Café Evropa

U okviru programa „Priče o suživotu“, koji predstavlja prakse Pograničja iz Sejna, u nedelju 8. juna, u dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju, održava se jedinstveni književni događaj.

Putujući književni kafe evocira evropsku tradiciju što je značajno doprinela razvoju kulturnog života u XIX i početkom XX veka nastavlja da otelotvoruje evropski duh i kulturu.

Putujući, na raznim mestima, on stvara prostor za poeziju, muziku, razgovor i razmišljanje o tome šta je Evropa i šta bi mogla postati.

Pesnici iz Srbije, Ukrajine, Poljske, Gruzije i Hrvatske sastaće se u Beogradu, čitaće svoje pesme i evociraće važne pesničke glasove koji predstavljaju polifoni evropski identitet.

Učestvuju: Dragana Mladenović (Srbija), Kšištof Čiževski (Poljska), Ana Marija Grbić (Srbija), Monika Herceg (Hrvatska), Eka Kevanišvili (Gruzija), Irina Muljarčuk (Ukrajina), Zvonko Karanović (Srbija), Tomislav Marković (Srbija). Domaćini večeri: Veronika Čiževska-Poncilijuš i Vladimir Arsenić. Muzika: Mikolaj Pol, Pavel Špura.

Više o programu „Priče o suživotu“ 

„Priče o suživotu“ je program posvećen Srbiji, koji predstavlja prakse Pograničja iz Sejna.

Nadamo se da ćete u našem načinu rada i samoj filozofiji Pograničja ​​pronaći nešto što bi bilo potrebno u današnjoj Srbiji, što bi upotpunilo  bogat spektar vaših aktivnosti.

Rad Pograničja zasniva se na dugoročnim, međugeneracijskim programima koji kombinuju umetnost i obrazovanje, rad na zajedničkom sećanju i aktivno oblikovanje sadašnjosti i budućnosti sopstvenog prostora. Uvereni smo da je rad na oživljavanju kulture kao organskog dela, a ne pukog događaja, kao i na pozitivnom vrednovanju i aktualizovanju etosa susedske zajednice u savremenom kontekstu – jedan od najvažnijih savremenih izazova.

To se najjače oseća u pograničnom prostoru, gde granice prolaze unutar, a ne izvan društava. Naš odgovor na pomenute izazove je radionica Graditelja mostova – arhitekte zajedničkog prostora koji će biti u stanju da pronađe podudarnosti i saglasje između često veoma različitih delova tako što će ih vešto uparivati uz konstantnu svest o celini i ne zaboravljajući koliko je važna perspektiva zbližavanja – pažnja usmerena na ono što je autentično i skriveno u dubini, jedinstveno i stvarno, malo i istinsko. Tek kada se ono što je posebno i konkretno – ponekad neizdrživo bolno – prihvati do srži i podeli s drugima, postaje i životvorno. Na tom polju ništa se ne može postići jednokratnim i kratkoročnim projektima; potrebno je omogućiti tom potoku da nesputano teče, kako bi se na njegovom dnu nataložila esencija svakodnevnih organskih aktivnosti koje uspostavljaju etos. Zato su osećaj zajedništva i činjenica da nismo sami u ovom poslu toliko važni i daju nam istinsku snagu da se suočimo sa izazovima koje donosi izgradnja „nevidljivih mostova“.

Želeli bismo da ova priča o nama, našem pograničju i našem radu bude poziv na dijalog i delovanje, na zajedničku izgradnju „Nevidljivog mosta“.

Više o konceptu putujućeg književnog kafea:

Kafe Evropa

Leteća književna kafana

Negde na raspućima Vremena

sigurno postoji “Café Europe”…

… ko nije tamo…

Tadeuš Kantor

Stolovi su zbijeni, moraš da se provlačiš, ali mesto koje tu pronađeš okrenuće te ka drugom sagovorniku, moći ćeš da slušaš. Svetlost seče atmosferu u polusenke, stvara kutke. Možeš da se osamiš, možeš da se otkriješ drugima u neposrednoj blizini, možeš da poprimiš oblik mosta i da pitaš. Možeš da dođeš ležerno odeven, nepripremljen, bez unapred formiranog mišljenja… I počneš da pričaš. Razgovor pripitomljuje prostor, greje duše tihih ostrvljana. Iz radoznalosti i hrabrosti, iz intimnih beleški i jedva naslućenih misli, iz izgovorenih stihova i otpevanih pesama, iz zajednice i poštovanja individualnosti… rađa se dijalog.

Da li znaš mesto gde nećeš biti prekinut upola reči, pridavljen kravatom, zaglušen decibelima, zaglupljen televizijom, zaslepljen reflektorima, gde um neće biti zarobljen ni nasiljem ni konzumerizmom, gde čovek čoveku neće biti vuk, gde se tvoj glas neće izgubiti u gomili ni vratiti kao prazan odjek unutar četiri zida, već će biti oslobođen pri Susretu? Mesto gde možeš da čitaš, tražiš, slušaš, postavljaš pitanja i ostaneš do kasno u noć… Ta jedna iskra, savez, podrška, polemika, razumevanje… Dobićeš dar koji će te narednog dana, kada izađeš na ulicu, dok čitaš jutarnje novine ili gledaš u svoj pametni telefon, sprečiti da pobegneš, poludiš, koji neće dozvoliti da te zaslepe ideologija i mržnja prema drugima, da postaneš pokorni oportunista, da izgubiš sebe…

Postoji takvo mesto, sa zbijenim stolovima, živom muzikom koja dopire s male bine, gde apstrakcija zamenjuje jeftine pejzaže na zidovima i gde se čuje žamor na raznim jezicima. Kontrapunktni kolaž priča, jedinstven kao rukopis, usklađen sa duhom poezije i daškom filozofskog džeza. Na dodiru dana i noći postoji mesto gde se nalazi leteća književna kafana, mesto koje se zove Kafe Evropa.

***

U trenutku kada su se otvorili prema drugim kulturama, Evropljani su počeli da osećaju potrebu za drugačijom filozofijom i praksom zajedništva, koja ide ukorak s promenljivom realnošću. Kineska umetnost ispijanja čaja delovala je previše duboko uronjena u duhovnu meditaciju i ograničena samo na porodični krug, te stoga previše udaljena od atmosfere gradova utopljenih u polifoniji građana koji se emancipuju i traže zajedničku referentnu tačku. Nova kultura suživota imala je gorki ukus kafe, napitka koji su hrišćani u početku smatrali paganskim, jer je došao iz islamskog sveta. Međutim, već sredinom 17. veka „hristijanizovao“ ga je papa Klement VIII. Kada je, nešto kasnije, Poljak iz Galicije po imenu Franćišek Kulčicki, koji je učestvovao u odbrani Beča od Turaka, dobio je zaplenjene vreće kafe, tada smatrane beskorisnim; niko nije očekivao da će to imati ikakve veze s pojavom nove, temeljno evropske „meditacije u dijalogu“, koja će značajno uticati na razvoj naše civilizacije. Kafe koji je Kulčicki otvorio u Beču, u Domgase 6, počeo je da privlači ljude tek kada je gorak ukus turske kafe začinjen najpre medom, a zatim šlagom.

Važnije je, međutim, pre svega zbog kulturnih rezultanti, bilo „začinjavanje“ naše kafe običajem susreta, debata, recitovanja i kreativne improvizacije, odnosno novonastajućim svetom književne kafane. Upravo će taj evropski kafe postati seme novog pogleda na svet, prozor u svet, kolevka kosmopolitizma, škola kulture dijaloga. Kafane počinju da niču svuda: u Londonu i Parizu (tamo su, doduše, postojale i pre Beča), u Amsterdamu i Krakovu, Budimpešti i Sarajevu, Pragu i Bukureštu, Černovcima i Berlinu. Što se više približavamo dvadesetom veku, raste i njihov broj. U njima se nalazi sve više novina na raznim jezicima, ulaze psihoanaliza, manifesti novih pravaca u umetnosti, nacionalnih pitanja, revolucija, dekadencije. Razgovori postaju zategnutiji, kao u predosećanju nadolazećih kriza i bespomoćnosti pred nečim što se uzdiže negde napolju, izvan polemike i trezvenog diskursa. Novo se rađa na trgu i na ulici, ima snagu demonstracija, zaglušujućeg vriska, stalnog zveckanja čizama, odnosno elemenata koji lako mogu da razbiju krhku ljušturu intimnog i uzvišenog prostora susretanja. Prekasno je za razgovore; ispostavlja se da je kultura književne kafane puka enklava u novoj stvarnosti, nemoćna pred pritiskom mladih ideologija. Fašizam i komunizam menjaju organizaciju prostora: imamo tribinu za vođu i trg za mase. To zahteva rušenje starih gradskih četvrti, onih sa kafanama i kucima, sa uskim i krivudavim ulicama, gde su ljudi živeli blizu jedni drugih. U Evropi razgovor zamire, postaje hladno i vetrovito, pa je bolje zatvoriti vrata.

Danas su vrata ponovo odškrinuta. Ne sva. I ne zadugo, kako nas život uči. Međutim, od pada Berlinskog zida, Evropljani su se slobodnije kreću. Otvorenost rezultira prelaženjem novih horizonta, usavršavanjem umetnosti dijaloga i produbljivanjem ekologije kulture. Počinjemo da otkrivamo međuzavisnost našeg postojanja s celim svetom, što budi potrebu za solidarnošću i zajedničkom odgovornošću. Polako shvatamo koliko su duboke rane ostavile razne političke i kulturne podele. Iako smo i dalje obuzeti uglavnom našim nacionalnim dvorištima, ponovo počinjemo da se zanimamo jedni za druge. Evropa nam je pretesna, želimo da upoznamo druge svetove, da krenemo putem poštovanja i partnerstva, za razliku od kolonijalnog doba. Mnogo je naznaka da je sve bolje, ali ne i toplije. Kod jednih je tako. Drugi se pak nalaze na skeli koja pluta ka ratu i neredima. Udaljavamo se duž novih podela. Tek otvorene granice pretvaraju se u nove zidove, a na mostove se postavljaju ograde od bodljikave žice. Rasizam i fašizam ponovo su mejnstrim.

Živimo na obodu trgova i širokih ulica, gde se svakog trenutka mogu postaviti novi štandovi i gde se huka ili dreka gomile može okrenuti protiv suživota ljudi preko granica. Dobro se osećamo u gradovima dijaloga, u njihovoj polifoniji i preplitanju ulica koje još nijedan buldožer što sravnjuje prostore susreta sa zemljom nije dotakao, koje još nisu predate kultu novih idola bekstva od slobode. Dok još nije prekasno, pokušavamo da ponovo gusto poslažemo stolove i da se zbijemo jedni uz druge, u one kutke gde se glas Drugog čuje. Naš mali „Kafe Evropa“ na uglu novog sveta.  Neka razgovor teče. Neka svetlost koja ga prati, kao i ranije, preseca zaslepljujući bljesak reflektora u atmosferske polusenke međuljudskog kontakta.

***

Inicijativu za osnivanje Kafea Evropa pokrenuo sam u opkoljenom Sarajevu za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Tada sam mislio da se protiv oživljenog nacionalizma koji se hrani podelama, mržnjom i kultom superiornosti svojih nad drugima treba boriti svim sredstvima i da je neophodno odbraniti prostor u Sarajevu zvani čaršija, koji je značenjski najpribližniji atinskoj agori – zajednički, otvoreni prostor gde se svako može osećati kao kod kuće. U to vreme bila je šačica nas pesnika, umetnika. Nazvali smo sebe „bosanskom generacijom“, jer je – bez obzira na to iz koje zemlje potičemo –  rat promenio naše viđenje sveta i shvatanje uloge koju poezija i kultura treba da igraju u njemu. Sa mnom su tada bili Ferida Duraković iz Sarajeva, Aleš Debeljak iz Ljubljane, Kristofer Meril iz Ajove, Magda Karneči iz Bukurešta, Kris Kelemans iz Amsterdama, Pavel Hile iz Gdanjska, Jurij Andruhovič iz Ivano-Frankovska, Mileta Prodanović iz Beograda i Baškim Šehu iz Barselone.

Brzo se ispostavilo da su problemi vezani za krizu multikulturalnog društva, koji su bili predmet naših razgovora i poezije, poznati i stanovnicima drugih mesta u svetu. Kafe Evropa je prirodno postao „leteća književna kafana“; posetio je Amsterdam, Krakov, Njujork, Stokholm, Lavov, Barselonu, Berlin, Černovce, Bukurešt, Viljnus, Tbilisi, Jerevan, Brisel i brojne druge gradove. Aleš i Pavel nisu više s nama; prerano su napustili ovaj svet. Ipak, novi stvaraoci nastavljaju da dolaze, novi izazovi i dalje se pojavljuju. Jedan od tih izazova u poslednje vreme je rat u Ukrajini i nova generacija koja u toj drami stasava. Kafe Evropa je tokom rata boravio u Lavovu, Užgorodu i Vinogradovu, pozivao pesnike koji su se borili na frontu i davao im glas na susretima u drugim zemljama.

Prekogranični „let“ Kafea Evropa neprekidno traje. Na horizontu se pomaljaju novi izazovi – izgradnja prostora za dijalog s ljudima iz azijskih pograničja i na drugim kontinentima; povratak u zemlje bivše Jugoslavije i stvaranje savremenih „priča o suživotu“; povratak u Njujork, jer legendarni Poetski klub Baueri, koji nas je tamo gostio, nije više mesto kakvo je bio pre desetak godina, a i sam duh grada je drugačiji: povređen je i ponovo traži svoje mesto …