. U CZKD je tada organizovano javno praćenje sudskog procesa Slobodanu Miloševiću, promovisane knjige koje su dokumentovale ratne zločine i jasno izdvajale njihove egzekutore. Otvoren je dijalog koji je bio težak, ali je imao katarzičan potencijal za čitavo društvo. Pod geslom “Zaborav zločina je zločin” nastavljeno je obeležavanje ratnih tragedija.

U pokušaju dokumentovanja istorijskih narativa, Centar je otvorio svoj galerijski prostor za dokumentaristička svedočanstva. Izložbe fotografija su prenosile ono što je za mnoge građane Srbije bilo nevidljivo, odnosno predočavale skriveno nasleđe zločina. Svi događaji su zapravo gradili novu politiku istorije zasnovanu na suočavanju sa neželjenim znanjem o prošlosti. Stoga je fotografija kao način postavljanja posmatrača u ulogu svedoka posebno snažno promovisana u Centru. Fotografije su svedočile o ratnim strahotama, ali i podsećale na antiratni otpor i kontinuiete nemirenja sa počinjenim zločinima.[10]

Nakon ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003, taj je proces, međutim, suštinski zaustavljen. Iako su tokom narednih godina Haškom tribunalu izručeni svi begunci, proces njihovog pronalaženja i hapšenja je u javnosti proizvodio sve snažnije otpore. Građani koji su postajali gubitnici tranzicije i pljačkaške, gotovo nekontrolisane privatizacije su se identifikovali sa haškim optuženicima. Postavljeni u ulogu žrtve menjali su sopstvena viđenja ne samo sadašnjosti koja ih je lišila egzistencijalne sigurnosti, već i nedavne prošlosti. Zločini koji su tokom prvih posleratnih godina i pored otpora bili predmet kritičkog preispitivanja i doveli do usvajanja (nepotpune) Deklaracije o Srebrenici u parlamentu Republike Srbije (2010), su postepeno opravdavani i dobijali sasvim drugačija tumačenja, a dokazane činjenice osporavane i negirane.[11] Uticaj Centra tada je ponovo potisnut na marginu javnog diskursa. Iako direktno povezan sa brojnim međunarodnim asocijacijama i institucijama kulture, on je ostao izolovan u okvirima Srbije. Principi i idejna načela bezuslovnog iznošenja istine o zločinima su postajali neprihvatljivi za većinu zvaničnih institucija i njihovih čelnika. Retki primeri, poput Narodne biblioteke Srbije, u vreme kada je na njenom čelu bio Sreten Ugričić, su predstavljali pre izuzetak, nego pravilo posle 2009.

Odbacivanje postojećih dokaza neminovno je vodilo produbljivanju debata o reviziji istorije koje su se odvijala uporedo sa procesom privatizacije. Kao i u većini post-socijalističkih društava istočne Evrope, ta su dva procesa predstavljala dve strane istog novčića. Suprotstavljajući se legitimaciji politike zasnovane na negiranju i iskrivljavanju slike prošlosti, u tim su debatama učestvovali pored ostalih Srđa Popović, Latinka Perović, Olga Popović Obradović, Olivera Milosavljević, Vesna Pešić, Dubravka Stojanović. Podstakle su ih ne samo pravne rehabilitacije osuđenih zločinaca Drugog svetskog rata, već i postepena ali sve otvorenija javna afirmacija saradnika okupatora 1941–1945 i negiranje odgovornosti haških optuženika.

Konfuzija stvorena u javnosti direktno se reflektovala kroz nove vidove ispoljavanja neofašizma. Kulturni događaji koji su se odigravali u CZKD su po prvi put naišli na negativan i agresivan odgovor dela društva. Sve prethodne aktivnosti su predstavljale problem za vladajući režim. Pitanje romskog teatra je po prvi put proizvelo autentičnu reakciju radikalne desnice “odozdo” 6. februar 2001. Nakon premijere predstave „Bahanalije” Gorana Stefanovskog u produkciji Romskog kulturnog centra i Romskog teatra RAIDNA usledio je vandalski upad u Centar.[12] U toku noći nakon predstave, koju je režirao Dragan Ristić i koja je održana na romskom jeziku, prostorije CZKD su demolirane, ispisane nacističkim simbolima i rasističkim grafitima. Samo dva dana ranije grupa skinheda povezanih sa grupama Krv i čast i navijačima United Force je na smrt je pretukla glumca Dragana Maksimovića, jer im je ličio na Roma beskućnika. Njegove ubice nikada nisu nađene, kao ni nasilnici koji su demolirali Centar.[13]

Teškoćama koje je proces uspostavljanja tranzicione pravde proizveo u zemljama bivše Jugoslavije i u Srbiji, CZKD je posvetio međunarodni seminar koji je vodio Obrad Savić krajem 2004. i tokom 2005. godine. Obimne rasprave o ograničenjima u recepciji novog ideološkog sadržaja su posebnu pažnju usmerile na pitanja uloge medija, kolektivnih sećanja i identiteta o kojima su raspravljali pored ostalih i Gil Anidžar, Omer Bartov, Svetlana Slapšak, Anna di Lellio, Drinka Gojković, Nensi Adler. Iste godine je održana i konferencija Pluralni identitet i politička kultura kojim su problematizovani procesi inventovanja i redefinisanja identitetskih grupa.

Burne političke debate koje su uticale na kulturnu produkciju su zaokupljale glavne programe CZKD. No, bez obzira na intenzitet političkih disputa, oni nikada nisu onemogućili dalju realizaciju niza aktivnosti Centra na afirmaciji pluralne stvarnosti. Kroz različite oblike dečijeg stvaralaštva i stvaralaštva za decu, promocije nezavisnih malih izdavača kao što je XX vek, Rende, Krokodil, Beton, ili knjižara kao što je Beopolis, CZKD je ostvarivao ideju policentričnosti kao preduslova suštinske demokratizacije društva. Istovremeno je posebno važna bila uloga Centra u osnaživanje gay zajednice. CZKD je postao sigurna kuća za sve čije je učešće na prvim Paradama ponosa bilo fizički ugroženo, ili onemogućeno. Nespremnost republičkih i gradskih vlasti da se obračunaju sa grupama neonacista i klerikalnih fanatika je zapravo slabila njih same  i omogućila jačanje nove političke partije – Srpske napredne stranke.

Ka novoj utopiji!

(2012 – 2022.)

Ploveći između brojnih Scili i Haribdi dnevne politike u Srbiji u CZKD je, tokom treće decenije postojanja, došlo do, za neke neočekivane, za neke neizbežne, revitalizacije ideja utopije. I u prvim godinama rada Centra u njemu je održano par važnih tribina koje su tu temu kao političko pitanje pokušale da unesu u javno polje, ali one tada nisu nailazile na širu recepciju. Susret sa predstavnicima kooperative Longo Maï iz Francuske, organizovan je 19. maja 1997. uz prateću izložbu i razgovor. Uspostavljena na negaciji kapitalističkih odnosa davne 1973, upravo je Longo Maï zajednica često navođena kao primer mogućnosti postojanja drugačijeg sistema u epohi kapitalocena. U izvesnom smislu, je pitanje utopije kao realnosti pokrenuo i razgovor sa Catherine Samary i Jean Arno Dernes,  autorima dve knjige o Balkanu (“Balkanska kriza” i “Konflikt u Jugoslaviji od A do Z”) iz decembra 2000. godine. Najsnažniji podsticaj u tom smislu je predstavljlo problematizovanje borbe radnika Jugoremedije. U CZKD je 2009prikazana videoinstalacija Nine Hoechtl, „Priče o protestu. Neophodnost” i 2012. održano predstavljanje knjige “Jugoremedija, Deo drugi, Radničke borbe u Srbiji”.

Odbačena i obesmišljena u vremenu koje je raskidalo sa velikim idejama koje je prepoznavalo kao totalizujuće i bilo skpetično prema master narativima, ideja utopije je napuštanjem uverenja o “kraju istorije”, počela da dobija nova značenja. Po Fredric Jameson-u, liberalizam bez levice pati, a levica bez ideje utopije ne može da postoji. Kao vodilja i pokazatelj smera, utopijska vizija nove budućnosti je najsnažnije razgranata u dvorištu prekrivenom kaldrmom kroz delatnost čitalačke i teorijske grupe “Učitelj neznalica i njegovi komiteti”.

Pored brojnih pitanja koja su otvarali, kao što je sećanje na holokaust i kreiranje martirološkog narativa o ratovima devedesetih, Branimir Stojanović, Noa Treister i njihovi saradnici su započeli i razgovore o poziciji gubitnika tranzicije, o radnicima koji su ostali bez zaposlenja nakon post petooktobarskih privatizacija, ali i o veteranima rata koje je država zaboravila ne želeći da imenuje ratne sukobe u kojima zvanično nije učestvovala. Kroz projekat “Svedočanstvo – istina, ili politika” su etablirali svoj stav “da funkcija intelektualaca nije da predvode mase, već da se bore protiv prepreka koje njihove kolege postavljaju pred njih, a koje im onemogućavaju da se efikasno čuju u javnoj sferi”. Projekti “Imenovati TO ratom” i “Lokalizacija ličnog iskustva” su otvorili pored ostalih i pitanja migracija koje su prepoznali kao perpetuiranje diskriminacije ljudi u potrazi za boljim životom, ubrzanje reprodukcije jeftine radne snage i vid njenog udaljavanja od boljih uslova obrazovanja. Tako je široko otvoren prostor za preispitivanje novih perspektiva i oblika povezivanja na ideološkoj kritici antitotalitarnog diskursa koji je postao dominantan, gotovo opresivan okvir politike sećanja i ideologije ljudskih prava.

Sve prepoznatljivija ideološka udaljavanja i profilisanja, su svedočila o društvno-ekonomskom raslojavanju generacija koje su stasale nakon ratova i konsekventno počele da tragaju za drugačijim odgovorima na probleme savremene politike. Objašnjenja koja su počivala isključivoj na problematizaciji nacionalističkog diskursa kao uzročnika ratova i raspada Jugoslavije, lišena analize različitih načina uspostavljanja ekonomske i političke dominacije, nisu više bila zadovoljavajuća za kritičke analitičare društva i njegove prošlosti.[14]

Prepoznatljiva pozicija CZKD, uspostavljena na antiratnom diskursu i borbi protiv nekažnjivosti za ratne zločine je proširena traganjem za rešenjima problema prekarnih radnika – gubitnika u procesu privatizacije i njihove društvene subordinacije. Tribine i izložbe o mestu i ulozi sindikata i dometima i ograničenjima samoupravljanja su predstavljali važne topose u tom polju.[15] U transnacionalnom okruženju oni su, uz program “Razumeti grad” pokrenuli proces repolitizacije javnog prostora i njegove transformacije u društveni prostor.

Snažnu podršku tom procesu dale su i ženske organizacije i pokreti, koji su formirani na ideološki neospornim principima levice. Upravo u CZKD, one su redovno održavale svoje aktivnosti i domaće i međunarodna konferencije i razgovore. Tu su se okupljale Žene u crnom, Rekonstrukcija ženski fond i čitav niz žena, ženskih organizacija, kolektiva i inicijativa koje su u Centru jačale feminističku i solidarnu podršku i tako uspevale da dalje razgranaju i mrežu LGBTQ+ i Queer organizacija. Indikativno je da su upravo događaji vezani za aktivnost tih grupa proizveli najradikalnije napade na Centar. U realnom i virtuelnom prostoru često je negiran smisao postojanja CZKD, iznošene optužbe za izdaju nacionalnih interesa i ideologiju “autošovinizma” (sic!). Ipak, Centar je najdirektnije ugrožavan samo u dva slučaja. Najpre, kada su ga bukvalno opsedale grupe radikalnih homofoba u vreme Parada ponosa, a zatim kada su navodne patriotske grupe pokušavale da onemoguće održavanja festivala kosovsko – srpskog kulturnog povezivanja “Mirëdita Dobar dan”. Policijske snage morale da štite centar od fašisoidne netrpeljivosti koju su javno iskazivali pripadnici Srpske radikalne stranke, Srpske stranke Zavetnici, Demokratske stranke Srbije, pokreta kao što su Dveri, Naši, 1389 i Obraz, i navodni navijači i vernici Srpske pravoslavne crkve. Bakljama i skandiranjima, vređanjima i pretnjama pozivali na linč zabranu festivala kojima su promovisane ideje lične slobode i društvene ravnopravnosti.

Sećanje na budućnost…

CZKD je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja otvarao vrata za različite ceremonije – svečanosti i proslave, ali je bio i mesto na kome su (suviše često) održavani brojni komemorativni skupovi i neformalni razgovori kojima su se prijatelji i poštovaoci sećali Miladina Životića, Jelene Šantić, Dade Vujasinović, Koste Obradovića, Slobodana Inića, Ivana Đurića, Mirka Đorđevića, Bogdana Bogdanovića, Nebojše Popova, Bogdana Denića, Jovana Ćirilova, Vladana Vasiljevića, Olge Popović Obradović, Stojana Cerovića, Biljane Kovačević Vučo, Vojina Dimitrijevića, Lazara Stojanovića, Olivere Milosavljević, Gordane Suše, a na Dan ustanka 2019. i dugogodišnje direktorke Centra Borke Pavićević. Ovoj listi svako će dodati mnoga imena učesnica i učesnika debata, gledateljki i gledatelja predstava, posetiteljki i posetilaca tribina, seminara i radionica koji su u CZKD redovno dolazili kako bi čuli potvrdu svojih misli. Onih koji su, kako je rekla Borka, “Centar pretvorili u svoj život (…) i u vremenu velikog razdora učestvovali u stvaranju jedne institucije”. Sve one i oni koji nisu dočekali svetlu budućnost u koju su verovali nisu, međutim, doživeli ni da CZKD zatvori svoja vrata za različite oblike kritičkog mišljenja i delanja. Sačuvali su ga za nove generacije.

Olga Manojlović Pintar

[1] Branislav Jakovljević, Zvornik 1992, Diletantske inscenacije i teatar zločina, Radnička komuna Links, 5. septembar 2016, http://komunalinks.com/home/2016/9/5/zvornik-1992-diletantske-inscenacije-i-teatar-zloina; Viktor Ivančić, Hrvoje Polan, Nemanja Stjepanović, Iza sedam logora, Od zločina do kulture zločina. Kulturologorski vodič, (ZFD: Beograd, 2018).
[2] https://www.portalnovosti.com/darko-suvin-jedini-spas-je-u-radikalnoj-ljevici.
[3] Sonja Ćirić, Intervju – Borka Pavićević, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, Čin ljubavi i prijateljstva, Vreme, 29. decembar 2009.
[4] Praksa obeležavanja 6. aprila – dana kada je 1992. godine započeo rat u Bosni i Hercegovini, trajala je ne samo u toku rata,  već je nastavljena i nakon njegovog završetka, kada su pitanja osude zločinaca i povratka izbeglica postala centralno mesto brojnih okupljanja. U Centru su kroz različite programe obeležavane i godišnjice bombardovanja kod tuzlanske Kapije, ubijanja civila u Prijedoru i mnogih drugih tragičnih ratnih dešavanja.
[5] Dve godine kasnije, Ana Miljanić je izvela glumce iz prostora Centra na beogradske ulice sa tekstom Vilhelma Rajha “Slušaj mali čoveče” i kroz niz malih uličnih prizora otvorila pitanje lične odgovornosti, ali i snage pojedinca da se izbori za svoju slobodu. Nepostojanje empatije i kolektivno slepilo je dotaknuto i predstavom po motivima Andersenove bajke “Devojčica sa šibicama”, iz 1998, kroz učešće onih koji su živeli i radili na ulici, (ne)voljno izmešteni iz zajednice i kao beskućnici i ljudi sa margine neprimetno umirali.
[6] Vera Obradović Ljubinković, Koreodrama u Srbiji u 20 i 21 veku: rodna perspektiva, (Zavod za ravnopravnost polova: Beograd, 2016), 76–97.

https://ravnopravnost.org.rs/wp-content/uploads/2017/02/3-Vera_Obradovic_Koreodrama_u_Srbiji.pdf
[7] Dve godine kasnije koreodrama “Alchajmer simfonija” je kroz Ravelov “Bolero” sažela godine rata, raspada, negiranja jugoslovenskog nasleđa i istovremenog izopštenja, odnosno samoizolacije društva koje je zaboravilo svoju prošlost. Paralelno sa njom, Vukićevićeva je radila i dramu u pokretu “Proces” po romanu Franca Kafke, u kojoj je  odslikala degradaciju jugoslovenskog revolucionarnog projekta. Najzad i njena predstava “Mrak letnje noći” premijerno odigrana nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije 9. septembar 1999. na BITEF festivalu, je smeštajući Šekspirovu komediju u ludnicu otvorila pitanje gubitka smisla u vremenu konzumerizma.
[8] Sa kritičke distance su otvarane teme: Ep, mit i nacija; Kakva kultura takva politika; Mase, njihova kultura i heroji; U ime kulture: „naše” i „strano” razgovori o sudu stvarnosti i ideologije; Kada se vojska, paravojska i policija suprotstavlja građanima; Odakle su nacije, kuda idu?; Javni jezik i politika; Kultura i pravo; Ko su patriote danas?; Kultura promena; Grad – znakovi moći; Nacionalna kultura između protesta i populizma; Istočna strana Srbije; Srbija ’90-tih.
[9] Milivoje Pavlović, Peta kolona u kulturi, Politika, 5. maj 2000.  Sutradan su u Centru promovisane knjige „Vrline ljubavi” i „Vrline ispravnosti” Vesne Krmpotić. Indirektan odgovor na napad je predstavljala i debata održana 3. juna o knjigama Hane Arent “Izvori totalitarizma”, Anje Bulebent “Gotovo je sa stidom”. Jasmine Tešanović “Nevidljiva knjiga”, Doroti Dinestrin “Sirena i Minotaur”, Ane Lazarevske “Smrt u muzeju Moderne umjetnosti” – Feminstička 94. Govornice su bile Borka Pavićević, Lepa Mlađenović, Jasmina Tešanović.
[10] Izložbu fotografija Goranke Matić i Vesne Pavlović “Deset godina protesta” je 27. juna 2001. otvorio George Soros. Tada je promovisana i knjiga Fonda za otvoreno društvo o borbi građana za demokratiju.

Godinu dana kasnije, 20. maja 2002. otvorena je i izložba fotografija “Tamo dole” Peter Shazer-a koja je prikazivala događaje tokom NATO intervencije 1999. godine kroz oči stranih posmatrača humanitarne misije UN. Misija je putovala Srbijom i Kosovom i obišla Niš, Gnjilane, Prištinu, Uroševac, Kačanik, Đeneral Janković i Podujevo.
[11] Kontinuirano je negiran Izvještaj Komisije Vlade Republike Srpske za istraživanje događaja u i oko Srebrenice od 10-19. 07. 1995, koji je parlamenta Republike Srpske usvojio 2004. i na kraju zvanično odbačen u avgustu 2018.
[12] Mesec dana kasnije, 28. maja 2001, u Centru je održana promocija knjige romskih priča „Bože, pretvori me u mrava”, Alije Krasnićija, u saradnji sa Centrom za stvaralaštvo mladih.
[13] Godinu dana kasnije na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2002. u Centru je održana debata o fašizmu i neofašizmu danas u kojoj je pored Vojina Dimitrijevića, Staše Zajović i Nemanje Stjepanovića učestvovao i tadašnji potpredsednik republičke vlade Žarko Korać.
[14]
[15] Pored brojnih tribina Učitelja neznalice, treba pomenuti i razgovor “Uloga sindikata: od ideala samoupravljanja do logike kapitala” u organizaciji CZKD i Kontekst kolektiva, koji je pratio izložbu „Gradove smo vam podigli“ – o protivrečnostima jugoslovenskog socijalizma iz 2018, kao i debatu “Istina o 24 slučaja” iz 2019. koju je organizovao CINS 2019.

PREDSTAVA „BORDEL RATNIKA“ POSLE 20 GODINA
Sećanja pisca knjiškog predloška za predstavu

Ivan Čolović

Evo nekoliko reč o o tome čega se ja sećam kad govorimo o ovooj već 20 godina staroj, ali za mene – a imam utisak i za mnoge druge – nezaboravnoj predstavi

Pre svega, sećam se da sam uživao u ulozi autora čiji se tekstovi poslužili za ovu predstavu. Nisam ni pre ni posle toga bio u toj ulozi. Nisam vam ja neki dramski pisac. Ali, Ana Miljanić je našla da neki tekstovi u mojoj knjizi Bordel ratnika. Folklor, politika i rat, prvi put objavljene 1993. godine, imaju dramski potencijal.

Naslov ove knjige je za književne znalce prepoznatljiva aluzija na zbirku francuske erotske poezije, koju je izabrao i preveo Danilo Kiš, i dao joj naslov Bordel muza (Prosveta, 1972). A taj naslov Kiš je preuzeo od Kloda Le Petija (Claude Le Petit), jednog od pesnika zastupljenih u njegovoj zbirci, koji je sredinom XVII veka objavio knjigu pesma Le Bordel des muses. Meni su Kišovi prevodi francuske erotske poezije bili dobro poznati, jer sam i sam jedno vreme prevodio fancuske erotske pisce i pisao o njima, što će rezultirati mojom knjigom Erotizam i kjiževnost (Narodna knjiga, 1990).

Kad su me ratovi u Jugoslviji devedesetih podstaki da se posvetim analizi književnosti i folklora u službi propagande tih ratova, pokazalo se da mi u tome može pomoći i ono što sam znao o erotizmu i pornografiji. Naime, istražujući propagandu ratova devedeseti, utvrdio da su ovi ratovi propagirani manje kao patriotski zadatak vredan borbe i žrtvovanja, a više kao prilika da se potvrdi muškost i da se dožive u miru neviđena erotska uzbuđenja.

I samo učešće u ratu predstavljano je kao povrđivanje muškosti, a oni koji su od ratza bežali nisu proglašavani samo izdajicama, nego i mlakonjama, maminim mazama. U jednoj pesmi se hvale junaci koji „u rovu leže“, dok kukavice „svojoj mami beže“. Ali, ratnicima je propaganda obećavala i erostko uživanje u uživanje u ekplicitnom obliku. Ostale su upamćene i zapisane reči jednog dobrovoljca koji je izjavio da je rat„karanje i ubijanje“, da je rat seksi. Dakle, propaganda je rat prikazivala kao neka vrstu velikog kupleraja, velikog bordela. Otvorenog i besplatnog samo za ratnike.

Sećam se, uživao sam, moja sujeta je uživala što sam bio jedan od dva glavna autora tekstova za ovu predstavu, od kojih je drugi bio niko drugi do veliki i slavni Krleža. Krleža i Čolović kooautori. Da li ima nešto više od toga? Uživao sam posebno u tome što su – jel’te, mene i Krležu – igrali izvanredni glumci, od već slavnih kao što su Đurđija Cvetić, Ljubivoje Tadć, Eva Ras i Milan Mihailović, do u ono vreme mladih ili sasvim mladih kao što su Nataša Opsenica, Vladislava Đorđević, Aleksandar Đurica, Jelena Ilić, Miloš Timotijević, Ivan Tomić, Miki Damjanović.

Zapisao sam šta su neki od njih rekli o predstavi. Na primer, Ljubivoje Tadić je rekao „Nijedna od tih elita ni danas nije okrnjena, uživa iste počasti i privilegije kao juče“, a Đurđija Cvetić – „Predstava podseća poslenike takozvane kulturne elite gde su bili i šta su radili“. Kad to čitam danas pomišljam da bi se isto moglo reći i kad bi se Bordel ratnika opet igrao, dvadeset godina posle premijere.

Sećam se, takođe, da je na mene snažan utisak ostavio prostor u kome se predstava odvijala. To je tada još bio Muzej 25. maj, a bio je potpuno prazan, kao de je i 25. maj i Tita i Jugoslaviju odneo neki veliki cunami, i za sobom ostavio prazne ogromne sale za ono što je sledilo, što je došlo , a što je i predstava pokazala: bordel ratnika, bordel dobrovoljaca, bordel huligana navijača, kojih je tada bilo u paravojnim jednicima.

Smeštanje predstave u ovaj prostor koji simbolizuje Tita i Jugoslaviju odgovava i onome što se zaista događalo u ratu, kad su ratnici uživali da „osvoje“ neki partizanski spomenik ili neki objekat koji je bio vezan za sećanje na jugoslovensku državu i Tita. Kad je zamišlhjala scene u kojoj ratnici devedesetih luduju u prostoru muzeja namenjenog sećanju na Tita, Ana Miljanić je sigurno imala pred očima mesto u mojoj knjizi, gde navodim reči novinara Nebojše Jevrić, koji je u listu „Duga“ , tačno pre 30 godina (23. decembar 1991), opisao jednu seksi zabavu ratnika, koja se odvijala u ruševinama Titove vile u blizini Dubrovnika. Nije bilo žena, pa je eros bio istopolan. Jedan od ratnika je bio obukao spavćicu Jovanke Broz koju je tu našao, i tako obučen se uhvatio da igra kolo i, objasno je Jevrić, „dok je u kolu igrao on je u kolu žensko izigravao“.

Da pomenem ovde da se sećam i nekih drugih programa u okviru projekta „Moderna“, čiji je deo bio i predstava Bordel ratnika. Dobro se sećam jednog dana kada smo nas tridesetak, sa neumornom Borkom Pavićević na čelu, autobusom obišli neke punktove iz topografije Beograda devedesetih. Među fotografijama koje je Srđan Veljović (Vesna Pavlović?) snimi(la)o tom prilikom, čuvaj jednu na kojoj su rediteljka i glumci Bordela (na žalost, bez pisca knjige), i jenu napravljenu u štampariji Standard 2, u Belom Potoku, kod štampara Radeta, na kojoj smo Borka Pavićević, Ivke, sin Branke Prpe, i ja sa primerkom novina-plakata „Moderna“.

Tog dana obišli smo i stadion Crvene zvezde, takozvanu Marakanu, i Arkanovu kuću preko puta . Njegovi bodigardi su na nas vikali i pretili nam, a ja sma za to vreme čitao tekst „Lament nad Marakanom“. On se završava ovako:
Mračna i prazna Marakana stoji kao nemi spomenik jednog pada, jednog poraza, jednog sunovrata. Šta se dogodilo? Nema sumnje, ovaj stadion, njegov klub kao i naš fudbal u celini podlegli su istom zlu koje je tokom poslednjih desetak godina razorilo i sve drugo u ovoj zemlji. To zlo je politika krvnog srodstva. Fudbal je među prvima od tog zla stradao. Njegovu veliku pagansku svetsku dušu izdali su i ubili književnici i fariseji i drugi teoretičari i propagatori nacija podeljenih prema krvnim grupama. Početkom devedesetih, pod njihovim uticajem, sportski novinari postali su ratni huškači, navijačke grupe pretvorene su u fašističke falange, a stadioni u poligone za predvojničku obuku. Tako je Moloh nacizma najpre rasporio fudbalsku loptu, a onda je prešao na učkure i grla bijela.

O Marakano, gde su tvoji srećni dani! Bila si nekad jedna od najvećih evropskih katedrala fudbala. Danas mi ličiš na napuštenu kasarnu, oko koje se motaju senke lopova i ubica.

O Marakano, više ne zaslužuješ svoje veselo, egzotično i sumatraističko ime!

——

Prva dekontaminacija

Silvija Jestrović

Kada se 1. januara, 1995. godine otvorio novi prostor u Beogradu pod nazivom Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD), umetnost otpora koja je prožimala kontra-kulturnu scenu Srbije 90-tih, dobila je svoju kuću. U oronulom prostoru Paviljona Veljković, ciljevi CZKD-a formulisani su duhovito i satirično kroz metaforu političke kontaminacije – koja je zaista prožimala sve aspekte Miloševićeve Srbije – od kriminalizacije društva do ratnih zločina, od nacionalizma i šovinizma do instrumentalizacije religije i kulture. Premisa je bila da je ta kontaminacija tolika da razlika izmedju „zdravih“ i „bolesnih“ više ne postoji, te tako CZKD istražuje, dijagnostikuje, i leči različite forme te realnosti od koje se društvo razbolelo. CZKD koristi akciju kao terapeutsku metodu, a njegovi članovi i saradnici nisu zdravstveni radnici već istraživači u metodama lečenja.

Otvaranja CZKD-a se dobro sećam kao jednog od poslednjih kulturnih dogadjaja kojima sam prisustvovala, pre nego što ću emigrirati iz Srbije. Tu je naravno bila neponovljiva Borka Pavićević, koja  je CZKD i osnovala sa Anom Miljanić, sadašnjom direktorkom, tada mladom tek svršenom rediteljkom, umetnicima Led Arta, dramaturgom i mojom profesorkom Dubravkom Knežević, i drugima. Mnogo nas je bilo tu na tom otvaranju, koje nije bilo samo kulturni čin, već i duboko politički – od samog starta bilo je jasno da u tom prostoru nema razlike između umetničkog i društvenog angažmana, i već u toj tački prožimanja Paviljon Veljković je postajao lekovito mesto.

Sam Paviljon je  palimpsest—fragmentaran, slojeviti prostor u kome su se privatno i političko često sudarali, menjajući mu  funkciju i identitet. Pre Drugog svetskog rata tu je bio muzej u vlasništvu bogate porodice Veljković, a nakon rata, pošto je zgrada eksproprisana, pretvorena je u magacin. Novi život ovog prostora kao Centra za kulturnu dekontaminaciju, otpočeo je, dakako, ritualnim činom nazvanom „Prva dekontaminacija“—u dvorištu paviljona počele su da zavijaju sirene za vazdušni napad. Te sirene su bile jezivo podsećanje na rat koji je tada u Bosni i dalje trajao i gde su sirene zavijale svakodnevno. Bila je to možda i premonicija sirena koje će četiri godine kasnije za pravo zavijati i u Beogradu tokom NATO bombardovanja. Za nas okupljene u dvorištu paviljona, one su takodje bile performativni znak da je  trenutak da uđemo u unutrašnjost oronulog Paviljona Veljković. A na simboličnom nivou bio je to znak da je ta zgrade naše sklonište. Unutra,  otvarao se veliki i prilično prazan prostor (po Piteru Bruku ta praznina je prostor nebrojenih mogućnosti), dovoljno veliki da nas primi sve (a pokazalo se ubrzo i mnogo veći od onoga što su oficijelni kulturni prostori raspadnute Jugoslavije mogli da prime i sa čime su bili spremni da se suočavaju). Zvuke sirena zamanjuje muzika Šumana i Mocarta. Članovi Led Arta dele ledenice u obliku srca. Na ispucalim zidovima crteži i fotografije pronađeni u zgradi—slojevi palimpsesta, svedočanstva njene turbulentne istorije.  Teatrolog Marvin Karlson govoru o scenskom prostoru kao „mašini sećanja“, gde su duhovi iz prošlog života datog prostora i dalje prisutni. Otvaranje CZKD-a bio je ritual pročišćenja – ali ne nužno isterivanje duhova već neka vrsta saučesništva s njima. Tog 1-og januara 1995. godine, paviljon je dobio novi identitet—postao je kulturno i etičko sklonište, ali i prostor neprestane borbe.

Nekoliko meseci kasnije, u maju 1995. godine,  CZKD postavlja izložbu „Živjeti u Sarajevu“, o životu u gradu koji je u tom trenutku i dalje pod opsadom. Tog leta organizuje se radionica gde se pita „šta možemo da uradimo da se rat u Bosni zaustavi!?“ To je ujedno bio i gest pobune protiv etničkog čišćenja u Srebrenici i Žepi (koje se sa stanovišta oficijelnih medija i politike nikad nije dogodilo, to stanovište se ni do danas nije mnogo promenilo). Od tih svojih ranih dana pa do danas, CZKD je prostor u kome se otvaraju političke tabu teme, poput genocida u Srebrenici, kroz predstave, hepeninge, izložbe, predavanja, debate.

Saradnja sa Led Artom je u jednom trenutku bila ključna ne samo u pokušaju da se osnaži neprestano ućutkivan kulturni prostor otpora i kritike vlasti, već su združene akcije CZDK i Led Arta upućivale na duboku sponu između rituala političke dekontaminacije i grada samog. Medicinske metafore kontaminacije i dekontaminacije, bolesti i lečenja, ukazivale su na određenu „geopatologiju“, da upotrebim termin Une Čauduri, u odnosu između grada i njegovih građana—gde se politička i etička pitanja manifestuju kao bolest prostora i kao prostor koji izaziva bolest. To nije apstraktni prostor, već nešto što je bilo vidljivo i opipljivo u  svakodnevnom životu grada i njegovoj ikonografiji. U vreme Miloševićevog režima ta geopatologija manifestovala se kroz raskol dve kulture (i taj raskol u nekom obliku i dalje postoji)—između one koja sebe vidi kao kosmopolitsku, pacifističku rokenrol kulturu, i one koja se identifikuje kroz nacion, patriotizam, ratovanje za veru i naciju, gde je tubo-folk snažna kulturna odrednica. S današnje tačke gledišta možda bi se moglo reći da su obe te struje imale svoju samo-mitologizaciju. Dakako, taj se raskol doživljavao (s ove distance možda ne uvek precizno i pravedno) kao sukob urbanog i ruralnog reflektujući dve glavne političke struje u tom trenutku—onu opozicionu i onu koja je držala vlast. U svakom slučaju, aktivnosti CZKD, kao i Led Arta, nisu samo obeležile  performativne oblike anti-režimskih protesta 90-tih,  već nikada nisu prestale da podsećaju, čak i kad su menjali umetnička sredstava i akcione taktike, na važnost građanske neposlušnosti kao moralne obaveze. Ubrzo nakon pada Miloševićevog režima postalo je jasno da proces dekontaminacije nije završen—da je taj koncept zapravo neka vrsta kritičko-umetničkog-političkog pogleda na svet. U novembru 2002. godine Led Art otvara „Art kliniku“ u Novom Sadu, jer političko lečenje (kao što će vreme potvrditi) je daleko od završenog. Iste godine CZKD postavlja performans  „Bordel ratnika“ u Muzeju 25. maj. U prostoru imenovanom po Titovom rođendanu, koji je slavio njegov lik i delo, „Bordel ratnika“ postaje neka vrsta dekontaminacije tog prostora, jer ga čini začudnim i poziva publiku da se zapita nad njegovim značenjima. To je dekontaminacija istorije kroz koju se ogoljuje mačistička ratna kultura duboko ukorenjena u nacionalističkoj mitologiji, ali donekle prisutna i u narativnima o narodnooslobodilačkoj borbi tokom Drugog svetskog rata.

U martu 2006. godine, Slobodan Milošević umire u zatvorskoj ćeliji u Hagu. Njegovo telo se donosi u Beograd i izlaže u Muzeju 25. maj. U tom trenutku poklonika njegovog lika i dela možda nije bilo mnogo, ali oni preostali dolazili su predano na poklonjenje svom vođi. Ta događanja oko Miloševićeve sahrane ličila su na nekakav performans „zlatnih dana“ SPS-a kad je pokojnik bio na vrhuncu moći. Tog leta, dolazim, posle mnogo godina, u CZKD da radim istraživanje za svoju knjigu. Ana Miljanić se upravo vratila iz Njujorka sa postdiplomskih studija, Borka sedi za stolom i puši cigarilos – obe nesebično dele sa mnom materijale, slike tekstove, anegdote, razmišljanja.  Pričamo o „Bordelu ratnika“, Muzeju 25. maj, sećanju prostora. Onda se dotičemo i tada još aktuelne Miloševićeve sahrane i njevog tela izloženog u tom prostoru, a na to Borka kaže: „Sad ponovo moramo da dekontaminiramo Muzej!“

———

KONTRADIKCIJE INFRASTRUKTURNOG AKTIVIZAMA: CZKD I PREĆUTANA RESTITUCIJA
Ana Vilenica

Društvene borbe događaju se kroz odnose među ljudima, društvenu imaginaciji, ali i kroz materijalnost koju čine infrastrukturu borbe. CZKD o sebi misli kao o instituciji otpora koja je nastala u vreme ratnog i tranzicijskog razaranja. Prostor je otvoren 1995. godine, i tokom narednih godina se upisao kao važno mesto u mreži unutar koje se kulturom, umetnošću i javnom misli delovalo protiv ratnog nasilja. CZKD je ustrojen kao kritički odgovor na spore kulturne institucije u trenutku kada je se javlja potreba za urgentnim delovanjem. Fleksibilnost i rasterećenost od komplikovanih birokratskih ritual javnih institucija koji su bile sazdane da funkcionišu u miru postavljaju CZKD u centar tadašnjih ‘alternativnih’ kulturnih zbivanja, kao mesto za susrete, sastanke, debate, programe i projekte. Nakon pada Miloševića ova infrastruktura ostaje aktivna ali prelazi u svoju ‘sporu fazu’, kao mesto za promišljanje i propitivanje ali i promovisanje pristupa za sprovođenje ‘tranzicijske pravde’.

Razmišljanje o CZKD-u kao o infrastrukturnom aktivizmu otvara za ovaj tekst važnu mogućnost da se centar misli u svojoj materijalnosti. CZKD je smešten u prostor Paviljona Veljković koji je izgrađen 1931. godine kao prvi privatni muzej u Beogradu. Museo Veljković, kako je ovaj prostor takođe bio poznat, izgrađen je u okviru porodične kuće kao prostor za izlaganje privatne kolekcije umetničkih dela Vojislava Veljkovića, ministra u vladi kralja Aleksandra Obrenovića. Paviljon je podigao njegov brat Jovan, a u njemu je bilo izloženo preko 200 slika, koje je za ovog mecenu delimično odabrala poznata slikarka Beta Vukanović. Paviljon je nacionalizovan 1958. godine, nakon čega su se u njega uselili poznati Jugoslovenski umetnici poput Moše Pijade i Sretena Stojanovića, koji su ovaj prostor koristili kao atelje. Godine 2012. paviljon je restitucijom vraćen naslednicima predratnih Veljkovića, koji su uz ovaj prostor potraživali i BIP pivaru, zgradu starog mlina, zgradu turske ambasade, kao i zgradu BIGZ-a, prema navodima novinara. Jednog jutra je taj prostor od javnog prostora postao ponovo privatni.

Na koji se način taj važan događaj za CZKD odrazio na program u centru? Sudeći prema arhivi događaja ova promena u okviru programa nije reflektovana. Ipak, restitucija kao tema nije prećutana. Pitanje restitucije je u periodu između 1995. i 2014. godine bilo centralna tema u okviru dva događaja sa potpuno različitim perspektivama.

Restitucija kao borba za ‘tranzicijsku pravdu’

Restitucija se prvi put spominje u arhivi programa CZKD-a 2002. godine, kada je održana pres konferencija pod nazivom ‘CUPS-ov predlog Zakona o restituciji (povratku imovine): analiza i komentar’. Tog 14. novembra su, kako piše u dokumentu, govorili predstavnici za zaštitu privatne svojine i ljudska prava. Iako snimak ove pres konferencije ne postoji moguće je delimične rekonstruisati ovaj događaj na osnovu drugih tekstova koje su o restituciji objavili predstavnici Centra za unapređenje pravnih studija (CUPS).

Tako na primer Jovica Trkulja, profesor na Pravnom fakultetu i jedan od osnivača i članova CUPS-a, u članku ‘Čekajući restituciju – od neuspešne ka polovičnoj restituciji u Srbiji’, objavljenom u časopisu Politički život br. 2, piše o restituciji kao jednom od najvažnijih koraka demokratske vlasti koji bi trebali da slede nakon obaranja autoritarnog režima. On dalje u svom apstraktu piše da je restitucija neophodna za politički i moralni oporavak srpskog društva i uslov za izgradnju modernog demokratskog društva. Iz ovog članka takođe saznajemo da je CUPS uradio prvi model mogućeg zakona o restituciji 1998. godine, a da je krajem 2002 i početkom 2003, po narudžbini ministarstva finansija urađen novi model. Taj model pod nazivom Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju za oduzetu imovinu upravo je onaj koji je u novembru mesecu predstavljen u CZKD-u. Ovaj model nikada nije operacionalizovan. Zakon je donet ekspresno 2011. godine pod pritiskom Evropske unije koja je uslovila Srbiju članstvom u ovoj zajednici, izradila ga je kao Trkulja tvrdi ne ekspertska komisija.

Da li je moguća restitucija društvene svojine?

Drugi događaj u čijem se naslovu pominje reč restitucija je okrugli sto koji je održan 2012. godine u okviru seminara Društvene svojina i samoupravljanje – Da i je moguće društvo bez države? Seminar je organizovan u saradnji sa organizacijom Učitelj neznalica i njegovi komiteti u beogradskom Domu omladine. Za razliku od događaja iz 2002. koji restituciju nacionalizovane imovine predstavlja kao civilizacijski napredak, ovaj događaj pitanje o restituciji postavlja iz sasvim drugog ugla. U njegovom centru je emancipatorski značaj društvenog vlasništva, a privatizacija i restitucija je predstavljaju kao nasilne operacije kojima se društveno vlasništvo briše iz aktuelnosti. Naziv okruglog stola koji se bavi restitucijom bio je Da li je moguća restitucija društvene svojine?

Okosnica razgovora bila je inicijativa udruženja građana Pokret akcionara, radnika i sindikata Srbije za ocenu ustavnosti Zakona o privatizaciji iz 2001. godine i restituciju društvene svojine nekadašnjim radnicima društvenih preduzeća. Zakonom o privatizaciji društvena svojina je neustavno podržavljena, dok je samoupravljanje suspendovano da bi se uspostavio novi režim privatnog vlasništva. ‘Sa ovom promenom nestao je ceo sistem radničkih i narodnih univerziteta i netržišno obrazovanje, a istovremeno je omogućeno da se preduzeća i proizvodnja pretvore u nekretninu, a radnici samoupravljači u najamnike.’ – piše u najavi za seminar. Glavno pitanje na koje taj događaj pokušava da da odgovor bilo je pitanje ‘naslednika’ jugoslovenskog društva i njegove imovine bespravno privatizovane imovine.

Kontradikcije ‘infrastrukture otpora’

Iako se događaj restitucije prostora CZKD-a u programima nije direktno tematizovao iz ova dva događaja je evidentna svojevrsna ‘infrastrukturna kontradikcija’. Ova dva događaja iz sasvim različitih ideoloških i političkih pobuda tematizuju restituciju. Prvi na restituciju gleda kao na dugo očekivanu pravdu za navodne žrtve nacionalizacije koja je sprovedena nakon Drugog Svetskog rata, dok drugi traži način da misli nemislivu restituciju oštećene Jugoslovenske radničke klase.

Prva se perspektiva zalaže za uspostavljanje klasne (ne)pravde koja je postojala u periodu između dva rata. Kako bi smo bolje razumeli o kakvoj se (ne)pravdi zapravo radi vredno je pomenuti da je u to vreme samo u Beogradu više od 90 posto ljudi spadalo u kategoriju slabih ili siromašnih, dok su kao posledica državnog rasizma Romi mahom živeli u neformalnim naseljima bez ikakve imovine. Iako, tadašnja ‘borba za restituciju’ prepoznaje svog neprijatelja u lokalnim elitama i tajkunima, koji su nekretnine koje će postati predmet restitucije kupovali za male pare, ono što je posredi je zapravo sukob među elitama – elite međuratnog perioda koja se bogatila na jeftinom radu siromašnih i elite koja je nastala ratnom i tranzicijskom pljačkom. Taj se sukob odigrava na plećima svih oni koji su i koji će postati žrtve tranzicije i njene pravde.

‘Restitucioni gubici’ mere se i gubitkom prostora za kulturu. Restitucija CZKD-a nije izolovan primer. U mnogim gradovima u Srbiji restitucija je uništila kulturnu infrastrukturu. U Pančevu je restitucija na primer bukvalno uništila kulturnu scenu grada. Restitucijom je katoličkoj crkvi ‘vraćen’ prostor Galerije savremene umetnosti na kome se danas nalazi restoran Hedonist u vlasništvu lokalnih bogataša sa političkim vezama, pravoslavna crkva je uzela Studentski dom i Studio 21 koji do danas stoje zamandaljeni, a privatno lice je privatizovalo prostor nekadašnje Galerije Elektrika koja je pripadala Kulturnom centru a nastanjuju je golubovi dok se za prostor ne pronađe profitabilna namena. U Beogradu je poznata ‘restituciona saga’ koju je preživeo Kulturni centar Rex, takođe deo infrastrukturne mreže alternativnih prostora koji su nastali 1990-ih. Nakon što je prostor u Jevrejskoj ulici predat Jevrejskoj opštini u Beogradu kao kompenzacija za prostore koji su bili nacionalizovani a koje grad nije mogao da vrati, Rex se preselio u kuću u Hilandarskoj 7 iz koje se takođe ubrzo iselio zbog restitucije.

Prema podacima Agencije za restituciju restitucijom do februara 2021. godine je u privatne ruke prešlo 4. 918 poslovnih prostora, 1.119 stanova i 1.198 zgrada što ukupno čini 7.235 objekata, površine 529.000 metara kvadratnih, kao i oko 512 hektara gradskog građevinskog zemljišta. Uz to zaključno sa decembrom 2010, crkvama i verskim zajednicama je predato oko 33.289 hektara zemljišta, poslovnih i stambenih objekata u površini od 62.362 metara kvadratnih. Većina stambenih i poslovnih prostori nisu bili prazni. Stanari ovih prostora su se nakon dvadeset ili pedeset godina života jednog jutra probudili tuđem prostoru. Mnogi su izbačeni na ulicu bez ikakve kompenzacije. Delovi životno važne gradske infrastrukture su iz društvenog, u javno, prešle u nečije privatno vlasništvo, čime su oštećeni svi oni koji su u Jugoslaviji ulagali u svoju sadašnjost i zajedničku budućnost. Restituisana svojina je zajedno sa privatizovanim preduzećima, i materijalnom društvenom infrastrukturom, od obrazovanja do kulture, pretvorena u nektretnine, do kojih pristup reguliše ‘dubina džepa’.

Vektor tranzicije se do sada kretao u pravcu privatizacije svega. Ipak, kako piše Gal Kirn u svom članku objavljenom u knjizi Posle neoliberalizma ‘tranzicija’ nije nepormenjljiv proces. To što je tranzicija krenula u smeru u kome je krenula, ne znači da joj se smer i pravac ne mogu promeniti. Mogućnost zaokreta, preokreta ili preloma je upravo to što pokušava da misli drugi događaj koji tematizuje restituciju iz programske arhive CZKD-a. Kako piše u najavi za taj okrugli sto prepreka je način na koji je danas sazdano društvo: ‘Kao što je bila „bez titulara“, svojina nekadašnjeg jugoslovenskog društva takođe je i bez „naslednika“. Ona se ne može restituisati na način na koji to danas traže i dobijaju „tranzicioni dobitnici“ između dva svetska rata. Pravo na vraćanje otete društvene imovine ne može se konstituisati ako se prethodno ne rekonstituiše društvo kao nedeljiv i nebrojiv pojam.’

Rad na arhivi CZKD-a dobar je povod da se pitanje infrastrukturnog aktivizma u kulturi i ‘demokratiji’ iznova postavi. Ovog puta pitanje se postavlja nakon restitucije, u komplikovanom prostoru između privatnog i javnog. Prostor između rečenog i prećutanog o restituciji može da se shvati kao otvoren poziv da se misli kroz nelagodu koja hteli, to mi ili ne, menja sve.

———-