Radna žena 10: Priča o velikim i malima: Selena Dukić kao radna žena

Izložba Radna žena
27. 5. 2023. 16h

Centar za kulturnu dekontaminaciju naknadno je promenio vreme održavanja programa sa 19h na 16h u znak podrške najavljenom protestu „Srbija protiv nasilja“ koji počinje istog dana u 18h.

Priča o velikim i malima: Selena Dukić kao radna žena

Učesnice: Ivana Maksić, pesnikinja i prevoditeljka; Zorana Simić, književna istoričarka (moderatorka razgovora)

Evo, mislila sam, najzad jedan ženski stvor koji s lakoćom rešava sva životna pitanja. Ništa ne zapetljava, ne filosofira mnogo, ni protiv koga se ne bori, sa svačim se miri – a opet ostaje gospodar situacije. Sasvim savršen stvor.

 Jesam li ja sasvim sigurna da ću, ako dobijem na lutriji sto hiljada dinara (jer ljudi moje vrste mogu se samo na taj način obogatiti), otići i sa prostim, i kulturnim ljudima mojih načela osnovati veliku radionicu na temelju najšire jednakosti, i stvoriti fond za pomaganje obolelog Čoveka Radnika – ili će me ona ružna, nenapredna ženska crta odvući u kakvu pomodnu radnju…

Hoću za tebe ljubav, a ti je tako odvratno vezuješ s koketerijom. Ne shvatam. Ona je u jedno vreme služila da maskira prisustvo čulnosti. U drugo, da maskira nedostatak čulnosti. Šta ona kod tebe znači, i činiš li je svesno…?

Selena Dukić (Rača, Srbija, 1909 – Golnik, Slovenija, 1935) nije samo jedna u nizu zaboravljenih publicistkinja i borkinja za prava ugroženih i ranjivih (grupa) u srpskoj i jugoslovenskoj kulturi. Pre i posle svega, ona je bila samosvojna književnica neuporedivog talenta i izuzetne snage. Istoriju književnosti zadužila je na epohalan način, a značaj njenog opusa i dalje nije adekvatno prepoznat i institucionalno uvažen.

Selena Dukić pisala je (fikciju) i kao dete i kao odrasla, i za decu i za odrasle. Prelazila je dotad poznate granice modernizma i avangarde, memorišući procesualnost postajanja (radnom) ženom, u težnji da legitimiše humanitet. Fikcijom je (pre)osmišljavala mogućnosti ljubavi, individuacije i dostojanstva.

Osim, ili upravo usled toga, kao akterka tzv. književnog polja – kritičarka i autorka u povoju – Selena Dukić personifikuje neke od najdubljih tabua u post-jugoslovenskoj interpretativnoj zajednici. Za svoju beskompromisnost i talenat, koji su primećivali brojni njeni savremenici i savremenice, uredničke figure epohe (Dragan Aleksić, Marko Ristić, Miroslav Krleža, Milan Bogdanović, Miloš Crnjanski, Živko Milićević, urednice Žene Danas) – kako će pokazati istorija duga čitav vek – bila je naposletku propisno kažnjena, i to ne samo ignorisanjem.

Ovaj razgovor predstavlja pokušaj da se prekine tišina koja obavija figuru Selene Dukić. Da se otvore pitanja o tome zašto je i kako došlo do toga da 1942. godine Krleža u dnevniku zabeleži: „Ta djevojka bila je nadarena, i mi smo je svi potcjenjivali”; šta je tada podrazumevao, a šta sada podrazumeva urednički/kritičarski habitus i autoritet; da li se išta u tom pogledu menja; kakva se radna žena stvara u fikciji i publicistici Selene Dukić, a kakva je radna žena u književnom polju bila ona sama; zašto nam Selena Dukić vremenom postaje sve bliža.

Zainteresovanoj publici preporučujemo da se s opusom Selene Dukić upoznaju konsultujući sledeća izdanja: Selena Dukić, Veliki i mali (prir. Vladimir Žedrinski, Beograd, Geca Kon, 1937); Bojan Đorđević, „Prve objavljene pesme Milice Kostić i Selene Dukić: prilog proučavanju kulturnog života u okupiranoj Srbiji 1915–1918“ (2018, tekst je dostupan online); Marija Tomić, Selena Dukić (1909–1935): dokumentarno-prozni zapis uz osvrt na ličnost i delo M. Bogdanovića (Beograd, samizdat, 2021); Nemiri između četiri zida: izbor pripovedaka srpskih književnica prve polovine XX veka (prir. Žarka Svirčev, Beograd, Laguna, 2021); Selena Dukić, Pređa: priče, putopisne reportaže i publicistički tekstovi (prir. Tatjana Janković, Kragujevac, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”, 2022).

BIOGRAFIJE UČESNICA:

Ivana Maksić (1984, Kragujevac), pesnikinja i prevoditeljka, diplomirala je 2010. i završila master studije 2011. godine na Katedri za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavila je knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013), Kćeri, zar ne vidiš da gorim (Treći trg, 2020), kao i knjigu pesama na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Urednica je većeg broja zbornika, a uređivala je i književni časopis Koraci (2011–2013). Učestvovala je na pesničkim festivalima, a njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika. Bavi se prevođenjem s engleskog jezika, piše prozne crtice, eseje i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu. Živi i radi u Kragujevcu.

Zorana Simić (1992, Brus) doktorantkinja je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, istraživačica-saradnica u Institutu za književnost i umetnost, kao i kandidatkinja na master programu Politikologija – Studije roda, na Fakultetu političkih nauka UB (zahvaljujući stipendiji „Žarana Papić” koju dodeljuje RŽF). Osnovne (2015) i master studije (2016) završila je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta UB. Piše doktorsku disertaciju radnog naslova Urednice periodike u Kraljevini SHS/Jugoslaviji: biografski, književnoistorijski i tipološki aspekt. Bavi se srpskom i jugoslovenskom književnošću, periodikom i kulturom 20. veka, savremenim (književnim) teorijama i istorijom feminizma. Objavljuje književnokritičke i esejističke priloge u štampi i na veb-portalima. Živi u Beogradu.