stav

Beograd film: Ali koga je danas briga za to?

Autor: Milanka Janošević, Danas
26.11.2014.

Sve je bilo u redu do privatizacije. Beograd film je, na primer, 1983. godine u svoja 24 bioskopa prikazao filmove za sedam miliona posetilaca. Za ceo svet to je impozantan podatak. Beograđani su, zahvaljujući dobroj programskoj šemi, u bioskopima Beograd filma ugostili: Emira Kusturicu, Roberta de Nira, Džonija Depa, Skorsezea i mnoge druge. Znači – uspešno društveno preduzeće.

Sopstvenim sredstvima sazidani su i opremljeni bioskopi „Voždovac“ i „Slavica“. Renovirani su i održavani svi bioskopi. Naši građani su bili prisutni tu, u Beogradu na mnogim premijerama najboljih filmova sveta. Lepo je živela filmska umetnost, ali samo u vreme društvene svojine. A onda se dogodila privatizacija. Sprega političara i tajkuna. Zakoni se donose kako bi se njihovom primenom obezvredila preduzeća, zaposleni ostali bez primanja, a država svom favoritu omogućila kupovina takvog preduzeća „za male pare“. Pljačka upakovana u zakon. Uspešno preduzeće su pretvorili u unosnu nekretninu. Beograd ostade bez ijednog bioskopa. Sahranio Nikola Đivanović Beograd film, kako je on to jednom prilikom izjavio, bez imalo muke, ali uz svesrdnu pomoć tada aktuelne vlasti. Danas čak i ljudi iz političke i ekspertske elite otvoreno govore da je privatizacija odvukla u propast ne samo ona preduzeća koja su opustošena ratovima i sankcijama, već i ona koja su 2000. godinu dočekala sa dobrim šansama za oporavak i razvoj. Međutim, do pre samo nekoliko godina, osim radničkih borbi gotovo da nije bilo pokušaja da se zaustavi, ili bar uspori privatizacija i spreči propadanje. Tada je vlast na radničke otpore odgovarala silom, jer, bože moj, preduzeće više nije naše. Imovina koju smo mi zidali sada je odjednom državna, jer ga država prodaje preko svoje famozne Agencije za privatizaciju. Vlada je Beograd film stavila na program restrukturiranja, zajedno sa još sedamdesetak privrednih giganata širom Srbije, što je navodno značilo da ćemo kao važno preduzeće biti privatizovani sa naročitom pažnjom. U to vreme se još uvek smatralo da stavljanje na program restrukturiranja znači posebnu brigu države i angažman najboljih eksperata, što nam sve garantuje uspešnu privatizaciju. „Uspešan“ model privatizacije Beograd filma je 2005. godine osmislila konsultanstka kuća Ces Mecon, čiji je vlasnik Zvonko Nikezić, a izvršni direktor Mirko Cvetković, koji je tada istovremeno bio i direktor Agencije za privatizaciju, a kasnije ministar finansija, pa nepokon i premijer. Model Ces Mecona je bio vrlo jednostavan – otpustiti sve radnike u restrukturiranju i isplatiti im otpremnine na teret društvenog preduzeća, a zatim prodati prazne nekretnine. Čime je krenulo restrukturiranje shvatili smo da ovaj proces ne nosi ništa dobro. Radnici su se uplašili, svako je krenuo da „gleda svoja posla“, pa sam tako ja, koja nikada ranije nisam bila u upravljačkim strukturama, baš u vreme pripreme privatizacije postala predsednica Nadzornog odbora. Zahvaljujući ovoj „počasti“ sam u par navrata bila u kontaktu sa vlasnikom Ces Mecona Zvonkom Nikezićem, i postupajućim referentom iz Agencije. Ljudi moji, kako su oni bili svemoćni! Prosto, lako se sticao utisak da smo mi radnici mali ljudi, da moramo bez rezerve da sprovodimo ono što su oni u svojim kuhinjama zamesili, nagađam, uz pozamašno trljanje ruku. Vezali nam ruke za svaku inicajativu koja bi preduzeću donela kakav-takav prihod. Plate nismo primali nepune tri godine. Kako smo preživljavali? Verujte, ni danas kada se setim tog perioda, pojma nemam. Još uvek se čudim. A onda, pođem u Savet za borbu protiv korupcije. Uz veliku pomoć pokojne Verice Barać, Ivana Zlatića, Zdravka Deurića i Branka Pavlovića, mala grupa nas radnika krenula je u borbu za svoja prava. Mnogo smo morali da učimo, jer kome je od nas tog trenutka bilo jasno da nas to država pljačka? Dok je trajala borba za naša prava počele su da stižu pretnje. Poneke su bile javne. Na primer, Zvonko Nikezić je direktoru Beograd filma poslao pismo, uputstvo o ponašanju zaposlenih. Kao prvo, zabranio nam je da se obraćamo medijima, tvrdeći da bi to bilo na našu štetu. Još uvek čuvam to famozno pismo, koje je gospodin Nikezić napisao, jer je direktor Beograd filma to od njega tražio. Da, Cenić tražio, a Nikezić postupio (tako je glasilo Nikezićevo objašnjenje pred resornim ministrom). Bilo bi smešno da nije žalosno. Ministar nije reagovao. Čelični okvir tihog odumiranja i izolacije koji nam je nametnulo restrukturiranje, obesmislio je svaku realnu nadu da bi Beograd film mogao da dočeka oporavak i bolje dane. Prepušteni smo preživljavanju. Ipak, celu zimu 2006-2007. proveli smo u štrajku nastojeći da u privatizaciji makar dobijemo što bolje uslove za sebe, kad već nismo mogli da učinimo ništa za opstanak firme. Mediji su ovaj štrajk gotovo potpuno prećutali. Nesebična pomoć Saveta za borbu protiv korupcije i naša rešenost da što „skuplje prodamo svoju kožu” (neko je to ovako lepo rekao), urodila je plodom. Otpremnina je bila veća nego što su mnoga preduzeća dobila, a zaostale plate smo naplatili preko suda. Kao što je poznato svim Beograđanima, bioskopi posle privatizacije nisu proradili. Kupac Nikola Đivanović je nekoliko godina kasnije osuđen na tri godine zatvora, zbog nezakonite preprodaje bioskopa, jer je, po obrazloženju iz presude, i državu oštetio za neplaćen porez, ali to je već neka druga priča. Jedan deo od ranije neisplaćenih akcija, ovom presudom smo i mi naplatili. I to je bio kraj Beograd filma. Danas se pred sudom vode još dva pretresa u vezi potraživanja zaposlenih od Nikole Đivanovića. Verujem da će presude biti u našu korist. Zašto? Pa, danas u vlasti nema onih koji su pomogli Đivanoviću da sahrani Beograd film. Ostao čovek, bar se nadam, bez svoje političke podrške. A da li smo i mi u armiji opljačkanih, iako smo naplatili to što smo naplatili? Pa naravno da jesmo! Jer, ko zna, da Zakon o privatizaciji nije bio naklonjen pljačkašima, mi bismo verovatno i dan danas radili. Ili bi daleko većim iznosom naplatili gubitak radnog mesta, svoju obespravljenost, nemaštinu, egzistencijalnu ugroženost svojih porodica, i još mnogo toga. Ali koga je danas briga za to?! Ostao je Beograd bez pravih bioskopa. Ali koga je danas briga za to?! Autorka je bivša predsednica Nadzornog odbora Beograd filma

Tekst preuzet sa: Danas.rs

Još članaka

  • Međunarodna naučna konferencija Politike izgradnje mira u regiji: opterećenja prošlosti i vizije budućnosti
    Autor: Dealing with the Past

    Međunarodna naučna konferencija Politike izgradnje mira u regiji: opterećenja prošlosti i vizije budućnosti

    Zadovoljstvo nam je pozvati Vas na regionalnu akademsku konferenciju „Politike izgradnje mira u regiji: opterećenja prošlosti i vizije budućnosti“ , koja će se održati na Fakultetu političkih…

    13.10.2017.
  • Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom
    Autor:  Mladen  Bićanić, časopis DANI

    Kazališne priče o ratu, ranjenoj ljudskoj duši, sjećanju i onome neizrecivom

    Pravi mali kazališni dragulj stigao je iz riznice teatarskih dragocjenosti Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice. Tamo je na sam dan otvaranja Mess-a, trećega listopada, praizveden „Balkanski …

    08.11.2017.
  • Druga Srbija
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Druga Srbija

    Kada smo počeli da radimo na osnivanju Centra za kulturnu dekontaminaciju, iz Beogradskog kruga na Obilićevom vencu sastavljali smo spisak članova Kruga koje 1.…

    04.12.2017.
Loading...