Da li je to isto?

23.02-09.03.2023. godine
Otvaranje izložbe je 23.02.2023. godine u 19h.
Vođenje kroz izložbu 25.02.2023. godine u 12h.

Izložba Da li je to isto? je rezultat saradnje CZKD-a sa ukrajinskom kulturnom i umetničkom scenom pod ratnim okolnostima. Jedna od naših gošči u 2022. godini i saradnica na međunarodnom projektu Sekundarna arhiva – kustoskinja Asja Cisar je na našu inicijativu osmislila nastup mlađe generacije umetnika koji žive i rade u Ukrajini u ratnim okolnostima.

Da li je to isto?

Umetnici: Larion Lozovi, Danil Revkovski & Andrij Račinski.
Kustoskinja: Asia Tsisar.

Ne postoje mali ratovi. – Ne postoje tuđi ratovi. – Svi ljudi su braća i sestre. – Mi se mešusobno razumemo. – Mi smo Sloveni. – Mi smo isti. – Vi ste krivi. – Vi to zaslužujete. – To je sve vaša krivica. – Vi ste to zaslužili. –  To je vaša krivica. – Mi smo to imali. – Mi smo to prošli. – Mi smo preživeli rat. – Putin sve radi kako treba. – Ukrajina je Srbija. – Ukrajina je Kosovo. – Kosovo je Srbija. – Srbija je Rusija. – Rusija je agresor. – Rusija NATO-u pokazuje gde im je mesto. Rusija je naš brat. – Bratske nacije. – Mi smo obmanuti. – Nas su lagali. – Iskoristili su nas. – Umorni smo od objašnjavanja. – Vi nas ne slušate. – Mi nismo protiv Ukrajine, mi jednostavno znamo šta se dešava. – Zapad vas laže. – Nemojte biti njihove marionete. – Nemoj nam govoriti o ratu, mi to savršeno razumemo i bez tebe.

Delovi iz mojih razgovora u Srbiji, vođenih uživo ili virtuelno, odjekuju u mojoj glavi. U 2022. godini putovala sam između Balkanskih zemalja, Ukrajine i Istočne Evrope dovoljno da bih uočila koliko su opšta politička uverenja postala baza sporazumevanja, u isto vreme kada je ljudsko poistovećivanje trebalo postati osnov za solidarnost. Rat koji Rusija vodi protiv Ukrajine udahnuo je novi život u stare rane, krivicu i bol u prostor koji Zapad zove Istokom. Našli smo se u nemogućnosti da da razdvojimo kontekst i zamke sopstvenih sećanja. U svakom razgovoru nisam mogla da odagnam osećaj da je adresat naših reči od nas odvojen prostorno i vremenski. Kao da je kafana/kuhinja/taxi/galerija/terasa/fejsbuk svedok za duhove naše kolektivne prošlosti pred čijim pomnim pogledom sebe opravdavamo. Pri svakom povratku u Ukrajinu shvatala sam da razgovor o ratu u inostranstvu nema ništa zajedničko sa osećanjem rata na mestu gde se dešava, kao u Magritovoj slici, prikazu lule koja nije jednaka samoj luli.

Umetnici koji učestvuju na ovoj izložbi nisu bili deo ovih razgovora. Svako od njih je dočekao jutro 24. februara 2022. godine u Ukrajini. Svi i dalje žive u Ukrajini i svi su bili primorani da prilagode svoje živote realnostima rata – da se sele, da se čuvaju i budu čuvani, da gube osećaj za stvarnost, krive sebe jer su bespomoćni da promene bilo šta, i da pronađu načine i snagu da nastave sa radom, da se plaše, da mrze, da pronađu balans, da se povuku, da testiraju etiku naučenu iz knjiga u praksi i da je preobraze, da joj udahnu život, da iznova sumnjaju u sopstvenu dobrotu i da li dovoljno rade, osećaju krivicu jer postoje drugi ljudi kojima je gore nego njima, da ne izgube obraz, da prevladaju emocije, da budu iskreni prema sebi, da čuvaju resurse. Ovi radovi nisu ilustracija mojih razgovora koje sam imala u Srbiji, radije su pokušaj da prikažem osećanja i misli koje imaju u Ukrajini, očuvam ih netaknute unutar belih zidova galerijskog prostora, uporedim lulu i predstavu lule, sa pitanjem da li je to isto?

Larion Lozovi
Kuhinjska propaganda
Poster velikog formata, cijanotipija na papiru, print, 2023.

Sa početkom Ruske invazije na Ukrajinu, Larion Lozovi bio je prinuđen da napusti Kijev i preseli se u zapadni deo Ukrajine. U Lavovu se pridružio volonterskoj inicijativi Kukhnia (Kuhinja), koja priprema besplatne obroke za Ukrajinske izbeglice od 27. februara 2022. godine. Ovu inicijativu pokrenula je grupa umetnika koja je tražila inovativne načine da pruži sklonište za raseljena lica. Tokom prošle godine, Kukhnia se udružila sa srodnim organizacijama koje obezbeđuju hranu na globalnom nivou: da primi i pruži podršku. Ovo je jedan od artefakata Kuhinjske propagande.

Kuvanje je monoton proces koji ostavlja um slobodnim, vreme za razmišljanje o stvarima kao što su politički milje i istoriske okolnosti. Ova pitanje se prolivaju i ulivaju u recepte: populizam, korumpirana privatizacija, nedovršena demokratska tranzicija, stvari koje niko ne bi voleo da vidi ispred sebe na tanjiru. Teško je razlučiti da li je ovaj Kuvar recept za katastrofu ili vodič za preživljavanje.

Danil Revkovski & Andrij Račinski
Miki Maus stepa. Tragači
Jednokanalni video u koloru, loop, 16:9 PAL, 11’11”, audio, 2022.

**Miki Maus je bio naziv koji su koristili Nemački vojnici tokom Drugog svetskog rata da opišu oštećene sovjestke tenkove BT-7 i T-34-76 tokom 1942. godine.

Andrij Račinski i Danil Revkovski su umetnici iz Harkiva, najvećeg grada na istoku Ukrajine, regiona koji je zbog industrijskih pejzaža, kulture radničke klase, bogatog i kompleksnog identiteta postao centralna tema njihove umetničke prakse. Takođe, istočna Ukrajina je glavno poprište ruskih vojnih akcija u Ukrajini. Pre nego što je potpuna invazija počela, umetnici su radili na projektu Muzej ljudske civilizacije, koji govori o istoriji čovečanstva iz perspektive budućnosti, nakon izumiranja ljudske civilizacije. Miki Maus stepa. Tragači su novi projekat koji je posvećen izučavanju istorije borbenih tenkova. Tokom istraživanja otkrili su da su borbe tenkovima na teritoriji Ukrajine brojnije nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, i da se prva upotreba tenkova  na Ukrajinskoj teritoriji bila bitka za Kakovka mostobran 1920. godine.
Ovaj video prikazuje polje na kojem uništena vojna oprema postepeno srasta sa pejzažom. Dva glava lika koje predstavljaju umetnici šetaju ovim pejzažom. Nailaze na razneti ruski tenk i rasturaju ga deo po deo. U ovom procesu šapuću molitvu tražeći zaštitu od artiljerijskog napada, mina i drugih opasnosti rata.

Miki Maus stepa. Arhiva
serija fotografija i crteža na papiru, 2022-2023.

U ovom delu projekta, Danil Revkovski i Andrij Račinski kombinuju realističnu arhivsku fotografiju sa podvalom. Predstavljaju realistične fotografije iz Prvog i Drugog svetskog rata, kao i aktuelnog rata, iz perspektive fikcionalnog stanovnika Harkiva u 2024. godini.

Miki Maus stepa. Arhiva.

Tenkovi su najupečatljiviji primer prozvioda iz novije civilizacije, i kroz dizajn možemo pratiti ekonomiju i ambicije vlasti u državama. Najveća koncentracija uništenih tenkova kroz svetsku istoriju nalazi se uz granice današnje Ukrajine. Ovu temu je Vladislav Ljubčenko studirao pažljivim prikupljanjem fotografija uništenih vozila. Nakon smrti Vladislav Ljubčenko, arhivu je apropriisao Ivan Stihatenko, koji je u ovim fotografijama video bića koja je crtao do kraja svog života.

U 2153. godini, arheološka ekspedicija pronašla je arhivu u ruševinama zgrada u Novobavarski distriktu u Harkivu. Arhiva se sastoji od fotografija i serije crteža:
Fotografije:
Godine nastanka: 1919-2022.
Godine nastanka arhive: 2004-2022.
Fotografije tenkova koje su napravljene uz Ukrajinsku granicu: 1991.
Arhivu je sakupio Vladislav Ljubčenko* (1965-2022).
* Rođen je u selu Ljubotin. Od 1984-2018. godine radio je kao mehaničar u Fabrici Tenkova u Harkivu. 1995. godine počeo je sa prikupljanjem različitih fotografija tenkova. Umro je 21. decembra 2022. godine u svom stanu od direktnog udara S-300 rakete.

Serija crteža baziranih na arhivskim fotografijama:
Godine nastanka crteža: 2022-2024
Umetnik: Ivan Stihatenko (1987-2024).
Rođen je u blizi sela Borova (region Harkiva). Od 2005-2007. godine služio je vojsku u jedinici 1302, kao vozač tenka. Od 2009. godine živeo je u Harkivu. Od 2014. godine učestvovao je u vojnim operacijama ukrajinski snaga u Donbasu. 13. januara 2015. godine njegov tenk je pogođen i postao je invalid druge kategorije. Od 2015. godine sve do aprila 2022. godine živeo je u selu Borova (Harkiv region). 14. aprila 2022. godine tenkovaska granata pogodila je kuću u kojoj je živeo, pri čemu je njegova porodica poginula (njegova žena, majka i otac), on je preživeo. Od 19. aprila 2022. godine živeo je u Novobavarski distriktu u Harkivu. 27. decembra 2022. godine, pronašao je arhivu sa fotografijama koju je sakupio Vladislav Ljubčenko u ruševinama svoje kuće. U februaru 2023. godine počeo je da radi crteže prema predlošcima iz arhive koju je sakupio Ljubčenko. Umro je od hipertemije 12. februara 2024. godine.

Jedan zid rezervisan je za rad Ukrainske umetnice, koja je odbila da uzme učešća na izložbi Da li je to isto? zbog pozicije Srpske vlade koja politički i ideološki podržava Rusiju u Ruskom ratu protiv Ukrajine.

24. februara Ukrajinski umetnici namenski napuštaju ono za šta su se godinama borili – prezentaciju sebe unutar međunarodnog umetničkog sistema kao samodovoljnih umetničkih jedinica. Umesto da “samo” stvaraju umetnost, našli su se u situaciji kontinuirane politizacije sopstvene umetničke prakse preuzevši ulogu reprezentacije konteksta, ovoga puta ne kroz manipulaciju zapadnih kustosa ili fascinacijom mogućnošću izlaganja u inostranstvu, već sa razumevanjem da je govor privilegija i da je izbor da podele tu privilegiju sa onima kojima je ista uskraćena i nemaju priliku da je praktikuju usled rata. Etički, ovaj izbor je težak koliko i pretencioznost koju proizvodi ova izjava. Pronalaženje balansa između sebe i društva, dužnosti i sopstvenih limita, karijere i savesti problemi su o kojima Ukrajinci ne govore javno.

Umetnica za koju je rezervisan ovaj zid odbila je da učestvuje u izložbi jer nije mogla da opravda svoje prisustvo unutar političkog konteksta Srbije. Ovaj stav i odbijanje su prema mom mišljenju, elokventniji i od većeg značaja nego bilo koji umetnički rad koji bi ga zemenio na ovom zidu.

Larion Lozovi je umetnik i nezavisni istraživač. Završio je master studije Filozofije i političkih nauka na Nacionalnom Univerzitetu Kijev-Mohila Akademije u Kijevu, kurs savremene umetnosti u Školi vizuelnih komunikacija u Kijevu, Moskovsku kustosku školu V-A-C Fondacije, kao i Foundation WHW Akademiju u Zagrebu. Objavljuje kritičke tekstove za Koridor, Prostori i Kritika Politična online magazinima. Dodatno, publikuje radove o savremenoj Evropskoj filozofiji i analizira javne politike. Posebno interesovanje usmerio je na ideologiju modernizacije i ekonomske istorije post-socijalističkih država.

Danil Revkovski & Andrij Račinski su kreativni duo iz Harkiva u Ukrajini, koji rade u različitim umetničkim formatima kao što su instalacije, reizvođenja i video, kojima povezuju kontekst pejzaža industrijskih regiona u Ukrajini. Diplomirali su na Državnoj Akademiji za Dizaj i Umetnost u Harkivu, na odseku za grafički dizajn. 2012 pokrenuli su javni domen Pamjat (sećanje) na Vkontakte društvenoj mreži sa ciljem istraživanja kolektivne memorije u post-sovjetskim zemljama.  Ovaj projekat bio je početak njihove saradnje. Dobitici su PinchukArtCentre nagrade 2020. godine za Hooligans projekat. 2022. godine dobili su nagradu Allegro koja je najveća međunarodna nagrada za modernu umetnost koja se organizuje u Poljskoj. Učestvovali su na brojnim izložbama u Ukrajini i Evropi.

Asia Cisar je kustoskinja i istraživačica iz Ukrajine. Diplomirala je na Odseku za Studije Kulture na Državnoj Akademiji za Kulturu u Hrakivu u Ukrajini. Ona razvija svoju praksu između umetnosti i studija kulture, sa fokusom na Centralnu i Istočnu Evropu. Teme koje je zanimaju uključuju arhive, objekte i kolekcije, sećanje, komemorativne prakse i promišljanje sovjetske prošlosti. Bazu njene kustoske prakse čine metodi umetničkog istraživanja i storytelling-a.

Naslovna fotografija: Danil Revkovski & Andrij Račinski, Miki Maus stepa. Tragači, video stil, 2022, ljubaznošću umetnika.

Izložba je inicirana u okviru projekata MEDIK, koji je podržan od strane Stabilizacionog fonda za kulturu i obrazovanje 2022 nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova i Gete instituta.