stav

Beograd

Autor: Borka Pavićević, Danas
04.03.2018.

Da, jednu stvar smo zaboravili, ili ne znam da je skoro izrečena povodom „ukrašavanja“ Beograda i njegove „reprezentacije“, novogodišnje, zimske, predizborne, o čemu je bilo reči i u ovim kolumnama, a to je da je svetkovina po meri građana ovog grada bila katarzična i nezaboravna zime 1996/97.

Tada smo svi bili na ulicama, mesecima, i kada je dočekana nova 1997, kao nikada u novijoj istoriji, na Trgu republike su svi građani proslavljali pobunu i slobodu, ozareni i nadahnuti nadom u promenu i u sebe, ponosni i srećni što su sa drugima, što su solidarni. Nikad toliko izvinjenja ako si slučajno nekog gurnuo, pozdravljanja i grljenja sa svima onima koje do tog časa nisi poznavao, ali sada znaš. Niko nije nikog platio da peva, svi su pevali. Ma kakvi ukrasi, građani su palili prskalice, leteli su baloni, neko je delio vino, a neko rakiju, klaksoni i pištaljke, trube i bubnjevi, dovikivanje i uzvikivanje, skakanje i zagrevanje, svi su bili, domaći i „strani“, bez ikakve potrebe „privlačenja turista i investitora“, niko nije bio turista, svi su bili građani Beograda, urbisa, polisa, u trenutku njegovog konstituisanja kao demokratske tvorevine suverenih građana, svečanost prepoznavanja sopstvenih prava, snage i dostojanstva. Svi ponosni. U snegu i na ledu. Osvetljen izlogom restorana koga svi znaju kao „Kod konja“ stoji Nebojša Popov i deli časopis „Republika“.

Hladno je i pada sneg, zima 2018. Zime 1996/97. pred kordonom policije u Kolarčevoj, na temperaturi minus deset, poliveni vodom, mokri, ledi Magbet i Magbeta („Magbet“, Šekspir) igraju Sonja Vukićević i Slobodan Beštić, dok sa kamiona koji se nekako probio kroz hiljade gledalaca i demonstranata Marija Opsenica kao Hekata uzvikuje Šekspirove reči „Pakao je mračan“, i svi iz sveg grla odobravaju „Pakao je mračan“, pakao režima Slobodana Miloševića.

Dakle, nadahnuto i stvarno okupljanje građana ne može se postići nikakvom arbitražnom „estetikom“, nikakvim „zasenjujućim“ i „opčinjavajućim“ imitacijama rituala zajedništva, koncertima plaćenim bilo kojim svotama, već samo energijom političkog suprotstavljanja izdaji stvarnosti i lažnog predstavljanja. Nema atmosfere, ni rituala, nema raskošnog osećanja zajedništva i društvenosti, pojedinačnosti i skupnosti, bez teme nad temama, bez utopije, ako hoćete, bez rituala osvajanja slobode.

Protiv fašizacije vlade Milana Stojadinovića 1936. studenti Beogradskog univerziteta dižu demonstracije. Reakcija vlasti i policije je žestoka, ubijen je student Žarko Marinović, aprila četvrtog, i od tada april četvrti je Dan studenata. Ubija ga desničarska organizacija Ornas, a kako se demonstracije šire i u Crnoj Gori, Stojadinović je prinuđen da zabrani Ornas.

Beograd se diže 27. marta 1941, diže se protiv Trećeg rajha.

Beograd se diže 9. marta. 1991, uprkos tenkovima JNA i Slobodanu Miloševiću, na ulicama, odbacuje strah, oslobađa se od straha. Studenti Beogradskog univerziteta demonstriraju 1992, demonstriraće i 1998. protiv zakona o Univerzitetu, koji je mnogima polomio kičmu, ali ne svima. Oni, takvi kojima nije polomio kičmu demonstriraće i 2011. na studentskim plenumima na Filozofskom i Filološkom fakultetu.

Čini mi se da i danas kao student Akademije za pozorište, film, radio i TV, Beogradskog univerziteta (Crvenog univerziteta Karl Marks) vičem „Studenti – radnici“, a to je bilo pre pedeset godina, juna 1968, u Jugoslaviji, a i Tito je bio neko, i svi skupa smo bili nešto.

To što je Beograd iskazivao mnogo puta, nije bilo da se šalju nekakve poruke. Beograd ne šalje poruke, Beograd je grad koji jeste i u kome se biva.

Beograd je demonstrirao protiv opsade Sarajeva, u antiratnim demonstracijama „Crni flor“, crnu traku u znak solidarnosti sa građanima Sarajeva ponelo je od Slavije do Albanije sto hiljada Beograđana.

Stotine hiljada ih je bilo na ulicama Beograda i pred Skupštinom 5. oktobra 2000, a prethodno u septembru zbog lažiranih izbora. Ne mogu se platiti stotine hiljada ljudi u revolucionarnom zamahu i nužnosti da se oslobode režima koji ih je opustošio kao i čitavu zemlju, ratovanjem pre svega.

Ukoliko Beograđani ne brane sebe, onda ćemo morati i sledećih godina da svetlimo sa još više ukrasa i jelki, i svega toga koječega, e ne bi li privukli turiste i investitore, svetlećemo sve duže i duže da se što manje vide građani, a sve više vlast.

Beograd je grad u kome se i sada, po zimi i snegu, sankam Senjačkom ulicom zatvorenom za saobraćaj i u kome na improvizovanim bobovima, sličugama i skijama domaće proizvodnje jurimo niz Ulicu Vase Pelagića na Topčideru od osnovne škole „Branko Radičević“ i Desete beogradske gimnazije sve do biblioteke „Đuka Dinić“ u kojima nas grde zbog knjiga nevraćenih na vreme, a roditelji „vuku za uši“ i grde ukoliko se čuje da je neko stavio kamen u grudvu, grad u kome nije bilo vršnjačkog nasilja većeg od lupanja torbama po glavi i deljenja nadimaka koji nam se nisu uvek sviđali, ali koji su nam ostali za čitav život.

Mnogi su me taksisti sa razumevanjem za teškoće najstarijeg zanata na svetu, vozili u ranim jutarnjim časovima kada bi se nakon rada na Biltenu Bitefa, godinama, Jovan Ćirilov i ja rastajali da skočimo do kuća, da se umijemo i dremnemo, pa nazad, u pozorište, na posao. Sa ljudima koji nisu bili „važni stranci i umetnici u Beogradu“, već naše kolege.

Beograd je grad na čije ulice izlaze „Protiv diktature“ studenti i građani aprila 2017. i u kome Inicijativa Ne (da)vimo Beograd demonstrira 2016. i 2017. protiv uzurpacije grada, protiv Beograda na vodi (Savi) i protiv izdaje „duha mesta“ čijem poštovanju nas je učio Bogdan Bogdanović: ili grad, polis, ili varvarstvo.

Beograd nije grad koji se podaje, nije grad podanika, nego grad svojih građana, nije u slaganju, već u protivljenju, nije u adoraciji i ulizištvu, već u kritici i opovrgavanju, Beograd je grad diskusije, borbe ideja, često pogan i nušićevski, sklon ironiji i „žmanfuizmu“(Dragan Nikolić), i istovremeno grad moderne, i to u kontinuitetu, uprkos ratovima, ne poštuje uvek svoje mrtve, ali nikada tako kao danas. Ume Beograd svašta, ali ne ume da bude ništa, ume da bude svakakav, ali ne i nikakav. Takav je da mu se ne može olako izjaviti ljubav, ni lako ni svako, to košta. Ne može se biti patetičan, jer ćeš biti smešan, grub da, ali sentimentalan ne.

Dvadeset godina Beograd se obeshrabruje, obesmišljuje se angažman Beograđana, i to nije slučajno, svaki režim se mora plašiti beogradske kritičnosti i kritičkog disenzusa.

Beograd je nepredvidiv. Koliko Beograđana, toliko Beograda.

Beograd nije kasarna, a dugo beogradsku većinu nismo videli i ne znamo je. Ko voli Beograd ne može od njega da pravi kasarnu, jer Beograd je polis, grad.

Vreme je da na izborima vidimo većinu Beograda.

Preuzeto sa Danas online.

Foto: Draško Gagović

Još članaka

  • Otvorena izložba ‘Svjedočanstvo – Istina ili politika’
    Autor: Vijesti.ba / FENA

    Otvorena izložba ‘Svjedočanstvo – Istina ili politika’

    Izložba „Svjedočanstvo – Istina ili politika“ koja je dio projekta „Svjedočanstvo – istina ili politika: Koncept svjedočanstvo u komemoraciji jugoslavenskih ratova“ otvorena je danas…

    06.03.2018.
  • Jednoga dana
    Autor: Borka Pavićević, Danas

    Jednoga dana

    Bila sam kod sajdžije. Bila sam u samoposluzi. U autobusu više niko ništa ne govori, svi gledaju u mobilne telefone, ukoliko ne pričaju u…

    25.03.2018.
  • Historija koju pišu svjedočanstva

    Historija koju pišu svjedočanstva

    U Historijskom muzeju BiH već neko vrijeme traje izložba “Svjedočanstvo – istina ili politika”, koja je dio projekta “Svjedočanstvo – istina ili politika: Koncept…

    06.04.2018.
Loading...