40 godina Okupacije

Okupacija u 26 slika je i sama postala istorijski dokument. U jednom političkom osvrtu, zašto je ne treba ostaviti u prošlosti.

Okupacija u 26 slika (1978)
režija: Lordan Zafranović
prikazan: 14. decembra 2018, Centar za kulturnu dekontaminaciju

Kako je na diskusiji posle projekcije filma u Centru za kulturnu dekontaminaciju rekao reditelj Lordan Zafranović, Okupacija u 26 slika je verovatno jedini film koji je, kada se pojavio u Hrvatskoj na DVD-u, izašao uz reklamni pamflet koji je film – iskritikovao. Nekadašnji bioskopski i festivalski hit je non gratau savremenom podneblju bivše Jugoslavije.

O nasleđu filma govorili su i Filip David, koji je sarađivao na scenariju, glumac Ivan Klemenc i kritičar i esejista Srđan Vučinić, a očigledan lajtmotiv bio je proročki karakter Okupacije, koja je još davne 1978. godine, kroz priču o navodnoj predratnoj idili Dubrovnika koju prekida eksplicitno, gotovo groteskno nasilje fašističke okupacije, posvedočila o nacionalističkom krvoproliću koje će tek uslediti devedesetih. Ali daleko od toga da se film da iscrpiti tim tumačenjem.

Mada je centralna priča o tri druga koji postaju neprijatelji nakon okupacije 1941. (Italijan Toni postaje crnokošuljaš, bogati Hrvat Niko priključuje se partizanima, a Jevrejin Miho bori se da preživi), dominantnu ulogu u filmu zapravo igra panorama. Okupatori i okupirani, Italijani, Hrvati, Srbi i Jevreji, ruska dijaspora pobegla od Oktobarske revolucije, vojnici i lučki radnici, prostitutke i stara buržoazija, propaganda, štrajkovi, parade, venčanja i tajni partizanski sastanci. I sve ih vodi politika – drugi odnosi, od ljubavi do religije, postaju gotovo komično nebitni ispod fašističke čizme.

Ta široka slika Okupacije ne pretenduje ni na kakvu jeftinu neutralnost, ali je perspektiva filma, i to posebno njegove politike, nešto što je danas po svemu sudeći neponovljivo. Tamo gde je on makar donekle uspeo da „smiri ruku“, postavi scenu i sagleda okolnosti okupacije Dubrovnika, sada se nalazi revizionizam, moralizacija i posleratni mitovi bivših jugoslovenskih republika. Zapravo, u široj javnosti nikakve perspektive više ni nema: svaki osvrt na ratni period postao je prekrajanje, oružje sukobljenih nacionalizama. Politički, Okupacija u 26 slika je verovatno svežija nego ikad.

Nisu za to zaslužni samo Zafranović, scenarista Mirko Kovač i ostatak filmske ekipe, već i produkcijske kuće Jadran film i Kroacija film, pa i publika koja je hrlila u bioskope – odnosno celokupno kulturno okruženje tadašnje SFRJ.

Mapirati taj četrdesetogodišnji jaz je teško. Pre nego argument, u pitanju je osećaj: danas je nemoguće napraviti Okupaciju u 26 slika. Nije problem u autorima, već u društvenoj imaginaciji, volji, razboritosti, u nedostatku osvojene političke čistine na kojoj bi se takav film mogao snimiti. A njegova tema bi morala biti, umesto Drugog svetskog rata, raspad Jugoslavije. Ako je neophodno nagađati, glavni razlog je verovatno u tome što smo tada svi bili jedno, što smo delili makar deo političke perspektive. Današnje fragmentisane kulturne scene zavađenih bivših republika nisu više sposobne za ovakve poduhvate.

Tekst je preuzet sa sajta Odiseja.rs