stav

Beleške na zidu Marijane Markoske – Poly Styrene, ili od ploče do kecelje

Autor: Aleksandra Sekulić
17.04.2019.

Posle 40 godina, tačka u kojoj se susreću istoričari, kritičari, preživeli muzičari i umetnici jeste: jedan od najuticajnijih koncerata u istoriji bio je onaj kome je prisustvovalo dvadesetak ljudi (ili tridesetak, o tome se vode duge rasprave) u Mančesteru 1976, nastup Sex Pistols u Lesser Free Trade Hall. Sledećeg dana, budući basista Joy Division pozajmio je novac od mame i kupio je svoj prvi bas, uskoro Mark E. Smith sastavlja The Fall, a Morissey The Smiths, članovi benda The Buzzcocks počeli su da vežbaju da budu predgrupa na sledećem koncertu Pistolsa; Mančester je zapaljen – ostalo je istorija. Ima još “istorijskih” koncerata Pistolsa, omiljeni mi je onaj nastup za Božić u Hadersfildu, novogodišnji poklon-koncert deci vatrogasaca koji su bili u štrajku. Manje je poznat istorijski značaj njihovog koncerta u Hejstingsu, Pier Pavilion, 1976. Njemu je prisustvovala devetnaestogodišnja Marianne Joan Elliot-Said. Inspirisana, objavila je oglas u novinama u kome je tražila pankere koji žele da oforme bend. Tako je nastao bend X Ray Spex, a Marianne je uzela ime Poly Styrene, po polistirenu, želela je da naglasi koliko su potrošne i odbacive pop zvezde, i kako se ta privremenost može ospoljavati svesno, imenom.

Bio je to tektonski potres: žene, već ohrabrene u panku da menjaju na bini paradigmu žene u pop kulturi i u muzici (Siouxie Sioux, The Slits, na primer), sa Poly Styrene dobijaju glas direktnog političkog angažmana, emancipacije i borbe protiv kolonijalnog tlačenja i rasizma. Zahvaljujući imidžu koji je prkosio zahtevima pop kulture za seks bombama i svojim brojnim hrabrim izjavama,u štampi je opisivana kao „naj nekonvencionalnija pevačica“. Da, i „mešane rase“ – bila je jedini ne-beli/a izvođač/ica manifestacije „Rock Against Racism“ u aprilu 1977. godine (uz učesnike „The Clash“, „The Ruts“ , „Sham 69“ i druge). Samo par godina rada benda, album „Germfree Adolescents“ bilo je dovoljno da se otvori nova perspektiva, i da se postave temelji za buduću eksploziju pokreta riot grrrl (1990ih u SAD-u). Za svoju pesmu „Oh Bondage, Up Yours!“, koja se smatra nezvaničnom himnom riot grrl i feminističkog panka, rekla je da je to anti-kapitalistička pesma. U tekstu “Ljubičaste kecelje u kontekstu intenziviranja nasilja prema ženama” (portal Mašina, mart 2019), Ana Vilenica zaključuje da je u novom talasu feminizma ponovo postao zamisliv anti-kapitalistički feminizam. Ovim podsećanjem na Poly Styrene ukazujemo na važne resurse i kontinuitete feminističke borbe, u vremenu potiranja dostignuća ženske emancipacije, kada se i akcija sa keceljama u Beogradu, o kojoj piše Ana Vilenica, smatra subverzivnom.

Marijana Markoska je 2016. za izložbu “Dva zida” (grupna izložba sa Aurelie William Levaux, u CZKD) omote ploča važnih za pank i novi talas tretirala kao pejzaže koje posećuje, umećući slike svog tela na mesta protagonista ovih slika i ploča. Umnožavajući se i prilagođavajući pozama i stavovima na omotima, Markoska je “proživela” i ovu dimenziju nasleđa pobune koje je njenoj (našoj) generaciji bilo dostupno na audio kasetama, kompilacijama. Celina iskaza u formatu ploče ili albuma imala je važnu vizuelnu komponentu, u kasnijim formama prenosa na drugi način formatiranu i tretiranu.Parafraze omota ploča postale su mesto upisivanja, provera ima li nas u toj istoriji, da li se prepoznajemo danas u njoj, odnosno da li ima nečega relevantnog u pobuni, muzici i umetnosti za koju smo smatrali da je formativna. Da li i dalje izaziva, otvoreno prvocira, ako se stane u stav Dead Kennedys; da li se ironijski razotkriva malograđanski, kolonijalni, konzervativni strah ako se sa/umesto X Ray Spex uđe u epruvete sa omota “Germfree Adolescence”… Ono što se uspostavlja jeste uvid u ekosistem pobune, u kojem su odnosi među pojedinačnim akcijama, radovima, kolektivima, tekstovima, njihovi međusobni uticaji, omogućili njegov nagli i dugoročno važan razvoj. Zato je mogućnost da se jednim likom-telom-gestom Marijane Markoske ponovo izvede svaki od njih na neki način i performans “prošivanja” fragmenata, ukazivanja na njihovu ulogu u iskustvu koje posmatramo kao jedinstveno polje različitih formata pobune – sa potencijalom reaktivacije.

Beton br. 206

Još članaka

  • Žrtve silovanja su za sistem samo broj predmeta
    Autor: Nikola Krstić

    Žrtve silovanja su za sistem samo broj predmeta

    Predstavom „Da li bi htela da se još ponekad nađemo?” Ana Isaković postavila je svetionik za sve one koje misle da nemaju kome da…

    26.04.2019.
  • O lipanjskim gibanjima, s nežnošću i ironijom
    Autor: Zlatko Paković

    O lipanjskim gibanjima, s nežnošću i ironijom

    Pozorišna kritika „‘Autentična tumačenja’: ’68 – činovi prepričavanja“, koncept i režija Ana Miljanić; Centar za kulturnu dekontaminaciju. Pozorišna predstava Ane Miljanić „‘Autentična tumačenja’: ’68…

    15.05.2019.
  • Pasoš ili nitko
    Autor: Borka Pavićević

    Pasoš ili nitko

    „Živković delio pasoše za ambasadore Slobodne zone“ (Danas, 15. maja). „Ovo je slobodna zona, ili Zona slobode“, a svi oni koji su se spremili…

    20.05.2019.
Loading...