Autentično srećnija sećanja

Jerži Grotovski, u svom ključnom delu Ka siromašnom pozorištu, izašlom ključne 1968, govori o potrebi da se pozorište liši dekora, kostima, scenografije, muzike i svih svetlosnih efekata, ali nikako glumaca i spone sa živim ljudima, pošto, izgubljeno u spoljašnoj vizuelnosti, gubi čistu i uzdržanu suštinu pozorišta.

Hans Tis Leman, autor knjige Postdramsko pozorište, koja i dalje predstavlja kamen-temeljac i kamen spoticanja savremenog evropskog teatra, u svom tekstu Kratka zapažanja o novom ( teatru) govori o dimenziji teatra koja ga odvaja od svih posredovanih predstava i umetničkih dela: on nije samo umetnička artikulađja već svaki put iznova stvara situaciju, događaj, specifičnu komunikacionu realnost koja je veća i drugačija od svake realnosti predstavljanja. Tako teatar postaje specifična situacija u onom sada i ovde i više od ponavljanja pokušavajući da definiše pojam novog u kontekstu pozorišta.

AKTERI “LIPANJSKIH GIBANJA” KROZ USTA GLUMACA:

Kakve veze imaju novo i staro, Leman i Grotovski u predstavi Autentična tumačenja: ’68 – Činovi prepričavanja: ponavljanja (Centar za kulturnu dekontaminaciju)? Produkcijski i idejno zasnovano na konceptu siromašnog pozorišta, a formom i rediteljskim postupkom vešta kombinacija nadograđenih Lemanovih ideja dokumentarnim pozorištem, Autentična tumačenja đonose upravo to: tumačenja protesta ’68. iz usta glumaca koji prepričavaju sećanja svih najvažnijih aktera lipanjskih gibanja. Kad se spomene dokumentarno prepričavanje, prva asocijacija bila bi dosada ili repeticija, ali ovde je slučaj potpuno obmut: glumci, od najiskusnijih, povratnika iz Italije, Milutina Dapčevića, Vladislave Đorđević, Milutina Miloševića i Miloša Timotijevića, do najmlađih Pavla Čemerkića, Đorđa Živadinovića Grgura i Nikole Malbaše, verno i sa adekvatnom dozom suspensa, karakterističnog za filmsku umetnost, oživljavaju viđenja Vladimira Mijanovića – Revolucije, Dragomira Olujića – Oluje, Sonje Liht, Borke Pavićević, Rade Đuričin, Dragoljuba Mićunovića, kao i zagrebačkih učesnika koje interpretira Rok Juričić, muzičar, glumac i performer.

Narativni sklop prepričavanja zahvata ne samo protest i slavno Titovo da su studenti u pravu, ali… već i postfestum događaje izazvane protestima, kao što je snimanje filma Želimira Žilnika Rani radovi, koji 1969. dobija Zlatnog lava u Berlinu, ali i korčulansku Praxis filozofsku školu, čiji početak rada 1964. označava i uvod u događaje četiri godine kasnije.

Ana Miljanić, mizanscenski, sjajno vodi glumce čija su rekvizita i kostim kartonske imitacije odeće iz dečjih slikovnica kojima se crtanim likovima menjaju kompleti odeće. Ovo nesvakidašnje ali više nego jasno i upečatljivo simboličko rešenje Branka Pavića i grupe Škart, jasno mapira artificijelnost rekonstrukcije pravih događaja. Takođe, scenografska rešenja su u najboljem maniru Grotovskog s početka ovog teksta, dakle bez ikakvih spoljnih, zaslepljujućih efekata: između publike i glumaca postoji samo bela, providna tkanina, platno video-projekcija. Upravo ta zavesa sugeriše opsenarski karakter sećanja koja prepričavaju i izgovaraju  reinterpretatori, čime uvlači gledaoce u proces izgradnje individualnog stava o ’68, zasnovanog na ličnom iskustvu i intelektualnom angažmanu. No, o tome u sledećim pasusima. Pre analiziranja uticaja na publiku valjalo bi istaći još jedan scenografski iskorak iz realističkog u dokumentarno, koji je, suštinski, ključan za angažman publike. To je izložba fotografija o ’68. u CZKD, fotografija koje su fizički ukionjene, ali ostaju tumačenja i opisi na zidovima gde su stajale. Ovaj, nazovimo ga pripremni postupak, postaje ključan za razumevanje i stilsko raščlanjivanje Autentičnih tumačenja: uvlačenje publike u živi, dokumentarno-postdramski organizam predstave, donosi otvaranje različitih tumačenja i paralela s prethodnim, trenutnim i budućim građanskim akcijama, protestima i borbom za demokratsko i slobodno društvo. Time se, na apsolutno nenametljiv i organski način koji dolazi iz intelektualne radoznalosti i sposobnosti samog gledaoca, definiše pozicija vlastodržaca koja se nije, u đelovanju, ne u ideologiji, promenila ni do poslednjeg kvazidemokratskog režima u kojem Srbija trenutno životari. Ta pozicija je zasnovana na cenzuri, ukidanju političkih sloboda, represiji, a sve pod prividnim plaštom dozvoljenog i kontrolisanog iskazivanja nezadovoljstva.

SVE ISTO I NAKON 50 GODINA:

Jer, kakva je razlika između Titovog priznanja da su studenti u pravu i Vučićeve deklarativne izjave da želi da sasluša glas protestanata koji se okupljaju svake subote na ulicama Beograda? Nikakva. A s tim u vezi, kako se narativ predstave razvija, gledaoci shvataju da je situacija manje-više ista i nakon 50 godina: kako se smenjivala redakcija Studenta i zabranjivalo štampanje drugih novina, kako se gušila Korčulanska Ijetna škola i kako su akademski radnici uključeni u protest dobijali otkaze, a neki od njih vaskrsli kao ratni ideolozi (Mihailo Marković), tako se radi i danas. Uz isto licemerje.

Za kraj, vratimo se na naslov ove recenzije ili kritike: da li su Autentična tumačenja teatarski dokaz dramatičnih sećanja na srećnija vremena? I jesu i nisu. Zato što je neverovatna doza samokritičnosti, analize i unutrašnjeg previranja glavnih aktera, ođnosno njihovih sećanja i utisaka, zajedno sa preciznim, slobodno se može reći savršenim rediteljskim postupkom, lišila predstavu patetičnog naklapanja, ali nikako i emocija koje su bile ključne za sedmodnevni protest kojim je Beograd prvi put postao deo sveta u borbi za bolje sutra i pravedniji i dostojniji život svih građana, ne samo Jugoslavije već i sveta.

RADOST PONOVNOG SUSRETA:

Emocije nisu bačene na lica gledalaca ili podno njihovih nogu već se tanano, ali suštinski i gotovo testamentarno iskazuju u prologu i epilogu ove sjajne predstave, koji je citat modne kolumne Borke Pavićević u interpretaciji Vladislave Đorđević i elegičnosti prateće muzičke kompozicije Anje Đorđević Radost ponovnog susreta: dok gledaoci slušaju o novim modnim kreacijama s telom i bojama kao simbolom slobode i obacivanja uštogljenog sivila socijalističke svakodnevice, kao da u sebi kliču žrtvi većine aktera istorijskih događaja ’68, koji su beskompromisno uložili svoje živote i karijere za najuzvišeniju ideju slobode, utopijski filozofski cilj još od vremena grčkih polisa, Platona i Aristotela, pa do Fihtea, Hegela, Marksa, Sartra i Lakana.

U uskliku nas samih koji se širi kao eho, danima nakon odgleđane predstave živi i sećanje studentskih protesta 1968. Kako ćemo usmeriti eho i hoće li nešto ostati od njega, nije sigurno. Ono što ostaje jeste ideja slobode i naše neprekidne borbe za nju. A u toj borbi glavni junaci ove predstave nikad neće ostati zaboravljeni. Makar ih se setili prelistavajući neke nove modne kolumne, makar i uzaludno tražili simbol nove borbe.

Tekst prvobitno objavljen u nedeljniku NoviMagazin.